Zabrinjavajuće je kako su Aleksandar Vučić i „velikaši“ njegove Srpske napredne stranke prihvatili poraz na republičkim parlamentarnim izborima. Štaviše, zapanjujuće je koliko su se tome radovali. Jer, jedan od njihovih tovara jeste i Ekspo 2027, zbog kojeg su bili spremni oči da vade. Oni koji su kulturu sveli na nulu, koji su je ukinuli u ime rijalitija, sada su nas počastili kestenjem u vatri.
Šta je nama ta važna međunarodna izložba na kojoj zemlje predstavljaju svoja dostignuća, ideje, kulturu, tehnologiju i viziju budućnosti? Svi resursi su, to nije tajna, stavljeni u službu tog događaja, jer se tu vrte goleme pare. A, kako smo načuli, u našem slučaju glavni projektant je Siniša Mali. Tako je Ministarstvo kulture raspisalo konkurs za projekte koji će biti predstavljeni na Ekspu 2027, uz podršku od 500.000 do osam miliona dinara po projektu. Teme konkursa bile su Igra i zajedništvo, Ritam i pokret, Igra i kulturna razmena, Sport i muzika kao društveni katalizatori, Igra i kolektivni identiteti. Naglašeno je da će prijave biti ocenjivane prema kvalitetu, inovativnosti, kapacitetima za realizaciju, budžetu i doprinosu kulturnom životu. Takođe, konkursom su isključene ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, a koje se finansiraju po članu 74. Zakona o kulturi.
Igre bez granica
Odabrano je 58 projekata u odluci objavljenoj prošle nedelje, a podržani projekti dolaze iz više od 20 gradova, od Subotice preko Negotina, Sjenice, do Šapca i Niša. Ali, nije baš sve tako jednostavno kako bi se moglo zaključiti iz samog spiska dobitnika.
Rezultati su otvorili mnogo važnije pitanje – ko odlučuje šta je reprezentativna srpska kultura, po kojim kriterijumima se dele javna sredstva i zašto se za jednu manifestaciju izdvaja novac kakav čitave oblasti savremenog stvaralaštva ne dobijaju godinama? Ako je suditi po komentarima dela stručne javnosti, spisak odobrenih projekata ne daje mnogo razloga za optimizam.
Za Marijanu Cvetković, teoretičarku kulture i jednu od osnivača Stanice – Servisa za savremeni ples, rezultati se ne razlikuju od ostalih koje Ministarstvo kulture objavljuje godinama unazad: „Kada se pogleda spisak tih dobitnika i naslovi njihovih projekata, jedino što se razume jeste da je to jedna skupina ideja o tome ‘šta bi neko voleo da vidi, a ima moć da nam da pare’.“
Posebno je problematično to što imena članova komisije nisu transparentno predstavljena, iako bi morala biti javno dostupna. Cvetković među dobitnicima prepoznaje firme i udruženja čiji su dosadašnji rezultati, prema njenoj oceni, upitni, kao i organizacije za koje tvrdi da su povezane sa SNS-om i drugim funkcionerima režima. Na spisku su i javne ustanove čiji programi, po njenom mišljenju, godinama ne donose umetnički relevantne rezultate, već se svode na reprodukciju neutralnih programa i dosadnih događaja. A naslovi odobrenih projekata posebno su joj inspirativni: Vekovi u molitvi – scensko putovanje kroz kulturu, igru i molitvu, Kulturna razmena bez granica, Jesmo li online?, K-pop formula uspeha, Čep po čep, Srbija za svet, Pesma i igra bez granica… Ona ne krije ironiju: „Jedva čekam da vidim kako će se ljudi koji se oko Ekspa angažuju provoditi na scenskom putovanju kroz kulturu, igru i molitvu.“
Iza šalikanja stoji ozbiljno pitanje odnosa prema ostatku kulturne scene. Sudeći po podacima koje navodi Marijana Cvetković, kandidatkinja na Studentskoj listi, budžet ovog konkursa tri i po puta je veći od ukupnog za sve konkurse za savremeno stvaralaštvo u ovoj godini i tek je nešto manji od iznosa namenjenog tim konkursima tokom 2025. godine – milion i šest stotina hiljada evra prema dva miliona: „Kada se takve sume izdvajaju za jednu manifestaciju, dok redovni konkursi i programi ostaju bez sredstava, teško je ne zapitati se kakvu kulturnu politiku država zapravo vodi.“
Ispod crte
Za Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), Ekspo nema poseban programski značaj. Manifestacija je, kako navodi kostimografkinja Lidija Jovanović, predsednica ovog udruženja, pretežno revijalnog karaktera, s ograničenim mogućnostima za predstavljanje vizuelnih umetnosti: „Imajući u vidu karakter naših programa i delatnosti kojima se bavimo, nismo prepoznali odgovarajući prostor za njihovo predstavljanje u okviru ove manifestacije.“
ULUPUDS kao udruženje nije konkurisao za Ekspo niti je imao nameru da osmišljava posebne projekte za ovu manifestaciju na konkursu Ministarstva kulture. Takvu odluku doneli su imajući u vidu okolnosti u kojima udruženje funkcioniše i prioritete koje smatraju važnijim za njegov rad.
„Već dve godine nema sredstava za projekte na redovnim konkursima Ministarstva kulture. U takvoj situaciji, naš prioritet je obezbeđivanje kontinuiteta programa koji čine osnovu delovanja udruženja i koji, uprkos dugogodišnjim finansijskim teškoćama, jedva opstaju“, kaže Jovanović.
