Beogradski internacionalni teatarski festival (Bitef) decenijama je bio mesto na kojem je pozorište proveravalo sopstvene granice, rizikovalo, provociralo. Njegov identitet gradio se na umetničkoj slobodi, međunarodnoj razmeni i spremnosti da se pomeraju granice scene i mišljenja. Ove godine, međutim, najteže pitanje nije stiglo sa scene, već oko nje. Može li festival koji je svoj ugled izgradio na slobodi i kritičkom mišljenju da zadrži taj karakter u okolnostima u kojima deo umetnika odbija da u njemu učestvuje?
Britansko-nemački kolektiv Gob Squad odbio je poziv za učešće, portugalski Teatro Praga povukao je predstavu Audicija, a zatim su reditelji Žiga Divjak, Sebastijan Horvat i Milan Ramšak Marković saopštili da njihovi komadi neće biti deo ovogodišnjeg programa. Oliver Frljić, čija je predstava Crno zlato najavljena u selekciji, rekao je da ne želi da ona posluži kao alibi za cenzuru, dok se njeno učešće za sada ne dovodi u pitanje, jer je u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Najnovija vest je da se i italijanska pozorišna trupa Motus povukla iz programa, kako piše tamošnji dnevni list Il manifesto, koja je trebalo da nastupi 19. septembra s predstavom Diptih Frankenštajn zbog, kako se navodi, represije nad kulturom u Srbiji, pridružujući se međunarodnom pokretu umetnika koji odbijaju da daju legitimitet autoritarnom okruženju.
Gubitak slobode
„Ovo nije vreme Bitefa“, kaže pozorišni reditelj Nebojša Bradić, nekadašnji ministar za kulturu i neko ko je veliki posvećenik ovom festivalu. „Sećam se prvih predstava koje sam gledao na Bitefu. Bila su to nova čitanja klasike Pitera Bruka, Patrisa Šeroa i Pitera Štajna, ali i novi scenski svetovi Boba Vilsona i Filipa Glasa. U tim predstavama, dramski tekst više nije bio jedini nosilac značenja; svetlo, ritam, prostor, tišina i pokret postali su ravnopravni elementi dramaturgije. To je bilo vreme kada su pozorišni ’bogovi’ hodali Beogradom i kada je nastao pojam ’bitefovski’ – kao sinonim za kreativni iskorak, hrabrost, provokaciju, prodor u novo, pa i izvesnu umetničku drskost. ’Bitefovski’ je vrednosna kategorija. Ona nema nikakve veze s ovim što se danas predstavlja pod sloganom Usudi se da saznaš. Ovde više nije reč o onome što je Bitef nekada značio. Menjati suštinu ne znači menjati Bitef, to znači prestati biti Bitef.“
Sećam se prvih predstava. To je bilo vreme kada su pozorišni „bogovi“ hodali Beogradom i kada je nastao pojam „bitefovski“ kao sinonim za iskorak, hrabrost, provokaciju, umetničku drskost
Nebojša Bradić
On ističe da je najveći problem gubitak identiteta, do koga je došlo eksplicitnim političkim mešanjem u koncept festivala.
„Bitef se povukao onog trenutka kada se dogodila cenzura predstave Mila Raua. Tada je izgubio nešto što je bilo njegovo najvažnije obeležje – slobodu. U kom pravcu sve ovo ide, neka procene oni koji žele da se ’usude da saznaju’. Za mene to više nije Bitef i zato me ne zanima. Ne znam zašto mediji i dalje izjednačavaju te dve stvari i prave zbrku, kao da je dovoljno zadržati ime da bi se sačuvao identitet. Uvek sam podržavao festivale i kreativne ljude. I zato ne želim da tražim smisao u sloganima. Želim da verujem da je ovo samo prolazna epizoda i da će se, zajedno s novom generacijom stvaralaca, Bitef vratiti svom identitetu“, napominje Bradić.
