Pišu: Andrej Filipović, Vuk Z. Cvijić
Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski posetio je Srbiju, kada je izvoz našeg naoružanja u tu zemlju već uveliko premašio milijardu evra, a srpski predsednik je tvrdio da se nije razgovaralo o oružju. Nije problem što srpsko naoružanje stiže u Ukrajinu, već što Vučić već deceniju obmanjuje srpsku javnost i što profit iz tog izvoza uzimaju privatne firme među kojima se ističu one povezane sa najomiljenijim privatnim trgovcem srpske vlasti Slobodanom Tešićem, čija su poslovanja bila pod sumnjom zbog korupcije, a nalazi se i pod sankcijama SAD.
Od 30.000 mina proizvedenih u Srbiji, koje su 2016. stigle u Ukrajinu, do više od milijardu dolara izvoza, razvijao se sistem u kome je Srbija preko posrednika prodavala oružje Ukrajini i znala gde ono završava. Tako su 1. aprila 2016. mine iz Krušika u četiri šlepera išle ka Poljskoj. „Krušik“ ih je proizveo, srpski Tehnoremont izvezao, kiparski Petralink pojavio se u lancu kao naručilac, a poljski Natan bio je formalni kupac, koji je mine četiri dana kasnije isporučio krajnjem kupcu, ukrajinskom državnom preduzeću Ukrinmaš.
Tri godine kasnije, 8. novembru 2019, to je potvrđeno na novinarskoj konferenciji u Donjecku, kada je proruska milicija pokazala fragmente eksplodiranih i neeksplodiranih mina kalibra 60 milimetara sa oznakom iz Krušika. Otkriće je postalo politički problem neposredno pred odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. On je tada tvrdio da je 30.000 mina iz Krušika preko Poljske završilo u Ukrajini, ali da je reč o jedinoj takvoj isporuci i da su srpske službe obavestile ruske kolege o mogućem reeksportu. Već prvih dana ruske invazije na Ukrajinu otkrilo se da predsednik Srbije nije govorio istinu, jer su fotografije sa fronta od 13. marta 2022. i dalja naša istraživanja utvrdili da su isti akteri imali još najmanje jednu isporuku mina, 7. novembra 2018, za šta su srpske vlasti izdale urednu izvoznu dozvolu.
Ne postoji direktna linija Srbija-Ukrajina, već mreža proizvođača, trgovaca, posrednika i formalnih kupaca u trećim zemljama
Suština obrasca nije bila direktna linija Srbija-Ukrajina, već mreža proizvođača, trgovaca, posrednika i formalnih kupaca u trećim zemljama. Nekoliko fabrika u Srbiji povećavalo je proizvodnju, često radeći u dve smene, dok su među glavnim trgovcima bile kompanije povezane sa Slobodanom Tešićem i Jugoimport SDPR. Bugarska, Rumunija, Češka, Slovačka, Turska i druge zemlje pojavljivale su se kao tranzitne ili logističke tačke, dok su evropske i američke kompanije učestvovale u daljoj distribuciji.
Radar je u nekoliko svojih tekstova već dokumentovao kako se oružje iz srpskih fabrika, preko posrednika i trećih zemalja, pojavljuje u Ukrajini. Spoljne obaveštajne službe Rusije (SVR) reagovale su 28. maja 2025, pa je izvoz srpskog naoružanja u Ukrajinu navodno bio zaustavljen na osam meseci. Samo dva dana nakon što je Vučić 29. maja najavio da će obustaviti taj izvoz, krenuo je za Ukrajinu konvoj od pet šlepera sa projektilima 155 milimetara iz Krušika.
Inače, jedan od značajnijih posrednika u izvozu u Ukrajinu je privatna firma Rejer DTI, koja se nalazi na samo oko 250 metara od zgrade Predsedništva Srbije i u posao sa Ukrajinom je krenula kasnije, a ruska SVR je je uvrstila u svoj javni izveštaj. Ukupni prihodi Rejer DTI sa 569 miliona dinara u 2024. porasli su na 2,93 milijarde dinara u 2025, a neto dobit je porasla za 109 odsto na 260 miliona dinara.
Potražnja u Ukrajini je posebno za artiljerijskim projektilima kalibra 155, 152, 122 i 105 milimetara, minobacačkim minama različitih kalibara, minama za bespilotne letelice i raketnim sistemima i njihovim komponentama. Tako su neke državne fabrike počele da ostvaruju i dobit, kao Krušik koji je gubitak od 3,7 milijardi pretvorio u dobit od 6,9 milijardi i Sloboda kojoj je prihod sa 19,4 milijarde porastao na dobit od 40,1 milijardu dinara.
I doskorašnji američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil nedavno je za nemački Frankfurter algemajne cajtung rekao da su „svi u Beogradu koji su bili uključeni znali da zemlje poput Poljske ili Češke nisu stvarni krajnji korisnici (izvezenog, prim. aut.) naoružanja“
Međutim, pravi profit od izvoza koji završava u Ukrajini skupljaju trgovci. Ako su fabrike višestruko povećale proizvodnju, još snažniji rast prometa beleže kompanije koje se nalaze između domaćih fabrika i stranih kupaca. Samo tri kompanije povezane sa Slobodanom Tešićem, Valir, Zenitprom i Sofag, povećale su zbirni prihod sa 17,45 milijardi dinara u periodu 2020. do 2022. na čak 56,11 milijardi u periodu 2023. do 2025, odnosno za 222 odsto. Njihova zbirna neto dobit porasla je sa 353,6 miliona na 936,9 miliona dinara.
Snažan rast izvoznog poslovanja beleži i državni Jugoimport SDPR. Pošto njegovi ukupni prihodi uključuju i poslove za potrebe Vojske Srbije i domaće tržište za ovu analizu relevantniji su prihodi od prodaje na inostranom tržištu, s tim da treba imati u vidu da dobar deo izvoza SDPR poslednjih godina ide u Izrael. Prihodi su porasli sa 23,33 milijarde dinara u periodu 2020–2022. na 40,36 milijardi u naredne tri godine, odnosno za 73 odsto. Neto rezultat, međutim, pao je sa 2,43 na 1,46 milijardi dinara.
I doskorašnji američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil nedavno je za nemački Frankfurter Allgemeine Zeitung opisao kako je američka strana tokom njegovog mandata učestvovala u procesu nabavke srpske municije za potrebe ukrajinskih oružanih snaga. Rekao je: „Svi u Beogradu koji su bili uključeni znali su da zemlje poput Poljske ili Češke nisu stvarni krajnji korisnici tog naoružanja.“
To je bio još jedan demanti Vučićevih tvrdnji, što ga nije sprečilo da samo dva dana kasnije na konferenciji sa Zelenskim u Beogradu na pitanje šta Evropljani mogu da učine da pomognu Ukrajini, odgovori: „Tokom razgovora nije bilo reči o vojnoj saradnji.“
