Jedne godine je nisu primili na Akademiju dramskih umjetnosti u Zagrebu, drugi put je Predrag Bajčetić nije hteo na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a treći put je Milenko Maričić „otkinuo“ na njenu Noru, pa je tako upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila je na Bajlonijevoj pijaci kada ju je te 2000. godine Svetozar Cvetković pozvao da joj ponudi ulogu u predstavi Tene Štivičić Dvije. Našla se sa drugom Splićankom, Jelenom Đokić i ta predstava je označila njen veliki glumački početak. A već je imala 29 godina. S predstavom Amerika, drugi deo, osvojila je sve nagrade koje jedna glumica može da osvoji. Umela je duhovito da kaže: „Ja sam s 32 godine bila najstarija mlada glumica u Srbiji.“ Za ulogu u filmu Koke Igora Jelinovića, nedavno je nagrađena Zlatnom arenom za najbolju epizodnu žensku ulogu.
Danas, na početku ovog razgovora, glumica Aleksandra Janković moli da ovo bude uvod u našu priču:
„Imam 55 godina i uvek sam bila dobro dete, čini mi se da sam dobro dete i ostala. Dobar sam drug i prijatelj, i komšija, i sugrađanin, i sestra, i majka. Ja sam tu zakletvu dala kad sam imala šest i po godina u držim je se. Tata mi je jednom rekao – nemoj samo da si list na vetru – a ja volim vetar i nepredvidivost.“
Dobili ste Sterijinu nagradu za pozorišnu ulogu u predstavi Amerika drugi deo, a sada i Zlatnu arenu za sporednu ulogu u filmu Koke. Dosta je vode proteklo između njih?
Te dve nagrade deli skoro dvadeset godina i u njih je svašta stalo i u životu i u profesiji. Obe su velike i veoma značajne. Ipak sam odrastala u Jugoslaviji i ta dva priznanja bila su najznačajnija kada su pozorište i film u pitanju. Početkom dvehiljaditih počinjala sam pozorišnu karijeru i Sterijina nagrada se odmah dogodila, pa na neki način i odredila moj daljnji profesionalni put. Dugo sam bila fokusirana samo na pozorište i tek pre nekoliko godina moje interesovanje za igru pred kamerom počelo je da raste. Poziv na kasting za Koke desio se u toku snimanja Azbuke našeg života i ono što je bio prvi utisak jeste da imam priliku igrati na rodnom jeziku. Svi motori su se upalili i uz fenomenalnu ekipu napravili smo film koji je uzeo čak četiri Arene.
Ljubiša Ristić neosporno ima bogatu umetničku karijeru i značaj u pozorišnoj umetnosti. Međutim, ono što ga takođe određuje jeste i njegov politički angažman devedesetih i tu bih stala
Kako ste reagovali kada ste čuli za nagradu?
Trenutak kad su mi javili dočekao me u Ljubljani i mislim da ću ga zauvek pamtiti. Zlatna arena je u mom doživljaju ogromno priznanje. Meni je došla u pravom trenutku i prvo što sam pomislila kad su mi javili bili su moji preminuli roditelji i to koliko bi bili srećni. Ona je za mene priznanje mojoj doslednosti i strpljenju i na kraju, neočekivanju. Nagrade su divna stvar, ali o njima nipošto ne treba misliti. Najslađe su onda kada ih uopšte ne očekuješ. Jako ponosna i zahvalna što sam je dobila.
Vaš film Koke je i najbolji film na festivalu u Puli, Snježana Sinovčić i vi ste dobile Zlatne arene i autor scenarija takođe. U čemu je za vas osnovna vrednost tog filma?
Velika zlatna arena pripala je Igoru Jelinoviću za najbolji film, kao i za scenario, Snježani za glavnu žensku koju je po mom mišljenju maestralno odigrala. Pre svega, taj film govori o jednoj univerzalnoj temi smeštenoj u jedan vrlo tipičan mentalitetski okvir. U samom scenariju likovi su bili izrazito dobro napisani, prosto su otvarali glumcu vrata za maštanje i kolorit. Igor je jasno znao šta želi od svakog od nas, u iscrpnim probama puštao nas je da improvizujemo koliko želimo i umemo, a umeli smo da se pustimo i od svega napravimo organizam koji gledaoce ne ostavlja ravnodušnim. I to je najveća vrednost filma, što smo temu imovinskog nasleđa i sukoba oko istog, svojom igrom i rediteljskim umećem doveli do dokumentarnog. Gledajući ovih dana publiku nakon mnogih projekcija diljem Hrvatske, vidim da je ta tema svima zakucala na vrata i da niko nije otišao sasvim miran kući. Pritom to je porodična drama s vrlo komičnim momentima koji proizlaze iz mentaliteta tih ljudi, pa je i vrlo duhovit.