Imitacija normalnosti
A „krivac“ za dovođenje Mila Raua je pozorišni reditelj Nikita Milivojević, prethodni umetnički direktor i selektor Bitefa. „Mislim da je slogan predstojećeg festivala još jedan ‘autogol‘ koji razni činovnici vlasti neprestano sebi daju. Verujem da je poslednja stvar koju bi zaista želeli upravo da saznamo sve ono što godinama već sakrivaju. U tom smislu moram priznati da mi je slogan na neki način čak i duhovit. S obzirom na to da predstave još nismo videli, teško je u ovom trenutku reći šta se tačno htelo sloganom, u kakvoj je vezi s predstavama, da li je možda u pitanju neka zajednička tema i slično. Ono što, međutim, svakako znam jesu imena onih koji su otkazali učešće, jer se radi o ozbiljnim, renomiranim autorima koji očigledno imaju jasan stav po pitanju učešća“, priča za naš list Milivojević i naglašava: „Saznali smo, po ko zna koji put, da vlast ne odustaje od toga da nas ubeđuje da je crno – belo, ružno – lepo, laž – istina, malo – veliko, glupost – mudrost, ono što je nedokazivo – dokazano. Nažalost, sada se i Bitef našao u toj lepezi nakaradnosti i verovatno će, po istoj ‘logici‘, biti bolji, ugledniji, zanimljiviji nego ikada ranije, pod uslovom da se – usudimo da to saznamo.“
Ovo što se nudi nije Bitef! Da li mislim da treba pristati na ovakav Bitef? Ne mislim. Da li ćemo ostati bez Bitefa ako se ovaj otkaže? Moguće
Aleksandra Glovacki
Podseća da je na samom početku sadašnje krize Bitefa, na inicijativu Svetozara Cvetkovića, tada predsednika Odbora, upućeno pismo Skupštini grada s predlogom da mu se ipak produži mandat, da se ponovo vrati na mesto umetničkog direktora i nastavi selekciju.
„Skupština grada nije odgovorila, ali sam u ime svojih saradnika i svoje lično ime uputio pismo Odboru, u kojem sam naveo razloge zbog kojih smatram da, nažalost, ne mogu da prihvatim predlog, koji inače smatram iskrenim i dobronamernim.“U pismu, između ostalog, stoji: „Ovim ne želim da dovodim u sumnju dobru nameru Odbora da se ’spasi’ ovogodišnje izdanje Bitefa (’Bitef je veći, važniji od svih nas…’), već da, pre svega, ukažem na to kako je ovakvo ’spasavanje’, u stvari, dalje urušavanje festivala. Organizovanje festivala bez pravovremene pripreme, bez stabilnog budžeta – koji je, podsetimo se, ove godine dodatno umanjen za 10 miliona dinara – i bez minimalnih profesionalnih uslova rada, u suštini dugoročno narušava ugled i budućnost Bitefa kao jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija u regionu. Zbog svega navedenog, pokušaj da se sada pred javnošću stvore uslovi za normalno funkcionisanje Bitefa, koji bi u normalnim okolnostima trebalo da su već odavno rešeni, ne možemo tumačiti kao zaista gest podrške Bitefu. Naprotiv – stvara se privid stabilnosti i kontinuiteta, dok se u stvarnosti radi o festivalu bez čvrstih institucionalnih temelja u ovom trenutku. Uvereni smo da je ovogodišnji Bitef u trenutnim okolnostima korak unazad, a ne ono što bismo želeli da bude i što bi, po svemu, morao i zaslužuje da bude.“
Saznali smo, po ko zna koji put, da vlast ne odustaje od toga da nas ubeđuje da je crno – belo, ružno – lepo, laž – istina, malo – veliko, glupost – mudrost, ono što je nedokazivo – dokazano
Nikita Milivojević
Nekoliko meseci kasnije, nastavlja Milivojević, sličan razgovor i poziv na saradnju imao je s novim (bivšim) umetničkim direktorom Milošem Lolićem i njegovim timom – Anom Vujanović i Borisavom Matićem, koje izuzetno poštuje. Postalo je jasno, kako kaže, da se naša kulturna javnost podelila i da postoje dva oprečna mišljenja: Bitef je važniji od svih nas zajedno, po svaku cenu mora da se održi, ne sme se prekinuti… I drugo, da treba jednom reći dosta, ovako više ne može, nešto se mora radikalno promeniti, sada i odmah.
Citiram i deo pisma, početak septembra 2025, upućenog Milošu i njegovom timu: „Dešavanja poslednjih deset meseci dodatno su nas uverila da ne postoji ni minimum dobre volje da se bilo šta promeni, kako u kulturi tako i u čitavom društvu – naprotiv! U takvim okolnostima, pokušaj da se festival održi za nas znači učestvovanje u stvaranju privida normalnosti, iako je realnost potpuno suprotna. ’Spasavanje’ festivala je u stvari, na neki način, dalje urušavanje festivala. Verujemo da bi festival, ako se napravi u ovakvim neprofesionalnim i obesmišljenim uslovima, dugoročno samo dodatno izgubio svoj ugled i značaj, jer bi pokazao da je moguće praviti ga i kada za to nema stvarnih preduslova. Upravo to je ono čemu ne želimo da damo legitimitet i što smo, kao svoje razloge i uslove za nastavak rada, već jednom izneli pred Sekretarijat grada Beograda i Upravni odbor festivala.“
Dakle, moj stav po tom pitanju i dalje je isti, navodi Nikita Milivojević.
