Američki predsednik Donald Tramp, čiji se život vrteo oko vlastitog pretvaranja u globalni brend, sada je, čini se, rešen da uništi ono što je stvorio. Tokom prve godine drugog mandata posejao je haos u američkim gradovima i podjednako siledžijski se odnosio i prema neprijateljima i prema saveznicima, tako potkopavajući atraktivnost radikalno desnog političkog pokreta koji predvodi.
Uzmimo za primer rezultate nedavne ankete sprovedene na Grenlandu nakon Trampove agresivne kampanje za pripajanje ostrva Americi: 85 odsto ispitanika protivi se priključivanju Sjedinjenim Državama. Suočeno s mogućnošću da postanu Amerikanci, lokalno stanovništvo oseća strah, a ne uzbuđenje. Toliko o navodno „nenadmašnom kulturnom uticaju“ Amerike koje se veliča u novoj Strategiji nacionalne bezbednosti. Protivljenje takvoj ideji ostalo je veliko i nakon što su američki zvaničnici krenuli s pričom o izdašnoj jednokratnoj isplati svakom Grenlanđaninu u slučaju da ostrvo bude priključeno SAD.
Ljudi koji žive u autoritarnim sistemima otkrivaju da su hijerarhijski ustrojena društva daleko manje privlačna nego što su ih njihovi zagovornici predstavljali. Desničarski nastrojeni birači potcenjuju koliko često zaštita običnih građana zavisi od liberalnih prava i institucija
Otpor Grenlanđana sigurno ne pokreću topla osećanja prema Danskoj, bivšoj kolonijalnoj sili koja je Grenland kroz istoriju tretirala na duboko problematičan način. Ono što ih odbija jeste američki zaokret ka autoritarizmu, i nije teško razumeti zašto kada se Amerika u MAGA eri uporedi s drugim desničarskim autoritarnim režimima. Ruski predsednik Vladimir Putin, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i mađarski premijer Viktor Orban jesu efektni kritičari liberalne demokratije, ali su rezultati njihove vladavine konzistentno katastrofalni.
Veliki broj mladih ljudi iseljava se iz Rusije, Turske i Mađarske jer su desničarske autokrate nepogrešivo fokusirane na demontiranje onih institucija koje demokratska društva čine prosperitetnim i poželjnim za život. Manipulacija izborima za posledicu ima formiranje arogantne vladajuće klase koja za ono što radi ne polaže račune. Erozija vladavine prava potkopava investicionu klimu i spremnost na preduzimanje poslovnih rizika. Odbacivanje mišljenja eksperata vodi skupim promašajima državne politike.
Na nekom dubljem nivou, upravljački neuspesi desničarskog autoritarizma proizilaze iz samog srca onoga što takvi režimi obećavaju: zamene društvenog poretka utemeljenog na jednakosti i pravdi onim koji priziva hijerarhijsko ustrojstvo i dominaciju kao prirodnu osnovu političke moći. Tokom poslednjih decenija takva vizija počela je da biva privlačna zapanjujuće velikom broju birača. Ona je nudila jednostavniji svet u kome će tradicionalne društvene strukture biti obnovljene, a grupe koje agituju za jednaka prava, od imigranata i rasnih manjina do žena i pripadnika LGBT zajednice, biti skrajnute na marginu.
U realnosti, međutim, ljudi koji žive pod takvim sistemima otkrivaju da su hijerarhijski ustrojena društva daleko manje privlačna nego što su ih njihovi zagovornici predstavljali. Desničarski nastrojeni birači potcenjuju koliko često zaštita običnih građana zavisi od liberalnih prava i institucija. Umesto da garantuje dominaciju, hijerarhijska struktura obično znači da ćete se naći među onima nad kojima se dominira.
Velika Britanija je u tom smislu predstavljala rano upozorenje. Radikalna desnica je 2016. tesnu većinu birača ubedila da podrži istupanje zemlje iz Evropske unije. Ali Bregzit je doneo ekonomsku stagnaciju, slabljenje javnih službi i povećanje tenzija u društvu, a nijedan od obećanih benefita nije se materijalizovao. Negativne posledice izlaska iz EU toliko su duboke da većina evropskih radikalno desnih partija više ne zagovara napuštanje Unije.
