Nije lako opisati Helenu Vitman. Autorka specifične energije i poetike, zrači energijom u prirodi još više nego što ostvarenja koja je potpisala odišu osobenim filmskim stilom i vizualnošću. Rođena Nemica, Helena Vitman je gradila paralelne karijere kao direktorka fotografije i rediteljka, osvajajući svet nezavisnog filma, fokusiranog na teme i fenomene savremenog sveta – od migracija i putešestvija do introspektivnih preispitivanja pojedinaca i sistema u kojima opstaju. To je bilo dovoljno da je ovogodišnji Festival evropskog filma na Paliću prepozna kao novu dobitnicu nagrade Underground Spirit, koja se dodeljuje kako za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, tako i za jedinstven pristup filmskom jeziku, te autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije.
Festival je i prikazao neke od ključnih naslova njene filmografije, kao što su ostvarenja 21,3 C, Ada Kale, Divljina, Kasnije, Nadiranje, Preko hiljadu talasa i Zanošenje, od kojih su mnogi zauzimali programe velikih festivala i izložbi širom sveta.
„Osećam da sam deo andergraund kulture, i epitet ’nezavisnog duha’ me stalno prati“, kaže Helena Vitman na pitanje kako se oseća povodom nagrade koju je dobila na Paliću. „Jednostavno uživam u osećaju slobode, jer on natera da razmišljamo van zadatih okvira. Danas je to potrebnije nego ikada. Postaje sve teže biti nezavisan. Jaka je tendencija da se ozbiljne stvari prihvate olako, da se sve svrstava u nekakve kategorije. A naš zadatak je da nađemo druge uglove sagledavanja sveta u kome živimo i njegovog razumevanja.“
Da li verujete da smo dovoljno slobodni da govorimo o stvarima koje su važne?
To je uvek veliko pitanje. Ali sasvim sigurno nije svima dato jednako da govore o onome što ih tišti. U mnogim slučajevima, zapravo, nije uopšte moguće da ljudi slobodno govore. Prostor u kome egzistiramo je sve više ograničen. I ako me pitate, mene lično to veoma plaši. Važno je da govorimo o svemu što nas tišti. Čak i po cenu da budemo zbog toga manje plaćeni, cenzurisani. Moramo da budemo istrajni u borbi za prostor slobode.
Šta vas najviše plaši?
Plaše me svi uticaji i pritisci na umetničke slobode. Posebno tamo gde umetnici govore o politici, odnosno protiv vlasti. A u mnogim zemljama sveta postoji ta tendencija. Plaši me bilo kakav uticaj na kulturu, i osećam da moramo da je zaštitimo i da zaštitimo ono što bismo nazvali kontradiktornostima. Mi kao umetnici moramo da prihvatimo druga mišljenja, a takođe me plaši mogućnost da i ta mišljenja budu cenzurisana. Prosto osećam potrebu da zaštitim tu zajednicu, koja jedna bez druge ne opstaje.
Kako živite kao nezavisna umetnica, u sferi andergraunda i bezbudžetne produkcije?
Pa trudim se da što manje trošim (smeh). Ali, stvarno je tako. I to je dobra strategija. Često radim i kao snimatelj, volim da kreiram filmsku sliku. Takođe predajem u nekim školama. Dakle moj život je miks svega, a opet tražim vremena za filmove koje želim da radim. To je najdragocenije. Filmovi zahtevaju vreme, traže da im se posvetimo. A, moramo brzo da ih snimamo, jer smo limitirani produkcijom, vremenom. Sve kratkometražne filmove sam sama producirala, dok mi je za dugometražne ipak potrebna produkcija, i ljudi koji žele da podrže ovakvu vrstu filma. Moramo da radimo zajedno, jer samo tako možemo da ostvarimo svoje snove.
Često doživljavam priču kao skulpturu, koju tek treba da oblikujem. Kada osmislite kako će ona izgledati, onda skupljate materijale i elemente koji će vam pomoći u tom procesu
Vaši filmovi nemaju klasičnu naraciju u najvećem broju slučajeva, tražite specifične kutke sveta i poseban izraz. Zašto ste okrenuti ka eksperimentalnijim formama?
Nisam uopšte protiv klasične naracije, ali ona jednostavno nije moj filmski jezik. Film pruža mnogo načina kako da iskažete ono što želite, i to je divno. Kada odlučim šta je to o čemu bih snimala film, , onda iznalazim formu za izraz. I svaki put je drugačije. Često doživljavam priču kao skulpturu, koju tek treba da oblikujem. Jer kada osmislite kako će ona izgledati, onda skupljate materijale i elemente koji će vam pomoći u tom procesu.
A kako priče transponujete u film?
