Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka, već godinama zauzima posebno mesto na domaćoj muzičkoj i umetničkoj sceni. Mesto koje nije ni potpuno muzičko, ni isključivo poetsko, već se kreće između slikarstva, kantautorskog opusa i introspektivnog komentara vremena. Po obrazovanju slikar, po izrazu muzičar, a po unutrašnjem registru stvaralac koji svet posmatra kroz stalni osećaj rascepa, on je jedan od onih umetnika kod kojih pesma nije proizvod, nego oblik mišljenja i preživljavanja. Njegove rečenice često nose isto to unutrašnje stanje – svet kao prostor u kojem se čovek teško sabira, grad kao pritisak i kultura kao poslednje mesto mogućeg otpora.
Njegov diskografski put obeležen je postepenim građenjem prepoznatljivog autorskog jezika u kojem se prepliću bluz, šansona, rokenrol i elementi kabarea, uz stalnu prisutnost poetske naracije. Albumima Zemlja snova (2016) i Spusti svetlost na put (2019) učvrstio je status autora koji ne pristaje na žanrovske granice, već ih uporno pomera, gradeći pesme koje funkcionišu i kao muzičke forme i kao male literarne celine – obojene melanholijom, društvenim opažanjem i ličnim preispitivanjem. Paralelno s muzikom, Marić je radio i muziku za film i pozorište, objavio knjige poezije Na margini i Zemlja nije moj dom, a njegov umetnički izraz ostaje dosledno ukorenjen u ideji da umetnost nije bekstvo od života, već njegov najtačniji zapis. Važan deo tog procesa je i saradnja sa bratom Markom Marićem, multiinstrumentalistom, koji potpisuje aranžmane i produkciju ovog albuma, čime se njihov dugogodišnji zajednički rad dodatno zaokružuje.
Njegov dupli album Dobro jutro, ljudi, objavljen 23. aprila, donosi pesme koje tokom godina nije stigao da snimi, a izvodio ih je na koncertima, ali i nove kompozicije koje nastavljaju njegov prepoznatljiv autorski izraz – bez kompromisa i bez pokušaja da se uklopi u očekivano. Koncertna promocija zakazana je za 15. maj u MTS dvorani. Naslov albuma zvuči kao pozdrav. Ali kod Kralja Čačka je i upozorenje:
„To se izlilo iz pesme koja je nastala pre petnaestak godina, a izvodili smo je na koncertima i uža publika je već zna. U njoj kažem – ‘Dobro jutro ljudi, nastavlja se rat. I u ovom ratu brata ubija brat, puške drže ruke, novac na obaraču. Dobro jutro ljudi, nastavlja se rat’. To je, eto, poziv na buđenje svesti na sve ovo što se dešava u svetu i kod nas. Jednostavno, progledajte, probudite se, solidarišite se…“, kaže za naš list.
U razgovoru za Radar, Nenad ne govori samo o muzici, nego i o vremenu koje, kako kaže, čoveka utrne do ravnodušnosti, o društvu koje proizvodi buku umesto smisla, o kulturi koja se potiskuje na marginu i o umetnosti kao poslednjem prostoru u kojem je moguće ostati budan.
Davno ste u svojim pesmama sugerisali osećaj usamljenosti, u svetu u kojem ljudi postoje jedni pored drugih, ali retko zajedno.
Da, ima nas da nas nema. Ima nas više nego što mislimo da nas ima. Samaca i onih koji su dovoljno probuđeni da svetu ne nanose preveliku štetu. Opomenite me ako nastavim u stihu, bilo je spontano. Mislim da to ide iz jedne, meni važne ideje, da problem koji čovek ima, a nemoguće je da ga nema, velikim delom može biti, ako ne rešavan, ono bar olakšan u tom stvaralačkom polju – s jedne strane kao čin stvaranja, a s druge kao čin „uživanja“ u tome iz ugla publike. Zbog toga je umetnost dobar način da se sublimira ceo svet unutrašnjih zbivanja, kakva god da su. Eto, da ne moram da to svaljujem na nekog drugog, mogu sve staviti u to polje i pokušati da izađem odatle bar malo manje oštećen ili bar malo bolji, ako je to moguće. Kada u tome uspem, desi se nešto pozitivno, osećaj je rasterećujući i oslobađajući. Izašlo je iz mene i, ako ima vrednosti i komunicira, nastavlja svoj život. Pesme postaju neka vrsta „leka“ kroz slušanje i putovanje kroz njih. Na novom albumu ima dosta numera koje sam već izvodio uživo, ali nisu bile snimljene do sada. Imao sam potrebu da ih snimim da bih mogao da nastavim dalje i tako je nastao ovaj dvotomni album. Naravno, tu su i nove pesme i 23. aprila, kada album bude objavljen, biće dostupne na mrežama.
Često opisujete svet u kojem nema gde da se pobegne. Da li se to danas promenilo ili produbilo? I kako vi odolevate svemu tome?
