Na nedavnom putovanju u Peking, američkog predsednika Donalda Trampa pratila su brojna vodeća imena iz sveta, biznisa, finansija i tehnologije. Svi oni razumeju važnost održavanja funkcionalnih odnosa sa Kinom. Za ostatak sveta bio je pozitivan razvoj događaja, jer bi trebalo da nam je svima stalo da dve najveće svetske sile direktno razgovaraju jedna s drugom. Trampovi kineski domaćini obasuli su ga pompom i koreografijama – uključujući i decu koja su mahala zastavicama – na šta je uzvratio izdašnim komplimentima na račun predsednika Si Đinpinga.
Ostavi li se spektakl po strani, međutim, rezultati samita su bili skromni. Čini se da je ostvaren mali napredak po ključnim pitanjima poput trgovine a, barem koliko je zasad poznato, nije sklopljen ni bilo kakav ugovor o isporuci američkih industrijskih ili poljoprivrednih proizvoda, niti je pak dogovoreno koordinirano delovanje na rešavanju tekućih međunarodnih konflikata kakvi su ratovi u Ukrajini i Persijskom zalivu.
Trampovo očajanje u Pekingu se moglo pročitati u njegovom držanju. Nije bilo uobičajenog hvalisanja; nije više bilo ničega što bi ukazivalo da sebe vidi kao gospodara sveta
Ali slike sa samita govore same za sebe. Tramp se našao u za njega nepoznatoj ulozi onog koji mora da moli za uslugu. Svi znaju da je želeo da mu Kina pomogne u pronalaženju izlaza iz situacije u Zalivu, gde je zahvaljujući njegovoj neuspeloj „ekskurziji“ Iranu faktički prepuštena strateška kontrola nad Ormuskim tesnacom, a cene nafte i gasa eksplodirale. Trampovo očajanje moglo se pročitati u njegovom držanju. Nije bilo uobičajenog hvalisanja ili pribegavanja hiperbolama; nije više bilo ničega što bi ukazivalo da sebe vidi kao gospodara sveta.
Nasuprot tome, Si je lider najvažnije ovovekovne sile u usponu. Tek što je avion američkog predsednika sleteo, Si je ukazao na ovu stratešku realnost, upozorivši Trampa na „Tukididovu klopku“: tendenciju da se opadajući hegemon oklizne pokušavajući da spreči uspon nadolazećeg izazivača – što je dinamika koja je Atinu i Spartu uvukla u Peloponeski rat.
Si je ovde aludirao na Tajvan – glavno žarište današnjeg strateškog rivalstva Sjedinjenih Država i Kine – nakon što je američki Kongres ostrvu odobrio više milijardi dolara vredan paket pomoći u naoružanju. Dok je Si nastupao samouvereno, Trampov odgovor bio je uvijen i defanzivan. Paket vojne pomoći je čak opisao kao „pregovarački adut“, čime je ne samo Tajvan, nego i čitavu istočnu Aziju suočio s egzistencijalnim pitanjem: da li bi, u slučaju potrebe, SAD zbilja branile svoje partnere i saveznike u tom regionu?
Na kraju je Si imao sve razloge da bude zadovoljan samitom. Sada je on taj koji diktira agendu u strateškoj konfrontaciji Kine i SAD – onome što Peking naziva „odnosom strateške stabilnosti“.
Američkom kredibilitetu u međuvremenu je zadat još jedan ozbiljan udarac. Od Evrope i istočne Azije pa do svih drugih delova sveta, ljudi će se u još većoj meri pitati da li posvećenost Amerike preuzetim obavezama, kao i sporazumi koje je potpisala, još išta vrede.
To nije mala stvar. Kredibilitet je valuta koja oblikuje i reguliše odnose između država. Trebalo bi da SAD ovo razumeju, s obzirom na to s koliko uspeha su, tokom čitavog trajanja Hladnog rata i u potonjim godinama, sticale i koristile taj kredibiltet. Amerika je postala neupitni hegemon i sidro globalnog ekonomskog sistema upravo zato što su drugi u njoj videli ozbiljnu silu koja će se pridržavati onog što je obećala.
Ali sada je u toku borba dve supersile za hegemoniju, a Trampova poseta Pekingu ojačala je – unutar Kine i diljem sveta – već široko rasprostranjenu percepciju da su SAD u opadanju. Veliki deo odgovornosti za to snosi Tramp lično, jer s entuzijazmom razara američka savezništva i veponizuje američku poziciju unutar međunarodnog poretka, a upustio se i u katastrofalni rat po izboru u kome nije u stanju da pobedi.
Preispita li se Trampova spoljna politika – i njegovo sistematsko potkopavanje američkog statusa supersile i njenih savezništava, posebno kada je reč o potezima koje povlači u odnosima s Kinom – teško je ne videti ga, koliko god to bilo ironično i zlosrećno, kao Sijevog najboljeg prijatelja.
Trampove nevolje su slaba uteha za Evropu. Ne možemo se naslađivati nad tim nevoljama, jer smo – posebno kad se posmatra iz kineske perspektive – u istom čamcu
Ali Trampove nevolje su slaba uteha za Evropu. Uprkos svim našim konfliktima s aktuelnom američkom administracijom, ne možemo se naslađivati nad tim nevoljama, jer smo (posebno kad se posmatra iz kineske perspektive) u istom čamcu opadajuće moći Zapada. Jedina razlika je u tome što Evropa tone još brže nego SAD. Amerika će, ako ništa drugo, ostati vodeća sila na Zapadu, bez obzira što samog Trampa nimalo ne interesuje očuvanje takvog koncepta, kao ni liberalno-demokratske vrednosti koje taj koncept reprezentuje.
Ako je išta pokazala, onda je Trampova poseta Pekingu navedeno samo pojasnila. Demonstrirala je relativnu slabost SAD naspram Narodne Republike, a šire gledano i Globalnog juga. Izazov koji se postavlja pred Evropu – da stekne i ojača stratešku autonomiju – postaje sve urgentniji. Evropa i dalje raspolaže značajnim tehnološkim i industrijskim moćima, ali će morati ozbiljno da se potrudi da ne bude podeljena – ili naprosto pregažena – u predstojećem duelu dva pretendenta na status hegemona.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