Očaj i paradoks
Selektorka ovog festivala od 2006. do 2016, pozorišna rediteljka Anja Suša, objašnjava za Radar kako vidi sadašnju situaciju: „Nijednog trenutka, od kada je izvršena okupacija Bitefa, nisam bila u stanju da vidim taj novonastali Bitef kao deo ‘pravog‘ velikog i slavnog Bitefa koji postoji gotovo 60 godina. Ovu situaciju zaista sagledavam kao privremenu i nadam se da neće predugo potrajati. Za mene je duh Bitefa koji sam gledala, stvarala i na kraju na njemu i učestvovala u ovom trenutku zaista jedino i isključivo moguće povezati samo sa ne:Bitefom. Bitef je nastao iz pobunjenog teatra neoavangarde šezdesetih godina i on je tu pobunu institucionalizovao svojim dugim postojanjem i impresivnom listom učesnika tokom skoro šest decenija. Njega je napravila jedna zemlja koja je imala kapacitete koje ova, u kojoj se taj festival trenutno satire i ponižava, kao i cela kulturna scena i njeni akteri, ne može ni da pojmi. To je bila zemlja u koju se rado dolazilo i s Istoka i sa Zapada u hladnoratovskoj podeli sveta. Ovo je zemlja u koju više niko ne želi da dođe. To sve govori.“
Suša ističe da se prošle godine nadala da će gerilski ne:Bitef biti vaninstitucionalni jednokratni eksces i da će već ove godine sve biti u redu, te da će se Bitef ponovo vratiti svojoj kući.
„Sada vidim koliko je to bilo naivno. Ne znam kada će on ponovo postati to što je oduvek bio i što treba da bude, ali dok se to ne desi, treba naći način da se ono što je u njegovom nukleusu i kolektivnom pamćenju sačuva, makar i na simboličkom planu. Tako da se, uprkos svemu, radujem još jednom ne:Bitefu, koji sada ima težak zadatak da sačuva kontinuitet s izvornim festivalom i njegovim vrednostima. Žao mi je što je tako, ali tako je. A istovremeno mi je drago što su međunarodne kolege razumele očaj i paradoks u kojem se nalazi savremena kultura u Srbiji u ovom trenutku. Ne verujem, iskreno, da će se iko ko nešto zna o ovoj situaciji i njenoj genezi odazvati pozivu“, smatra naša sagovornica, dobitnica Granprija „Mira Trailović“ 57. Bitefa za predstavu Žan (#Jeanne) u produkciji Riksteatrena i Dramatena iz Stokholma.
Bitef je napravila jedna zemlja koja je imala kapacitete koje ova, u kojoj se taj festival trenutno satire i ponižava, kao i cela kulturna scena i njeni akteri, ne može ni da pojmi
Anja Suša
Ono što je brine jeste koliko će sve ovo trajati: „Za mene je to možda i važnije pitanje, jer ovo perpetuiranje krize neizbežno vodi ka propadanju ogromne tradicije koju Bitef ima. A to se isto može reći i za celu kulturu i sve njene institucije, kao i za društvo u celini. Tako se 59. Bitef ne otvara samo pitanjem kakav program donosi, već mnogo težim pitanjem za festival s njegovom tradicijom, šta ostaje od institucije kada se izgubi poverenje dela umetničke zajednice i može li se taj raskorak prevazići. Jer, za jedne je održavanje festivala način da se sačuva prostor dijaloga, dok je za druge njegovo održavanje u ovakvim okolnostima upravo pristajanje na urušavanje onoga što je Bitef decenijama predstavljao“, zaključuje Anja Suša.
Tamni vilajet
A šta na sve ovo kaže dramaturg Spasoje Ž. Milovanović, selektor ovogodišnjeg Bitefa: „Čini mi se da se u ovom trenutku postavlja pogrešno pitanje. Pitanje nije da li će se Bitef održati i ko je ostao u selekciji. Mnogo je važnije pitanje da li je ova situacija, do koje smo svi zajedno došli, dobra za bilo koga. Da li je dobra za Srbiju? Da li je dobra za srpsko društvo? Da li je dobra za pozorišnu zajednicu? Ja mislim da nije. Posle svega što je napisano, izgovoreno i komentarisano, postavlja se jedno mnogo važnije pitanje – da li mi kao društvo zaista želimo da sačuvamo jedan od prostora kroz koji Srbija razgovara sa svetom? Bitef nije samo jedan festival. On je skoro šest decenija jedan od najvažnijih načina na koji je srpsko pozorište bilo deo svetskog pozorišta“, objašnjava Milovanović i dodaje: „Često čujem argument da pod ovom vlašću nešto treba ili ne treba održavati. Ali postavljam jedno jednostavno pitanje – šta ako ova vlast ostane još četiri godine, ili osam, ili ko zna koliko? Šta ako neka druga vlast, iz bilo kog razloga, odustane ne samo od Bitefa, već od ovakvog modela pozorišta kakvog imamo danas? Da li to znači da treba da ukinemo Bitef? Da li to znači da treba da se odreknemo jedne od najvažnijih kulturnih institucija koje imamo? Ne vidim logiku u takvom pristupu. Posebno kada isti ljudi nastavljaju da rade u srpskim pozorištima, nastavljaju da stvaraju u Srbiji i ne dovode u pitanje sopstveni rad u institucijama, ali dovode u pitanje postojanje Bitefa.“
Često čujem argument da pod ovom vlašću nešto treba ili ne treba održavati. Ali postavljam jedno jednostavno pitanje – šta ako ova vlast ostane još četiri godine, ili osam, ili ko zna koliko
Spasoje Ž. Milovanović
Po njegovim rečima, ne vidi nikakvu logiku u glasovima koji upućuju pozive stranim umetnicima da ne dolaze na festival. „I to ne samo od anonimnih ljudi koji se kriju iza organizacija i na društvenim mrežama, već i od velikih stvaralaca koje iskreno poštujem. Kao što sam javno govorio da je napravljena velika institucionalna greška kada je Bitef pre dve godine doveden u krizu, a prošle godine još više produbljena, tako danas mislim da je velika greška pokušavati da se ta kriza produbi pozivima na bojkot festivala koji pokušava da se obnovi“, smatra Milovanović.
