Šta bismo danas mislili o Pedru Almodovaru da imamo u vidu samo filmove nastale u dvehiljaditim godinama? Ne preterano laskavo, svakako. Jedanaest igranih ostvarenja, od filma Pričaj s njom (2002) do Gorkog Božića (2026), čine veoma nekonzistentan opus. Istina prepoznatljivog potpisa, ali izrazite stilske neujednačenosti, nekoherentnosti i iritantne repetitivnosti. Ako je u bezmalo identičnom vremenskom intervalu (1980-1999) bilo posve jasno šta je to „almodovarovski film“, obrisi njegove poetike u ovom milenijumu se zamagljuju, magija prestaje da deluje, Almodovar gubi na inventivnosti i žestini, ali i na provokaciji. Podvrgnuta ozbiljnijoj kritičkoj reviziji, njegova estetika bi pokazala brojne pukotine. Potrebno je mnogo umešnosti da bi se branio svaki od ovih filmova, ako se u većini njih uopšte ima šta braniti. Od filma Pričaj s njom, izuzetak bi za potpisnika bio film Susedna soba (2024), njegovo najbolje ostvarenje u poslednjih dvadeset godina. I u času kada se očekivala Almodovarova konsolidacija, on snima Gorki Božić, još jedno gorko razočaranje. Iako sam Almodovar opisuje Gorki Božić kao delo u kojem je bio „najokrutniji prema sebi“, to još uvek nije argument njemu u prilog.
Obrisi njegove poetike u ovom milenijumu se zamagljuju, magija prestaje da deluje, Almodovar gubi na inventivnosti i žestini, ali i na provokaciji
U pitanju je film nimalo lak za praćenje i odgonetanje. Njegova složena struktura traži jednu vrstu povišene gledalačke pažnje, ima li se u vidu specifična autoreferencijalnost, citatnost i formalni postupak. Realni i fikcionalizovani likovi smenjuju se u ovoj autofikcijskoj priči o stvaralačkoj blokadi i prekoračenju etičkog kodeksa stvaraoca. Dve paralelne vremenske linije smeštene su u 2004. i u 2025. godinu. Filmski reditelj Raul Roseti (Leonardo Sbaralja) 2025. piše scenario koji smešta u 2004, kada je doživeo prvi napad panike kojeg se nikad nije oslobodio. Junakinja njegovog scenarija je filmska rediteljka Elsa (izvrsna Barbara Leni), koja nakon dva neuspešna igrana filma radi u marketingu. Elsa je Raulov alter ego i Raul kroz nju projektuje ne samo svoje stvaralačke blokade, veći čvrstu nameru da se nakon petogodišnjeg nesnimanja vrati svetu igranog filma. Veliku podršku ima u svom partneru Santiju, ali i u Moniki (briljira Aitana Sančez Žijon), svojoj asistentkinji s kojom sarađuje dvadeset godina. Kad u scenario unese segment o smrti sina Monikine prijateljice Elene, pa još i Elenin pokušaj samoubistva, Monika ga optuži za beščasnost i napušta ga zgrožena.
Gorki Božić od prve do poslednje scene funkcioniše kao potpuni konstrukt. Reč je o cerebralnom, hladnom i otuđenom filmu. Njegova režijska rešenja pre ga čine stilskom vežbom nego filmom autentičnih i inovativnih pomaka. Neke od njegovih repeticija (homoseksualni momenat, rediteljeva opsednutost majkom, žene kojima je potrebna pomoć…), gube na efektnosti i izlišne su čak i kao autorski topos. To je film bez emocionalne snage, što je paradoks s obzirom na to da mu životna priča Elene (u scenariju Natalije) nudi više nego solidne melodramske potencijale. Možda je upravo ovo izneveravanje melodramskog i potpuno zalaženje na teritoriju intelektualnog, a u završnici i didaktičkog, učinilo od Gorkog Božića prilično neopredeljen film. Iako ga je Almodovar u intervjuu za Indie Wire definisao kao „tragičnu komediju“, teško je složiti se. Koliko puta se u filmu nasmejemo? Nijednom! Alfonso Rivera je u Cineuropi u pravu kada kaže da je „ovim filmom Almodovar izgubio umeće da stvori zanimljiv, svež, uzbudljiv i, ključno, zabavan film.“ A to su, ne zaboravimo, sve odrednice koje suštinski određuju Almodovarovu poetiku. Gorkom Božiću se, takođe, može zameriti i učestala upotreba srednje krupnih planova, što stvara jedan vid vizuelne monotonije. Ne radi se ovde o tome da njegov direktor fotografije Pau Esteve Birba nije na visini svog zadatka, koliko o tome da više ne funkcionišu neki filmski segmenti poput Almodovarovih boja ili scenografije shvaćene kao svojevrsni katalizator (narativni, dramski, ritmički, stilski…). Takođe, bez obzira na pokušaj distance, Gorki Božić je tip narcističkog filma koji nas lažno zavodi. Taman kada smo spremni da izvestan vid autosarkazma doživimo kao autentičnu samokritiku, shvatimo da smo navučeni na samodopadljivost. Tu najpre mislimo na dijalog Monike i Raula u kojem mu ona prebacuje da se ponavlja jer drugi put uzastopno daje prostora majci, što Raul ne brani ubedljivim razlozima. Ponekad, dijalozi Gorkog Božića ne uspevaju da odmaknu od banalnosti. Tako Bonifacio govori Elsi kad ona odbije njegov predlog da je poseti na Lanzarote dok je s Natalijom: „Nije trebalo ni da te zovem.“ A Monikin najveći raspon uvreda na Raulov račun je da ga nazove alkoholičarem.
Gorki Božić traži od gledaoca da se opredeli između neugodnosti i iskrenosti, čak i ako se ispostavi da iskrenost nipošto ne amnestira reditelja Raula. Teret moralne odgovornosti se deli i kada je stvaralac neugodan i kada je iskren. Nije li filmski reditelj tu da prekoračuje granice, a ako jeste, nije li on već u prekršaju? Upravo s tim Raul (Almodovar) nikako ne može da se izbori. Almodovar je previše inteligentan reditelj da ne bi imao svest da praveći film o sopstvenoj stvaralačkoj krizi projektovanoj kroz reditelja Raula, nije Federiko Felini iz filma Osam i po. Uostalom, to je mnogo bolje uradio u filmu Bol i slava (2019), gde jedan drugi filmski reditelj, Salvador Maljo (Antonio Banderas), takođe proživljava stvaralačke muke. S tim se slaže i španski filmski kritičar i profesor Manuel J. Lombardo koji je Gorki Božić veoma nisko ocenio. Premda još nema bojazni da filmovi o stvaralačkim krizama filmskih reditelja postanu Almodovarov zaštitni znak, treba svakako obratiti pažnju na njegov strah od nestvaranja „u profesiji koja odumire“. Kao malo ko, Pedro Almodovar je svestan da „reputacija živog reditelja traje pet minuta“.