Ali dok su Bregzit i njegovi efekti predmet intenzivnog proučavanja, širi desničarski autoritarni projekt nije pridobio toliku pažnju. Zapadni komentatori Rusiju, Tursku, Mađarsku i druge dugogodišnje iliberalne režime često otpisuju kao marginalne ili kulturološki specifične. Ali sve se promenilo nakon s Trampovom drugom administracijom. Budući da je globalna vidljivost Amerike bez premca, ona je neizbežno i studija slučaja radikalno desne vlade na delu.
Čak su i konzervativci iz malih i zemalja srednje veličine sada naterani na suočavanje sa činjenicom da su se, u svetu lišenom liberalnih, na pravilima utemeljenih ograničenja, njihove domovine i u bukvalnom smislu našle „na meniju“. Svest o tome verovatno je imala uticaja i na izborni uspeh i nagli skok popularnosti kanadske Liberalne partije pod vođstvom Marka Karnija. Ovo pomaže da se objasni i zašto su i lideri britanske i francuske krajnje desnice kritikovali Trampove istupe na temu Grenlanda – pa čak i zašto je Moskva pokazala malo entuzijazma za najdublju krizu u kojoj se NATO našao otkako je osnovan. Poput drugih autokrata, i Putin se dugo profitirao na dosadašnjem međunarodnom sistemu, potkopavajući ga s pretpostavkom da će svi ostali nastaviti da igraju po pravilima. To više nije moguće u okolnostima u kojima zakon džungle postaje norma.
Birači širom sveta morali bi da razmotre i nudi li zaista krajnja desnica zaboravljenim i zanemarenim ljudima dostojanstvo za koje se navodno zalaže. Postalo je opšte mesto viđenje prema kome je nadmeni odnos liberalnih elita bio glavno pogonsko gorivo za regeneraciju desničarskog populizma. Ali teško je setiti se ijednog liberalnog lidera koji je omalovažavao ultimativnu žrtvu ratnih veterana iz savezničkih zemalja – koji širom Zapada spadaju u samo jezgro konzervativnih birača – tako što bi lažno tvrdio da su se oni koji su se borili u Avganistanu držali podalje od linije fronta, kao što je to nedavno uradio Tramp. Neutaživa težnja krajnje desnice ka uspostavljanju dominacije ne nudi dostojanstvo, već simbolično poniženje kakvo nijedan pripadnik liberalne elite nikada nikome nije priredio.
Na unutrašnjem planu se spektakl Trampove vladavine pokazuje podjednako otrežnjujućim. Posmatrači širom Zapada neminovno će se zapitati da li je ovaj haos zaista poželjniji od liberalnog status quo, sa svim nesavršenostima i frustracijama koje podrazumeva
Na unutrašnjem planu se spektakl Trampove vladavine pokazuje podjednako otrežnjujućim. Posmatrači širom Zapada neminovno će se zapitati da li je ovaj haos zaista poželjniji od liberalnog status quo, sa svim nesavršenostima i frustracijama koje podrazumeva. U samim SAD mnogi Trampovi birači otkrivaju da su izvukli kraći kraj: farmere pogađaju carine, ruralno stanovništvo je odsečeno od zdravstvene nege, Latinosi su na udaru progona imigranata.
Možda ovo nije dovoljno da bi se spasila američka demokratija. Komparativno iskustvo sugeriše sumorne izglede za to da izbori 2028. budu slobodni i fer, ili da transfer vlasti posle njih bude miran. Ali ako liberalni političari i mediji insistiraju na realnostima života pod Trampom, mogli bi da generišu moćan „efekat Tramp“ u ostatku sveta. Kao što je Brezgit na kraju ojačao podršku članstvu u EU, tako bi i Trampova Amerika mogla da posluži kao poučni primer i oslabi privlačnost autoritarizma u drugim demokratijama.
Pišu: Ana Vojčuk, vanredna profesorka međunarodnih odnosa na Varšavskom univerzitetu, i Mačej Kisilovski, vanredni profesor prava i strategije na Centralnoevropskom univerzitetu
Copyright: Project Syndicate, 2026.