Ona posebno ističe da projekti koji su ostali ispod crte nisu projekti ULUPUDS-a kao udruženja, već pojedinačnih umetnika koji su svoje autorske ideje prijavili preko njega. To je praksa koja postoji i na drugim gradskim i republičkim konkursima, pa odluke pojedinaca ne treba poistovećivati s programskim stavovima udruženja.
„Činjenica da su pojedini umetnici odlučili da konkurišu za učešće u programu Ekspa njihovo je pravo i njihov autorski izbor“, navodi Lidija Jovanović. Ipak, za nju nije pitanje samo da li domaća umetnost ima šta da pokaže, već i da li određena manifestacija pruža odgovarajući prostor i kontekst za predstavljanje vizuelnih umetnosti. Zato je za udruženje trenutno važnije da sačuva programe koji imaju kontinuitet, publiku i neposredan značaj za umetničku zajednicu:
„Naša odgovornost nije samo da učestvujemo u velikim događajima, već i da obezbedimo uslove da domaća umetnička scena opstane, razvija se i bude vidljiva tokom cele godine, a ne samo u okviru pojedinačnih manifestacija“, poručuje Jovanović. U tome je i suština šta Ekspo znači za ULUPUDS: „Međunarodna vidljivost ne može da zameni stabilne uslove za rad i programe koji umetničku scenu održavaju živom i kada reflektori velikih događaja nisu upereni u nju“.
Sveopšte iznenađenje
Među onima koji nisu dobili sredstva našao se, na sveopšte iznenađenje, Festival igre Aje Jung! Zanimljivo je pogledati šta je podržano, ko će projekte realizovati i koliko su njihovi nosioci upoznati sa onim za šta su dobili novac.
Cinizam je da je Šabačko pozorište, koje je ova vlast bukvalno satrla, dobilo 4,5 miliona dinara za projekat Mali Pariz za svako dete. Glumac Miloš Vojnović, član ovog teatra i Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija (GS KUM) Nezavisnost, rekao je za Radar da nije znao za projekat, što otvara pitanje ko ga je prijavio i na koji način je ustanova uključena u njegovu pripremu. On je istakao da je pozorište prošle sezone, umesto sedam ili osam premijera imalo dve, od toga jednu dečju i jednu večernju predstavu za odrasle. Ukazao je i na odluku Upravnog odbora da se 6,5 miliona dinara, umesto za Šabačko proleće, opredeli za revijalni festival Dani Ljubiše Jovanovića.
„Očigledno se upumpavaju pare bez ikakvog smisla. S direktorkom i nemamo kontakt, dve godine nas ignoriše. Repertoar saznajemo kada i publika“, naveo je Vojnović. Ako ljudi koji rade u pozorištu nisu upoznati s projektom koji je dobio milione dinara, javnost ima pravo da sazna ko ga je osmislio, ko će ga realizovati i kakva je uloga same ustanove.
Podršku od 5,2 miliona dinara dobio je i Dom kulture „Stevan Mokranjac“ u Negotinu za projekat Mokranjac 2027 – Rukoveti Srbije: igra, muzika i napredak. Kontaktirali smo s direktorkom Danijelom Marković, koja je rekla da nije čula za nedeljnik Radar i nije nam objasnila detalje projekta. Zamerila je što je zovemo u subotu, a naknadno je pozvala da zabeleži ime i prezime novinara i pitala odakle nam njen broj telefona. Njena reakcija nije odgovor na suštinsko pitanje – šta projekat podrazumeva i kako će biti realizovan? Kako je „procedila“, ne sme o tome da govori.
Važno je i ko se na spisku odobrenih projekata ne nalazi, naročito kada je reč o međunarodnoj manifestaciji koja bi trebalo da predstavi različite kulture i tradicije. Među odbijenima su i projekti iz Novog Pazara. Biblioteka „Muhamed Abdagić“ prijavila je Život iznad oblaka – moć igre na Pešterskoj visoravni, a bez podrške su ostali i Dani bošnjačke kulture u okviru Ekspo 2027, Veče islamske duhovnosti i Novi Pazar – gde Istok sreće Zapad: Nasleđe koje povezuje.
Iz samih rezultata ne može se zaključiti da su ovi projekti odbijeni zbog nacionalne ili verske pripadnosti njihovih autora. Ali njihov izostanak pokreće pitanje kako su vrednovane prijave koje predstavljaju bošnjačku kulturu i islamsku duhovnost, i na koji način je planirana zastupljenost manjinskih kultura u programu događaja koji se promoviše kao susret sveta. Ministarstvo bi moralo da objasni kriterijume na osnovu kojih su prijave vrednovane i kako se u konačnom izboru obezbeđuje kulturna raznovrsnost.
Marijana Cvetković u bilansu konkursa vidi i poruku koju je poslala sama kulturna zajednica: „Najvažnija poruka ovih rezultata je da umetnici, umetnice, kulturni radnici i radnice u ogromnom broju, s obrazom i dostojanstvom nisu pristali na ovu ucenu (jer drugog posla za mnogo njih nema), time jasno stavivši do znanja da ta zajednica ne učestvuje u projektima korupcije i lažnog predstavljanja“. Smatra da je čemerni status u koji je doveden čitav kulturni sektor cinično naglašen sumama zajedničkog novca koje se slivaju u Ekspo. Dok se pripremaju „scenska putovanja“, „kulturne razmene bez granica“ i „pesme i igre bez granica“, ostaje pitanje koje nijedna međunarodna manifestacija ne može sama da reši – šta će ostati od kulture kada se Ekspo završi?