U Puli ste dočekani i ispraćeni burnim aplauzom. Šta je vaše prvo sećanje na Filmski festival u Puli?
Ceo boravak u Puli je bio veličanstven. Meni je to prvi pulski festival i kao gledaocu i kao profesionalcu. Sećanja zadiru u detinjstvo i odrastanje uz pulski festival i sve te velikane u koje sam gledala kao u bogove. Taj festival nas je gradio i određivao ukuse, kako filmske tako i društvene. Moje filmsko odrastanje kao profesionalca čini mi se tek počinje. Iako imam 55 godina, neke stvari su se dogodile prvi put, a to je, rekla bih, moje otkrivanje strasti ka filmskoj glumi u kojoj nemam baš mnogo iskustva. Ispostaviće se u ovih mesec dana da mi je izuzetno važno da sam se upisala na tu mapu.
Šta je bila vaša prva misao kada ste čuli da ste dobili nagradu?
Majka i otac. Volela bih da mogu da gledaju film. Zamišljala sam da ću izaći na pozornicu Arene, podići je visoko ka nebu i reći im: „Lepi moji, ovo je za vas! Hvala vam što ste me načinili ovakvom kakva jesam.“ Ta želja je ostala uskraćena, jer je nakon dodele u Istarskom narodnom kazalištu trebalo biti predstavljanje nagrađenih u Areni, pred projekciju filma koji je zatvarao festival. Ali, krenula suluda oluja tako da smo sa crvenog tepiha pred ulazak u Arenu počeli svi da bežimo sklanjajući se od vetra i kiše. Nije mi to pokvarilo osećaj, ni najmanje. Trčala sam s Arenom u ruci kroz Pulu i smejala se. U svojoj pratnji sam, ipak, imala dvoje značajnih ljudi koji su zamenili nedostatak roditelja. Ni slutila nisam da ću ovu nagradu tako kompleksno doživeti. Značajna mi je zbog svoje istorije, dugovečnosti, velikana koji su istu držali, mog profesionalnog i ljudskog razvoja, svih društvenih okolnosti poslednjih decenija, pa i dan-danas. Izuzetno mi je važna.
Ove godine je u Puli bilo 11 hrvatskih filmova i sedam s manjinskim hrvatskim ulaganjem, od čega je šest iz Srbije. Šta govori taj podatak, šta on za vas znači?
Dado Ćosić, glumac i dobitnik Zlatne arene za najbolju glavnu mušku ulogu, iskoristio je svojih par minuta na dodeli nagrade da skrene pažnju na gorući problem, a to je da Filmski centar Srbije već drugu godinu ne prima sredstva od Vlade Republike Srbije. Umetnici su zakinuti za svoj rad i zbog toga će i sam Pulski festival i program manjinske koprodukcije biti ozbiljno zakinuti, a samim tim i Hrvatska (pa i ostale države u regiji) gube značajnog koproducenta. Mislim da je u ovom trenutku to najvažnija tema. Ta sistematizacija gašenja i gušenja umetnosti i umetnika. Saradnja između država bivše Jugoslavije je od ključnog značaja i ona proizvodi odlične filmove, što je dokaz i program na ovogodišnjem festivalu. Nezamislivo mi je da se taj put zatvori, ugasi, nestane. To je prirodna saradnja zasnovana na istom jeziku i istom kulturnom zaleđu. Logično je da međusobno surađujemo i radimo na filmovima. To je jedini put opstanka, jer smo pojedinačno suviše mali i da bismo opstali neophodne su koprodukcije s obe strane, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Crnu Goru.
Filmovi manjinske koprodukcije su ove godine pobrali uspehe na brojnim festivalima…
To je važno reći i ovom prilikom. Veliku zlatnu arenu za najbolju manjinsku koprodukciju dobio je film Vetre, pričaj sa mnom koji je, baš kao i naš film Koke, imao svetsku premijeru na Roterdam film festivalu. Uz njega, većinu nagrada u kategoriji manjinskih uzeo je Tri nedelje posle, koji je svetsku premijeru imao na Filmskom festivalu u Karlovim Varima. Uz njih još su prikazani filmovi Yugo Florida koji je prošle godine na Sarajevu dobio nagradu za najbolju mušku ulogu, Oče naš premijerno prikazan na Toronto film festivalu, Linije želje (Dane Komljan) prikazan na Lokarno film festivalu, te dokumentarac Yugo ide u Ameriku premijerno prikazan na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Kopenhagenu.
