Na pršljenu kita

Beogradska Galerija DOTS treća je stanica putujuće izložbe Identiteti izvan granica, koju je kustosirala Benedeta Karpi de Rezmini, predstavljajući radove iz Kolekcije Farnezina, u vlasništvu italijanskog Ministarstva spoljnih poslova. U skladu s nazivom postavke, kustoskinja je nastojala da „dokaže“ da su granice, fizičke i simboličke, tek prostori tranzicije, posebno u vreme globalnih kriza, u kojima se formiraju nove vrste odnosa, mišljenja i subjektiviteta.

Postavka obuhvata radove 22 umetnika, a ogromnom većinom žena, što nije svesna odluka kustoskinje, već spontan izbor dela koja se bave najurgentnijim problemima planete, od ekoloških i migracionih, do geopolitičkih i kulturoloških. „Izložba zapravo ne daje odgovore na ova pitanja, već nas tera na razmišljanje“, kako kaže za Radar.

Ključ u kome treba čitati radove saglasan je sa ženskim principom opiranja muškoj dominaciji, a zarad uspostavljanja dijaloga između različitih stavova, kao i generacija. Postavka je podeljena na tri segmenta – Koreni otpora, Nestabilne ekologije i Geografije otuđenja, i uključuje dva sajt-specifik ostvarenja Anjeze Purgatorio i Elene Belantoni, realizovana na licu mesta.

Revolucionarni slogani prvih feministkinja

Belantoni tako u jednom ćošku, u sklopu prve sekcije, gradi (lepljivim trakama) zastavu srpskih boja, ali u promenjenom rasporedu, referišući se na jugoslovensku istoriju. Međutim, na zastavi piše – hoćemo hleba, ali hoćemo i ruže – što aludira na revolucionarne slogane prvih feministkinja.

Umetnica svoj stejtment dopunjuje fotografskim autoportretom gde umesto lica drži portret Tita (takođe feministe), i to u tehnici veza. Na drugom kraju zida ona putem video-rada nastavlja da priča o uvreženom odnosu snaga između dva suprotna pola, koristeći igru tango kao pokazni primer. Ali, kako žena ovde nosi masku lisice, poznate po lukavosti, dok se muškarac krije iza maske vuka, sinonima za snagu i krvoločnost, ubrzo biva jasno da ona „pobeđuje“, protivno ukorenjenim pravilima.

Sajt-specifik instalacija Anjeze Purgatorio tiče se iluzija što ih stvaramo kad neku zemlju posmatramo izdaleka, naročito ako garantuje bezbednost, kao u slučaju migranata. Zato grupu izbeglica ona smešta na splav u obliku Italije, na jednom od digitalnih foto-kolaža u pozadini neke vrste tezge s razglednicama.

„Prvi talas migranata, devedesetih godina, nije raspolagao mobilnim telefonima, pa su rodbini u domovini pisali razglednice“, Purgatorio tumači zašto ona isto nudi posetiocima izložbe. Adresa za želje i pozdrave sada je sama autorka, koja sugeriše sadržaj poruke citatima Ive Andrića i Desanke Maksimović, printanim na tim sredstvima korespondencije. Tako njen sajt-specifik rad postaje interaktivan, te Geografiju otuđenja doživljavamo kroz lično iskustvo.

Vreme kad je oruđe supremacije bio jezik, u „vlasništvu“ muškaraca, opisuje (danas) devedesetpetogodišnja Tomazo Binga, podrivajući logiku alfabeta pretvaranjem slova u sliku. U toj njenoj „poemi“ na zidu galerije preovlađuje sintagma „protiv rata“, dok „rat“ bolduje krvavim tragovima.

„Maria Lai koristi plavi konac umesto mermera ili bronze da bi napravila naručeni spomenik na Sardiniji, potencirajući žensku tradiciju veza, tkanja, šivenja neobičnom knjigom sećanja“, kustoskinja nas vodi dalje kroz postavku. Marta Roberti sebe crta kao oklopnika, životinjsku vrstu čije su neke od porodica ugrožene. Umetnici Eleni Maci jedan nemili slučaj povrede kičme na rezidenciji na Islandu služi da napravi rad gde joj je na leđa pričvršćen pršljen kita, česte žrtve lovaca na salo ovih vodenih sisara. Posle ona taj svoj „propeler“, na šta pršljen kita liči, vraća u more, korenima, stavljajući znak jednakosti između čoveka i prirode.

Matematika i biologija

Jedan od samo dva predstavljena muška umetnika otkriva (fotografijama) da lepota rimske reke Tibar krije potopljeni otpad, poput izjedenih krpa i zarđalih bicikala. Mario Merc, predstavnik pravca Arte povero, od koga je kustoskinja krenula u osmišljavanje izložbe, crtežom spirale i niza brojeva apostrofira bliskost između matematičkog i prirodnog poretka.