Mislim da se produbilo u opštoj konfuziji. Samo za poslednjih godinu dana još više deluje haotično i apokaliptično. Jasno je zašto, kako, a opet nisam pametan i jedino što je do mene i što mogu jeste da radim to što radim ne bih li sačuvao zdrav razum. Jedan od proverenih načina odolevanja je isključenje zarad uključenja – isključujem se da bih se uključio. Čuvam se gomile informacija jer je na dnevnom nivou nemoguće obraditi sve to unutar sebe. Svoj spas nalazim u tome što radim, borim se sam sa sobom ne bih li pronašao nekakvo rešenje. To i jeste neka vrsta bekstva, ali nije bekstvo zarad bekstva, već bekstvo zarad slobode i ka slobodi.
Vama su teška vremena prirodno stanje. U njima ste rođeni, u njima živite i stvarate. Ipak, da li je to danas izraženije? Da li i sada nemilosrdno „grad melje ljude“, kako ste napisali?
Pa, da. Omašio sam i prostor i vreme (smeh). Šalu na stranu, teška vremena delimo svi. Grad je mesto zamišljeno kao natprirodno – mesto gde kulturom čovek treba da se dovede u stanje višeg postojanja. A dobili smo ring u kojem jači tlače, napravili smo haos u džungli. Pogled na prirodu daje malo nade. Cvet, trava, drvo, nebo, to je hrana koja je u nama i u njoj vidim lepotu. Mogu da vrištim, da pevam, da skačem, zasadim neko dobro drvo. To je jedino što mogu da učinim.
Šta je ono najvažnije što ste spakovali u svom koferu na putu iz Čačka do Beograda?
U mom koferu bila je ljubav prema muzici, slikarstvu, književnosti, pa i traganju za istinom. Ne u površnom smislu, nego u onome što je srž, što se oseća kao takvo, što je prosto tako kako jeste. Drugačije se tada živelo, a imao sam sreću da sam odrastao u okruženju koje je imalo kakav-takav red, mir, atmosferu. U to vreme, u srednjoj školi, oko sebe sam imao zanimljive i kreativne prijatelje. Imali smo bend koji se zvao Disko Klackalica, pravili smo pesme i snimali lo-fi filmove. To me je izgradilo. S tim iskustvima sam došao u Beograd i raspakovao kofer.
Cela kultura je ovde postala nešto nepotrebno, nebitno, smetnja… A jedan je od važnijih načina da se izvučemo iz ovoga u čemu smo se našli. To vidim kao jedini mogući izlaz. Mislim na kulturu u širem smislu – kulturu uređenja društva, ponašanja, dijaloga…
Može li se živeti i preživeti od toga? Da li je umetnost danas proizvod ili luksuz?
Čini mi se i jedno i drugo, uglavnom skrajnuta i nedovoljno podržana. Ali je neophodna i svet bi bio mnogo gore mesto da nema umetnosti. Cela kultura je ovde postala nešto nepotrebno, nebitno, smetnja… A jedan je od važnijih načina da se izvučemo iz ovoga u čemu smo se našli. To vidim kao jedini mogući izlaz. Mislim na kulturu u širem smislu – kulturu uređenja društva, ponašanja, dijaloga… Na kraju krajeva, sve je kultura. Ako se ne ulaže u nešto, naravno da to onda ne može ni da se razvija. A kod nas se već tri, četiri decenije ulaže u kič i šund i logično je da se samo to i razvija. Gledamo i živimo posledice tog ulaganja.
Mislite li da se kultura danas svodi na zabavu, a ne na mišljenje i slobodu, odnosno njenu suštinu?
Da, uglavnom. Zabava i konzumerizam, vladaju stvari nižeg reda. Ne mislim da u zabavi ima nešto loše, ali je prevelik akcenat na tome, poput kojekakvog terora. Ohrabruju ličnosti i dela koji nisu upali u tu zamku, a ima ih.
I, čemu da se nadamo? Kako vidite status umetnika, prvenstveno likovnjaka, u savremenom dobu?
Najbolji je mrtav umetnik – ništa ne troši, a donosi prihod (smeh). Surovo, ali ispada da je tako. Ipak mislim da je slikarstvo posebno nagrabusilo u ovom vremenu, jer ono je slika, a mi živimo u vremenu okupacije slikama. Slike su „moćne“ – društvene mreže, bilbordi, televizija, pokretne slike, sve ono što gledamo oko nas. Dovoljno da zasiti posmatrača i njegovo oko toliko da on, u susretu s umetničkim delom koje je u domenu slikarstva, ima problem da iskomunicira. Sećam se da sam na Akademiji, prolazeći kroz taj proces razvoja percepcije, polako postajao svestan linije, boje, tonova, kompozicije, elemenata koje čine slikarstvo. To je bilo jednostavno sticanje likovne kulture, a mogu misliti koliko je to teško nekome ko nikada nije imao tu ili sličnu vrstu edukacije i obrazovanja da sada, u ovom vremenu, gledajući neku naslikanu sliku, nema nikakvu drugu ideju osim da uzme telefon i uslika je, pogleda na dve sekunde i skroluje dalje. Zato mislim da je slikarstvo izvuklo deblji kraj u ovom tehnološkom kvazinapretku. U poslednje vreme nisam toliko bio aktivan u slikarstvu. Prioritet mi je bio ovaj album, a dan je kratak.