Prošlo je tridesetak godina od sramnih i mučnih devedesetih kada ste se kao Beograđanka rođena u Splitu veoma loše osećali. Postoji li nešto iz tog vremena što i danas u vama izaziva neprijatnost?
Prvo Splićanka pa Beograđanka. Prvi me odgojio, drugi izbrusio. Jednako su u meni i jednako važna, i ne znam da li ih nešto vezuje metafizički ili je ta metafizika u meni, ali imaju nešto zajedničko u celoj različitosti. Split nikada prema meni nije bio ružan ili grdan. Ružno i grdno je bilo u društvenim događanjima koje ni do dan-danas nisam prevazišla. To je ostala moja bol, čini se zauvek. Taj rat, ta razaranja, ta neprirodna a ljudska osobina nisu deo mene, ja i danas cvilim zbog svega šta se dogodilo. U Splitu se nikada nisam osećala loše, dapače, dao mi je najbolje od sebe. Moj plan da napustim Split posle srednje škole i upišem Akademiju je postojao oduvek, samo se sve poklopilo da upravo tada počne i rat. Nemir osećam i danas dok živim u Beogradu, jer sve vri i bojim se istog scenarija. Pa mene obična svađa momentalno dovodi do suza, a kamoli takvo što. Ljudi često pomirljivost brkaju sa slabošću. Ja sam vrlo pomirljiva, ali ako mi nešto ne odgovara, svađati se neću, otići ću svojim putem.
Šta je za vas danas u Srbiji, u Beogradu, najveći problem kad je reč o kulturi, o pozorištu kome pripadate?
U Srbiji postoji samo jedan problem koji generiše sve ostale probleme, a to je paradigma devedesetih. Uz kratke pauze pokušaja demokratije, ta paradigma se u poslednjim godinama razbuktala do usijanja i ona je uzrok svih problema, pa samim tim i problema u kulturi. Višedecenijski odliv mladih, pametnih i sposobnih, iz nemogućnosti da svoje živote u punoj snazi ostvare u svojoj zemlji, doveo je do toga da se danas suočavamo s kupljenim diplomama, pečenjarima, vlasnicima kladionica i koječim drugim kao perjanicama društva i uzorima. Ti ljudi ne znaju baš ništa drugo osim da mrze, tuku, lažu, kradu i ubijaju. Ono svetlo koje se pojavilo i ukralo im sve, jesu studenti. Prvi put se dogodilo da čujem od mladih ljudi da neće da odlaze i da neće da dozvole da im otmu živote. Ja ih vidim kao veliku svetlost.
Taj rat, ta razaranja, ta neprirodna a ljudska osobina nisu deo mene, ja i danas cvilim zbog svega šta se dogodilo. U Splitu se nikada nisam osećala loše, dapače
Koliko znate o Ljubiši Ristiću, novom v. d. direktora vašeg Ateljea 212?
Ljubiša Ristić neosporno ima bogatu umetničku karijeru i značaj u pozorišnoj umetnosti. Međutim, ono što ga takođe određuje jeste i njegov politički angažman devedesetih i tu bih stala, jer smo se kao kolektiv dogovorili da ne izlazimo sa individualnim izjavama.
Kako doživljavate bunt studenata koji se ispoljava na razne načine, i traje više od godinu dana u Srbiji?
Doživljavam ga kao jedinu logičnu i normalnu reakciju na represiju koju živimo. U stvari teror u kojem živimo. Današnje generacije studenata imaju babe i dede i roditelje koji su već 34 godine na ulici. Prirodno je da se pojave generacije koje kažu – dosta više! Dosta više da se smejete na „Ribnikar“; dosta više da nas obaveštavate o strašnim vremenskim neprilikama a da za 16 ljudi pod nadstrešnicom niko nije odgovarao; dosta više da nam razarate ono najvrednije što od društva možemo da dobijemo, a to je univerzitetsko znanje… i tako dalje i tako dalje. Bilo je jasno od samog početka da ova borba neće trajati kratko i da će biti teška, jer imate posla sa okorelim zlikovcima. Ali ono što je važno, jeste da je MOGUĆE i da se već DOGAĐA! Ono što mene raduje, jeste da taj mrak po prirodnoj formuli odlazi jer studenti nisu imena, oni su svake godine novi mladi potencijali. Studenti su uzor i srednjoškolcima i osnovcima. Nije više kul biti moron. Prirodni zakoni su neumoljivi i oni nakon mraka donose svetlost!