I ostali su domišljati, prikazujući raspored moći na najrazličitije moguće načine, i idejno i tehnički. „Nije važan metod izražavanja, već poruka“, Karpi de Rezmini zapaža. Izložba traje do 7. marta.

Za to vreme, ili tačnije do 27. februara, postavka Likovnih dnevnika sedam odabranih umetnika u beogradskoj galeriji Haos, pripoveda o svakodnevnim zapažanjima Džoje Ratković Gavele, Aleksandra Palavestre, Tamare Rakić, Stanislasa Piere, Maje Erdeljanin, Alekse Gajića i Nevene Ostojić, izraženim isključivo kroz crtež.

„Dijalog između njihovih posve različitih poetika i senzibiliteta odvija se uspešno zahvaljujući autentičnosti svakog od autora“, podvlači Borka Božović, kustoskinja postavke i umetnička direktorka galerije. Štaviše, ti brižljivi „dokumentaristi“ bave se i različitim osnovnim profesijama, pa je Palavestra arheolog, Ratković Gavela slikarka-ilustratorka, Gajić strip-autor, Rakić vajarka, Pjerea diplomata, Erdeljanin umetnica i galeristkinja, dok Ostojić svoje umeće crtanja usavršava na doktorskim umetničkim studijama na FLU u Beogradu.

Navedeno čini još uzbudljivijim putovanje kroz dnevnu rutinu izabranih stvaralaca.

Tekstualne beleške

Palavestri tako uspeva da izgradi diptihe i triptihe u malenim skicen-blokovima, zadirući u polje paleontologije. Na njegovim crtežima, lobanje životinja stupaju u konverzaciju s pticama, dok se životni put kita secira na deo od „krvi i mesa“, komad skeleta i morsko plavetnilo koje povezuje prethodno. Ponegde na listovima Palavestrinog dnevnika otkrivamo tekstualne beleške, često duhovite, što zaokružuje narativ o objektima njegovog istraživanja.

Erdeljanin svakodnevicu skicira na različitim formatima, takođe kombinujući reči s likovnim prikazima, pa recimo markira situaciju turističkog posmatranja aurore borealis. Kad svi pilje u nebo uz uzdahe, a zatim u ekran foto-aparata da vide šta su slikom uhvatili od te veličanstvene pojave. Umetnicu inspirišu i stanice metroa, kao i kalendari (kako vreme činimo merljivim), oplemenjujući ih interpretacijama Modiljanijevih lepotica.

Prilježna u dokumentovanju raznih fenomena, ona kreira knjige-objekte o Pasjem životu, Smislu čaja, Malim ljubavima… Oni su pohranjeni u muzejskoj vitrini, skupa s drugim beležnicama, mameći posmatrača na dodir. Ali, direktan kontakt s papirnim artefaktima sigurno bi ih oštetio, pa deo postavke podrazumeva video-dokumentaciju složenog sadržaja Likovnih dnevnika.

Rakić, budući skulptorka, i skice pravi u tri dimenzije. Hrtovi, po kojima je poznata, umetnici poziraju anfas, iz profila i drugih uglova, koje vajarka notira komadima isavijane žice. Rezultat je čitav niz portreta ovih elegantnih životinja, smešten u okvir plohe, kakvi su dnevnici uobičajeno.

Skice su vežbe za mozak i ruku

Gajić posmatra realnost kroz ilustracije komičnog karaktera, čiji su protagonisti i ljudi i životinje koji uvek nešto komentarišu. Jedan vrabac tako referiše „druže komesare, pingvini su na poziciji, spremni za početak priredbe“. Na drugom mestu „papagajić“ (poigravanje sa sopstvenim prezimenom) „‘oće keksa, ‘oće keksa“, dok na trećem Tarzan (bez reči) bira među modelima krznenih gaća, a njegove uniforme…

Stanislas crtice iz memoara pravi u tehnici akvarela, te su njegovi dani lazurni, svi u vrsti izmaglice. Iz nje poetično izranjaju mesta na Dunavu i druga po Srbiji, koje je obilazio tokom diplomatske karijere. U skladu sa svojim mladim godinama, Ostojić se dnevnički „ispoveda“ preko komunikacije na društvenim mrežama, ili pak tekstualnim printovima na mladalačkoj garderobi. Potezi Ratković Gavele vrlo su konkretni, kad olovkom hvata piruete balerina. „Skice su vežbe za ruku, ali i za mozak“, zapaža kustoskinja.

Primetivši da „najviše pažnje publike po svetskim muzejima izazivaju sveščice, skicen-blokovi, ali i salvete, prazne kutije cigareta… sa intimnim beleškama umetnika“, Božović je uvela praksu da svaka godina u Haosu počinje postavkom takvih uradaka. Sudeći po aktuelnoj izložbi, trećoj po datoj koncepciji, i ova će sezona biti plodna i puna autentičnih rukopisa.