Lutka se na japanskom kaže ningyō, što doslovno znači „ljudski oblik“. U toj jednoj reči sažeta je i neobična istorija predmeta koji je u Zemlji izlazećeg Sunca vekovima imao mnogo različitih uloga – od zaštite i molitve za zdravlje deteta, preko umetničkog dela i čuvara tradicije, do lika iz pozorišta, animirane serije ili filma. Još od davnina postoje rituali u kojima se ljudska figura koristila kao zamena za čoveka. U nju se simbolično prenosilo ono loše, a potom se figura puštala niz vodu. Katashiro, male papirne figure, korišćene su u obredima pročišćenja, a tragovi takvih običaja sežu najmanje do VII veka.
Tim neobičnim rasponom – od drevnih rituala i molitve do savremene popularne kulture, kreće se izložba NINGYŌ: Umetnost i lepota japanskih lutaka, koja je posle Atine stigla u Beograd i otvorena u Muzeju primenjene umetnosti zahvaljujući Japanskoj fondaciji i Ambasadi Japana. Sedamdeset lutaka raspoređeno je u četiri tematske celine koje vode kroz različita razdoblja, običaje i načine na koje su se u Japanu menjali odnos prema lutki, predstava o lepoti i njena uloga u društvu.
„Japan i Srbija neguju dugogodišnje i iskreno prijateljstvo, zasnovano na međusobnom poštovanju, razumevanju i bliskim vezama. U vremenu koje pred nas postavlja brojne izazove i čini našu svakodnevicu sve užurbanijom, verujemo da kultura i umetnost mogu da pruže prostor za predah, razmenu i povezivanje“, kaže za Radar Juićiro Omori, ataše za kulturu Ambasade Japana u Republici Srbiji.
Prema njegovim rečima, to je bila i namera ove putujuće izložbe – da ponudi trenutak posvećen lepoti, umetnosti i duhovnom obogaćenju, ali i da kroz kulturu dodatno učvrsti mostove prijateljstva između Japana i Srbije. Njena postavka, dodaje, nije zamišljena kao niz predmeta kroz koji se prolazi redom, već kao put kroz različite svetove japanske kulture lutaka: „Umesto nizanja lutaka, kreirali smo dramatičan prostorni raspored koji posetiocima omogućava da vizuelno dožive ’ideale lepote’ i ’poglede na svet’ koje su ljudi projektovali na ove figure.“
Umesto nizanja lutaka, kreirali smo dramatičan prostorni raspored koji posetiocima omogućava da vizuelno dožive „ideale lepote“ i „poglede na svet“ koje su ljudi projektovali na ove figure
Juićiro Omori
Prva celina, „Lutka kao zaštita i molitva za zdrav i srećan razvoj dece“, vraća nas duboko u prošlost. Istorija japanske lutke može se pratiti do drevnih rituala čiji je cilj bio da se oteraju nesreća i zlo, a prizovu zdravlje i srećan život. Na izložbi su predstavljeni Katashiro, Amagatsu i Hōko, koji se smatraju prototipovima japanske lutke, kao i Dairi-bina i Momotarō, figure povezane sa tradicionalnim praznicima. U tom svetu lutka nije bila predmet koji treba tek posmatrati, ono što je spolja izgledalo kao mala figura dobijalo je mnogo veće značenje – postajalo je čuvar želja i nade. Naime, u nju se unosila molitva roditelja da dete bude zdravo, bezbedno i srećno.
„Posebno mesto u toj tradiciji zauzimaju praznici Sekku, posvećeni različitim životnim dobima i dobrobiti dece. Jedan od njih je Hina Matsuri, praznik lutaka koji se obeležava 3. marta. Iz običaja pročišćenja i ritualnog uklanjanja nesreće vremenom se razvio običaj izlaganja raskošnih Hina lutaka u domovima“, napominje Juićiro Omori.
Tako lutka iz sveta rituala polako ulazi i u svet umetnosti. „Lutka kao umetničko delo“ naziv je druge celine, koja govori o vremenu kada su one posebno bile cenjene na dvoru i među višim društvenim slojevima. Njihova izrada postajala je sve složenija, a primerci sve sofisticiraniji, namenjeni prvenstveno divljenju i uživanju u njihovoj lepoti. Često su ukrašavani motivima koji simbolizuju sreću, blagostanje i dobre želje. Na izložbi su predstavljene Gosho Ningyō, Saga Ningyō, Nara Ningyō i Ishō Ningyō. Na njima se ne posmatra samo lice figure, važni su kimono, frizura, držanje tela, materijal, boja, svaki sitan detalj odeće i ukrasa. Lutka tako postaje mala pozornica zanatskog umeća, mesto na kojem se susreću vajarstvo, slikarstvo i umeće izrade odeće.
