Spasoje Ž. Milovanović smatra da aktuelna situacija vezana za Bitef nameće jedno jedino „pravo pitanje“, i dodaje da je ono „mnogo jednostavnije“ od onih koja ovih dana čujemo u javnosti a koja se bave dilemom hoće li Bitefa ove godine biti i koje će od pozvanih predstava otkazati učešće. Pitanje koje sugeriše Milovanović, naime, glasi: da li mi „kao društvo i kao pozorišna zajednica uopšte želimo da sačuvano Bitef“. I – u pravu je. To uistinu jeste važno pitanje koje nam je danas nametnuto. No, da bismo na njega odgovorili, prethodno treba da se suočimo sa potpitanjem: kakav Bitef treba sačuvati. Ovo pitanje je moguće formulisati i drugačije: da li je ovakav Bitef, određen selekcijom koja je rezultat višestrukih pritisaka i mnogostranih cenzura, uistinu – Bitef? Rečju, da li je ovo što nam se danas nudi Bitef.
Ako ostavimo teatrolozima da se bave definisanjem pojedinih faza u povesti ovog festivala, ako istoričarima prepustimo da uspostavljaju veze između Bitefa i države u kojoj je on nastao, kao i država kojima je docnije, nakon raspada SFRJ, pripao, u jednome ćemo se svakako složiti: Bitef je nastao kao prostor kreativnih sloboda. Bio je to od kada je izvedena prva festivalska predstava pa sve do danas. Ili tačnije, do momenta kada ga je pogodila cenzura. Prvo je kenselovan Milo Rau, zatim je cenzurisana selekcija Miloša Lolića i predstava Proces Peliko, a na koncu je, kao šlag na tortu, odlučeno i da reditelj Andraš Urban, kojem je već ponuđeno mesto selektora Bitefa, ipak nije pogodna ličnost za obavljanje ove dužnosti.
Da li ovakav Bitef ima ikakve veze s Bitefom koji su onomad osnovali i vodili Mira Trailović i Jovan Ćirilov, a s njima zajedno i niz znamenitih pozorišnih ličnosti koje su godinama i decenijama na različite načine stvarali festival koji je formirao neke od najznamenitijih domaćih pozorišnih stvaralaca, Festival na koji su se kao na važnu referencu u svojim karijerama s ponosom pozivali, i danas se pozivaju, svetski relevantni teatarski umetnici? Ne bih rekao.
Bitef, barem Bitef kakav znamo, građen je na kontinuiranom poštovanju ovog principa i borbi za njegovu afirmaciju. Otuda je uspostavljen konkretan niz – predstava, stvaralaca, ali i selektora, odnosno umetničkih direktora
Bitef, naime, ne čine samo dobre predstave; njegovu suštinu definišu bitefovske predstave, a sadržaj ovog pojma ne ispunjavaju samo određene estetike (i poetike), nego ponajpre njihova svakovrsna smelost – i na planu izbora i obrade tema, kao i hrabrost da svakoj temi pristupe stvaralački slobodno. Nije uvek bilo lako i jednostavno odbraniti ovaj pricip – ni od ondašnje pozorišne čaršije, ni od najšire javnosti najčešće sablažnjene golotinjom i „nemuštim scenskim gimnasticiranjem“, pa ni od tadašnjih vlasti (koje su, ipak, za razliku od ovih sada znali šta je kulturna diplomatija). Princip slobode je dakako neophodan za svako bavljenje umetnošću, ali je upravo on presudno definisao Bitef i određivao mu sudbinu. Barem do sada.
U ovom kontekstu je, što se mene tiče, kontinuitet Bitefa sačuvao (i reprezentovao) lanjski ne:Bitef sa sloganom „Bitef je tamo gde se okupimo“ i predstava Proces Peliko Mila Raua i, za ovu priliku, koreditelja Miloša Lolića.
„Usudi se da saznaš“. Tako glasi slogan ovogodišnjeg Bitefa. Nisam gledao predstave koje je Spasoje Ž. Milovanović pozvao na Festival, ali mi se čini, na osnovu onoga što sam o njima čitao (na sajtovima pozorišta i teatarskih trupa), da ovaj slogan nije proistekao iz tematskog ili estetičkog konteksta koji stvaraju predstave iz ovogodišnje selekcije. Pre će biti da je slogan, kao uostalom i sve ostalo što projektuje aktuelna logika vlasti, namenjen za „unutrašnju upotrebu. To je, biće, poruka nama da podržimo „bitku za Bitef“, jer, sugeriše selektor, možda za četiri godine neka nova vlast neće za njega biti zainteresovana. Baš zato, smatra Milovanović, treba da se usudimo da saznamo. Šta? Pa, valjda, to da Bitefa možda jednog dana neće biti ako sada ne podržimo ovakav Bitef. Meni se, međutim, čini da svi treba da se usudimo da saznamo da već danas nema Bitefa utemeljenog na onom jedino relevantnom principu – na Slobodi.
Da li je ovakav Bitef, određen selekcijom koja je rezultat višestrukih pritisaka i mnogostranih cenzura, uistinu – Bitef? Rečju, da li je ovo što nam se danas nudi Bitef
Bitef, barem Bitef kakav znamo, građen je na kontinuiranom poštovanju ovog principa i borbi za njegovu afirmaciju. Otuda je uspostavljen konkretan niz – predstava, stvaralaca, ali i selektora, odnosno umetničkih direktora Bitefa. Ovaj niz čine Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Dubravka Knežević (koselektorka), Anja Suša, Ivan Medenica, Nikita Milivojević, Miloš Lolić i, evo sada, Spasoje Ž. Milovanović. Pitam se samo da li su se oni koji s ovim nizom nemaju problem i koji u njemu ne vide ništa neobično sa stanovišta kontinuirane borbe za prostor slobode zaista usudili da saznaju za šta se bore?