„Često čujem da su okolnosti takve da zahtevaju krajnje odluke. Iskreno, ne mislim da živimo u takvom vremenu. Ne zato što potcenjujem probleme s kojima se naše društvo suočava, već zato što mislim da upravo u teškim vremenima treba sačuvati institucije koje daju priliku za dijalog, a ne odricati ih se. Krajnje odluke imaju smisla onda kada više ne postoji nijedan prostor slobode. Ne mislim da je Srbija danas takvo društvo. I zato ne mislim da je slabljenje ili uništavanje institucija ispravan odgovor na njihove krize. Naprotiv, upravo u krizama treba pokazati da smo sposobni da institucije popravljamo, a ne da ih napuštamo. Najviše me, međutim, brine to što smo došli u situaciju da se o pozorištu raspravlja bez pozorišta. Da se o predstavama sudi pre nego što su viđene. Da se festival vrednuje pre nego što je održan. A to, po mom mišljenju, nije dobro ni za koga. Ni za umetnike, ni za publiku, ni za Bitef, ni za Srbiju.“
Dramska spisateljica i kritičarka Aleksandra Glovacki na sve to kaže: „Znate onu narodnu iz Tamnoga vilajeta: ‘Ko uzme – kajaće se, ko ne uzme – kajaće se.’ Da se ne lažemo više, mi smo u celini takvo društvo da smo dozvolili sebi da postanemo tamni vilajet. U celini! Ne samo oni bez zuba, što se prodaju za sendvič. A tu nema idealnih rešenja, što vidim da mnogi ne shvataju. Kad kažem mnogi, mislim na one koje bismo nazvali mislećim ljudima. I dalje se ponašaju kao da smo u laboratorijskim, čistim uslovima, pa je – eto – izbor hoćemo li ovim ili onim putem krenuti, izbor između čistog dobra i čistog zla. Ne vide da smo u sivoj zoni bez putokaza i da je najvažnije da se dokopamo vazduha i preživimo. Ili možda i nije? Ovo što se nudi nije Bitef! Da li mislim da treba pristati na ovakav Bitef? Ne mislim. Da li ćemo ostati bez Bitefa ako se ovaj otkaže? Moguće. Ali ako ovim putem, putem neograničenog kompromiserstva, nastavimo, mi svakako ostajemo bez Bitefa. Bez onoga što bi trebalo da je njegova esencija, što su njegova suština i njegova vrednost. Verovatno bi, ako se održi, ostale nekakve kulise koje bi se zvale Bitefom, ali to Bitef nije. Niti iz ovog đubrišta on može da nastavi da postoji. Nadam se da će svi otkazati. Nadam se da će sve stati. Nije za poređenje, 28. Bitef Jovana Ćirilova pod sankcijama i spasilačko uskakanje tada još uvek umetnički relevantnog Lj. R. (Ljubiše Ristića, prim. aut.) i njegovih predstava. Ali, to je tema za sebe. Studenti pobeđuju!“
Tako se 59. Bitef ne otvara samo pitanjem kakav program donosi, već mnogo težim pitanjem za festival sa njegovom tradicijom, a to je šta ostaje od institucije kada se izgubi poverenje dela umetničke zajednice i može li se taj raskorak prevazići. Jer, za jedne je održavanje festivala način da se sačuva prostor dijaloga, dok je za druge njegovo održavanje u ovakvim okolnostima upravo pristajanje na urušavanje onoga što je Bitef decenijama predstavljao.