Posebno je tokom Edo perioda došlo do razvoja kulture lutaka, a pojedini primerci nisu bili namenjeni igri, nego su postali umetnička dela namenjena divljenju. U njihovoj izradi ogleda se odnos prema lepoti, ali i preciznost i uloženom vremenu i radu u taj, fizički gledano, mali predmet. Ako su najstarije figure bile povezane sa zaštitom i molitvom, ovde lutka postaje predmet u kojem se čuvaju umetnost i zanatsko umeće.
Ali ta kultura nije pripadala samo dvorovima i imućnim slojevima. Treća celina, „Lutka kao narodna umetnost“, pokazuje regionalnu raznolikost Japana i jednostavnu lepotu predmeta izrađenih od dostupnih i svakodnevnih materijala, poput papira i gline. Obata Ningyō, Imado Ningyō i Miyoshi Ningyō pripadaju tom svetu. Njihove forme i motivi vezani su za krajeve u kojima su nastajale, a često su prikazivale likove iz narodnih priča, legendi i prirode, sve ono što je poznato široj populaciji. Tu se vidi još jedna važna osobina japanske kulture lutaka, a to je da nije bila rezervisana za jedan društveni sloj, niti je postojala samo u velikim gradovima i na dvorovima. Nastajala je širom zemlje, od materijala koji su bili dostupni, i postajala deo lokalnih običaja i identiteta. Od raskošno izrađenih dvorskih figura do jednostavnih narodnih lutaka, menjaju se materijali, izgled i namena, ali svaka od njih nosi trag sredine iz koje je potekla.
A onda izložba pravi veliki skok – od tradicije do savremene popularne kulture. Četvrta celina nosi naziv „Širenje kulture lutaka“ i pokazuje koliko je ta tradicija i danas živa. Juićiro Omori ističe: „U Japanu postoji veliki broj različitih vrsta lutaka koje se razlikuju po materijalima, tehnikama izrade i načinu izražavanja. Među njima su igračke, lutke koje imaju važnu ulogu u tradicionalnim scenskim umetnostima, savremene lutke koje se smatraju oblikom umetnosti, lutke namenjene presvlačenju i igri, kolekcionarske figure likova iz animea i druge savremene forme.“
Strast koju su majstori Edo perioda ulagali u izradu kimona za Hina lutke jednaka je strasti koju savremeni stvaraoci unose u detalje izraza lica na anime figurama. Taj japanski zanatski duh, koji priče i emocije pretvara u trodimenzionalne forme
Posle istorijskih figura i tradicionalnih kimona, pred posetiocem se pojavljuje svet koji pripada savremenom Japanu. Lutka više nije nužno vezana za ritual ili praznik. Može da bude lik iz popularne kulture, kolekcionarski predmet ili savremeno umetničko delo. Na izložbi su predstavljene Ichimatsu Ningyō, Jōruri Ningyō, Hagoita i Licca. Ipak, veza sa starim zanatom nije nestala.
„Strast koju su majstori Edo perioda ulagali u izradu kimona za Hina lutke jednaka je strasti koju savremeni stvaraoci unose u detalje izraza lica na anime figurama. Taj japanski zanatski duh, koji priče i emocije pretvara u trodimenzionalne forme, nastavlja da živi i u savremenoj pop kulturi“, pojašnjava Omori.
U tom spoju starog i novog vidi se posebnost japanske kulture lutaka. Između raskošno izrađenih kimona Hina lutaka i savremenih figura nema prekida koliko bi na prvi pogled moglo da nam se učini.. Menjaju se likovi, materijali i namene, ali ostaje pažnja prema detalju i potreba da neka priča ili emocija dobije fizički oblik. Zato se priča o japanskim lutkama ne završava u muzejskoj vitrini, već nastavlja svoj život u pozorištu, igri, zanatu, kolekcionarstvu, animaciji i savremenoj umetnosti. Ono što je nekada bilo povezano sa ritualom, molitvom, dvorskim životom ili lokalnim običajima danas je postalo deo globalne popularne kulture.
Izložba NINGYŌ: Umetnost i lepota japanskih lutaka, koja je otvorena do 8. oktobra u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, pokazuje kako se jedna drevna tradicija menjala zajedno sa društvom – od papirne figure kojoj se poverava nesreća, preko raskošno odevenih lutaka i narodnih figura, do junaka savremenih priča. Odnosno, kako lutka može da bude molitva za zdravlje deteta, umetničko delo, čuvar običaja, lik iz pozorišta ili anime junak. Njena forma se menjala, ali je ostajala potreba da se ljudska želja, strah, sećanje ili priča sačuvaju u nečemu što ima lice i telo. Od rituala do popularne kulture, ningyō tako ostaje „ljudski oblik“ – mali predmet u kojem su vekovima sačuvane velike priče i simboli japanske kulture.