Najčešće, moji filmovi su zasnovani na iskustvima. Uvek krećem od onoga što privuče moju pažnju, što me zainteresuje. Nikada ne sednem za sto i kažem sebi – e sad hoću da snimim film, šta bi to bilo? Više radim po principu da napravim zabeleške i da onda po njima istražujem. Ako to potrajei ako počne da rezonuju sa svime oko mene, onda takav film obavezno radim. Ponekad krenem od slike koja se prva pojavi, ponekad od osobe s kojom želim da radim. To je tačka od koje kreće imaginacija. S obzirom na to da sama i snimam moje filmove, uvek prvo napravim seriju fotografija, a ponekad i listu muzičkih numera koje me inspirišu. Od te ideje razvija se put koji pratim. I njime odredim pravac.
Primetio sam motive prirode u vašim filmovima. Pejzaži, pesak, voda, more. Okean. Pretpostavljam da vas ovi motivi pokreću i inspirišu?
Da, mi živimo u prostorima, naša tela su određena prostorom. I zato se vezujem za lokacije. Okean me svaki put zaledi svojim izgledom. Mi smo bića koja su u stalnom pokretu i samim tim nemamo stabilno tlo, a ukoliko je tlo previše stabilno onda me to preplaši. Uhvati me panika kada su stvari previše stabilne. Jer želim da menjam perspektive. A za to mi je potrebno da stvari sagledavam iz različitih uglova. Zato volim da posmatram predele.
Mi smo bića koja su u stalnom pokretu i samim tim nemamo stabilno tlo, a ukoliko je tlo previše stabilno onda me to preplaši. Uhvati me panika kada su stvari previše stabilne. Jer želim da menjam perspektive
I u te velike prostore smeštate jedinke, pojedince, koji se s prirodom bore. Da li želite tim scenama da kažete da je sve teže preživeti ovaj veliki i surovi svet, u kome je za surovost najmanje zaslužna priroda?
Zapravo ne, ali mi je super interesantno to što ste rekli (smeh). Dobro je to, jer ja upravo želim da gledaoci u mojim filmovima pronađu svoje mesto, iz kojeg bi se sami konektovali sa slikama mog filma, ili s likovima kojima se bavim. Naravno da imam svoja tumačenja onoga o čemu želim da govorim, ali nikada ne sugerišem gledaocima jednu ideju, koja treba da bude zaključak filma. Uvek pronađem pravu formu i otvorim te prostore, puštajući gledaoce da ih sami osvoje. Isto je i kad gledam filmove drugih. O čemu god da su, ja u njima tražim sebe, gledam kako bih se ja uklopila u te svetove. Ne želim da mi neko priča od A do Z o čemu se u filmu radi. Mogu u tome da uživam, ali takve filmove brzo zaboravljam. Daleko više volim da sama konstruišem priče na osnovu slika. To je jedna vrsta izazova koju pruža film, jedna osobena inspiracija. Volim izazove savremene kinematografije, svega onoga što donosi filmska slika. Želim da osetim taj poziv, da ga doživim i da se prepustim filmu. I da budem i sama inspirisana time. Kad god nešto tako doživim u bioskopu, kad me neko pozove na učešće, ja to zovem „aktivnim filmom“.
Vaši likovi su stalno na nekom putovanju. Da li pokušavate nešto i sami da otkrijete u njihovim konstantnim putovanjima?
To je dobro pitanje, jer i ja tražim odgovor. A opet, nikada ne započinjem rad na filmu od toga da likovi kreću na put. To se nekako samo nametne. Vrlo često se i sama iznenadim, pa kažem sebi – vidi, opet smo na putovanju! I sama sam stalno na proputovanjima, ali ne bežim ni od nečega, i ne mislim da moji likovi beže, već samo mislim da su u potrazi za nekom vrstom istine, i da stalno teže nezavisnosti. Oni traže slobodu, znajući unapred da nije u potpunosti moguća. Zato i postavljam te izazove pred njih. Osećam, a to je možda spekulativno, da dokle god ste u pokretu, sve je teže kontrolisati vas. Verovatno su ta putovanja moja nesvesna potreba da izbegnem svaku vrstu kontrole.
A da li će ubuduće biti teže raditi slobodne filmove, posebno u godinama uspona desničarskih vlada, ratova, pogrešnih politika?
Definitivno. Zapravo sam sigurna u to. Utoliko je još važnije da se slobodno izražavamo. Moramo da govorimo o konkretnim problemima. Na primer o granicama. Dolazila sam ovamo vozom i provela tri sata na granici između Mađarske i Srbije. Dakle bila sam tri sata na samo nekoliko kilometara odavde. I u takvoj situaciji razumete mnogo toga, razumete kako svet funkcioniše. Stalno ste pod nekom kontrolom. Stalno vas neko proverava. Proverava se strože nego ikada ranije, ko ulazi i zbog čega. To osećam čak i ja, koja imam nemački pasoš, što znači da sam superprivilegovana i mislim da se svuda krećem daleko slobodnije od drugih. Međutim, prostor slobode sve je uži i uži. Još je veći problem što je sve uži i prostor za promišljanje stvari. A to je opasnije od slobode kretanja.