Šta je onda opasnije za umetnost – pritisak ili ravnodušnost? I kako izgleda prostor za muziku i slobodu stvaranja?
I jedno i drugo. Čini mi se da to ide u paketu, kao dve strane istog novčića. Prostor za muziku i slobodu stvaranja je na prvom mestu unutrašnji. Na drugom, isto tako važnom mestu, jeste i spoljašnji. Iznutra se sve dešava, dok je spolja poprilično otežano u ovakvoj atmosferi u kakvoj se trenutno nalazimo. Drugim rečima, na spoljašnjem planu više stvari radi protiv nego za, što neminovno uključuje izvesnu dozu mazohizma da bi se išta uradilo.
Izbegavate direktan politički govor. Da li je to način da sačuvate slobodu?
Direktan politički govor odgovara političaru, jer je to njegovo zanimanje. Zanimanje umetnika u jednom društvu je drugačije. Te dve delatnosti, pa i ostale, u našem društvu se burno prepliću zbog trenutne situacije. Nemoguće je zaobići društvene probleme o kojima i pevam u nekim svojim pesmama i više sam sklon da se izražavam kroz stihove i zvuk nego kroz političke pamflete. Jednostavno me zanimaju univerzalne vrednosti, kao i slobodna ličnost, za koju izgleda kao da danas zaklon nalazi jedino unutar četiri zida. Da li me to čini apolitičnim?
Kod nas su devedesetih godina rokeri bili ti koji su nosili bunt i duh promena. I danas su tu, ali potpuno nevidljivi. Šta se promenilo?
Promenilo se dosta toga, promenio se odnos prema muzici. Rokenrol nije naišao na podršku, ali i dalje je prisutan, ima ga i ponekad deluje skoro kao muzejska stvar. Tome su doprineli tehnološki napredak i pojava novih muzičkih formi, a i sam rokenrol je bio, na neki način, tehnološka stvar – bluz, džez, kantri, blugras… pušteni kroz struju. Voleo bih da vidim rokenrol kod nas u većem sjaju, jer znam mnogo muzičara, bendova i kolega koji bi još više blistali u svom radu da je rokenrol više podržan.
Zbog čega ste, uprkos tome, veoma prepoznati i čvrsto pozicionirani ne samo na našoj nego i na regionalnoj sceni?
Ne znam koliko je to tačno. Ima ljudi koji prepoznaju i slušaju, to me na neki način i drži da nastavim dalje, to je neka vrsta komunikacije. Na regionalnoj sceni mislim da se tek otkriva to što radim, pa se nadam da će i ovaj album, koji izlazi u izdanju Croatia Records, dodatno doprineti tome. Album je žanrovski dosta raznolik i obuhvata moj rad kroz različite faze, jer se na njemu nalaze pesme koje nisam do sada snimio i objavio.
Čemu ste težili kada ste otvorili novi prozor svog stvaralaštva? Da li ste od sebe očekivali ovo što ste danas postigli?
Nisam imao nikakva očekivanja, sem da što je moguće bolje zabeležim te pesme i stavim ih u jednu celinu, u dupli album sa 24 pesme pod naslovom Dobro jutro, ljudi. Okrenuo sam se starim pesmama i u isto vreme radio na novim, pa je ceo album dobio jedan žanrovski širi raspon i mogao bi se konceptualno slušati kao jedan dan. Jedna pesma za svaki sat, pa tako i 24 pesme na njemu.
Nemoguće je zaobići društvene probleme o kojima i pevam u nekim svojim pesmama i više sam sklon da se izražavam kroz stihove i zvuk nego kroz političke pamflete
Svi se kad-tad vratimo korenima. Kako danas izgleda vaš rodni Čačak, čiji ste Kralj?
Haha… Čačak ima mnogo careva, ja sam samo kralj. Čačak je, čini mi se, bio i ostao grad sjajnih pojedinaca i talentovanih ljudi iz raznih oblasti. Uvek sam priželjkivao da taj grad ima jaču vezu sa kulturnim zbivanjima u Beogradu, ali to bih mogao da kažem i za svaki drugi grad. Priroda je lepa, kao i svaki manji grad boluje od problema manjeg grada, ali miran je. Ide sad proleće pa će malo da živne. Tamo su mi roditelji, prijatelji, nisam se odrodio, samo sam se nadogradio. Volim da odem tamo.
Da li biste se odselili odavde?
Ne bih ako ne moram, možda ću morati. Nadam se samo negde blizu. Da sam mlađi, možda bih već otišao, samo ne znam gde.
Pa da zaključimo, kuda ćemo posle vašeg koncerta?
Idemo dalje, ponovo Jovo nanovo.
