za Radar iz Vašingtona
Administracija Donalda Trampa otvorila je potencijalno treći front ove godine. Posle sankcija, ekonomskih pritisaka i konstantnih pretnji napravljen je korak ka očekivanoj eskalaciji sa Kubom: podignuta je optužnica protiv bivšeg kubanskog predsednika, 94-godišnjeg Raula Kastra. Nekoliko dana kasnije, u Karipsko more ušao je američki nosač aviona. Sve podseća na Venecuelu gde je kulminiralo vojnom intervencijom i kidnapovanjem predsednika Nikolasa Madura. U trenutku pisanja ovog teksta vojni udar na Kubi se nije desio, ali to može svakog sekunda da se promeni jer je sa Trampom jedino sigurno da ništa nije sigurno. Pitanje je, međutim, šta je ovde njegov motiv: da skrene pažnju sa Irana, očisti komšiluk od komunizma ili da impresionira biračko telo na Floridi – Kubance u egzilu koji ne veruju da će se režim u Havani urušiti sam od sebe.
Optužnica – tri decenije kasnije
Optužnica protiv bivšeg kubanskog predsednika je signal pojačanog pritiska, jer je podignuta 30 godina kasnije a da nije rečeno da li su se pojavila nova saznanja u istrazi koja bi do nje dovela. Kastro, koji je 1996. bio ministar odbrane, i još petorica kubanskih vojnih pilota terete se za obaranje dva civilna aviona kada su stradala četvorica mladića kubanskog porekla, od kojih su trojica američki državljani. Oni su bili članovi grupe Braća za spas koja je pomagala Kubancima dok su bežali ka Floridi. Trampov bivši lični advokat i sadašnji v. d. sekretara za pravosuđe, Tod Blanš, podizanje optužnice objavio je simbolično, na Dan nezavisnosti Kube, u Kuli slobode u Majamiju koja je nekada bila izbeglički centar. Pitanje je, međutim, kako će Kastro biti doveden u SAD. Blanš je poručio da optužnica neće nestati sama od sebe i da mora da se pojavi na sudu. Ne deluje verovatno da će se Kastro spakovati i doći u Ameriku, niti da će ga izručiti. Kubanski predsednik Migel Dijaz Kanel je rekao da optužnica treba da opravda „ludilo američke vojne agresije“, dok je Tramp, na pitanje šta sledi posle podizanja optužnice, rekao: „Videćemo.“
„Ne možete da otmete Kastra kao Madura, jer njegova lokacija nije poznata. Kubanska vlada je decenijama razvijala mrežu podzemnih tunela i bunkera u kojima i obavlja najveći deo aktivnosti. Zato je potreban hirurški precizan udar kako bi se Kastro locirao i izvukao iz tih tunela“, objašnjava za Radar Lilijan Gera, profesorka kubanske i karipske istorije sa Univerziteta Floride. „Ne verujem da će se to desiti uskoro. kubanska vlada dobro zna kako da pusti da protivniku iscuri vreme. Čini mi se da je Tramp i naredio podizanje optužnice kako bi kupio malo vremena, a kubanskoj zajednici u egzilu u Majamiju poručio da radi nešto po pitanju koje je zanima.“ Druga, manje rizična opcija je, kaže, da se pronađu saradnici iznutra. „Na Kubi nećete naći Delsi Rodrigez (koja posle Madurove otmice obavlja dužnost predsednika). Ali, postoje delovi ministarstava unutrašnjih poslova i vojske koji apsolutno nisu zainteresovani za ideologiju, već ih zanima samo novac. Ono što su zaradili čuvaju na ofšor računima i hteli bi da tu i ostane. I verujem da bi oni lako napustili dosadašnju vladu i možda stali iza neke nove uprave, ili se dogovorili da odu iz zemlje uz garancije, i zadrže novac“, zaključuje profesorka sa Floride koja veruje da je promena režima moguća.
Ne deluje verovatno da će se Kastro spakovati i doći u Ameriku, ni da će ga izručiti. Kubanski predsednik Migel Dijaz Kanel je rekao da optužnica treba da opravda „ludilo američke vojne agresije“
Amerika je to već pokušavala i provela se spektakularno neuspešno. Tajna operacija CIA pod komandom tadašnjeg predsednika Džona Kenedija, koja je kulminirala u Zalivu svinja 1961, nije uspela da svrgne Fidela Kastra, gurnula je Kubu još snažnije prema tadašnjem Sovjetskom Savezu i učvrstila antiimperijalizam. Aktivnosti američkih obaveštajaca su nastavljene uglavnom u tajnosti, uključujući i posetu šefa CIA tokom pokušaja normalizacije odnosa za vreme Obaminog mandata. Ali, sredinom maja se desila neobična, javno komunicirana poseta šefa Agencije Džona Retklifa koji se sastao sa Kastrovim unukom i šefovima vojske i policije. Retklif je preneo „ličnu poruku Donalda Trampa“ da su SAD spremne da se uključe u rešavanje ekonomskih i bezbednosnih problema, ali samo ako je Kuba spremna da sprovede suštinske promene i uskrati gostoprimstvo ruskim i kineskim agentima. „Poseta Retklifa je deo dualne strategije SAD. Sa jedne strane, ostavlja otvorenim kanale komunikacije kako bi razgovarala o raznim pitanjima sa kubanskom vladom: od razmene zatvorenika do obaveštajne saradnje. Sa druge strane, državni sekretar Marko Rubio u ulozi ’lošeg policajca’ daje preteće izjave. Dualna strategija može da posluži kao opravdanje administraciji – da kažu da su probali sa pregovorima, pa ako ne uspeju, da pređu na vojnu akciju. To bi bila pogrešna i potencijalno katastrofalna odluka“, kaže za Radar Li Šlenker, stručnjak za Kubu i istraživač na vašingtonskom Kvinsi institutu za odgovorno upravljanje državom.
Nejasni ciljevi
Nije jasno šta Tramp tačno želi da postigne na Kubi. Ostrvo je za Ameriku oduvek bilo značajno geopolitički i zbog pomorskih trgovinskih ruta. Biznisi iz SAD tamo nisu dobrodošli od svrgavanja proameričkog diktatora Fulhensija Batiste, a Vašington i Havana su od Kubanske revolucije prošli faze od otvorenog neprijateljstva preko zamrznutih odnosa, do otopljavanja i ponovnih tenzija dolaskom Trampa na vlast. Državni sekretar Rubio, čiji su roditelji kubanski emigranti i koji je ratoborno nastrojen prema latinoameričkim diktatorima, tvrdi da je Kuba pretnja po američku nacionalnu bezbednost. „Rubio vidi Kubu kao glavu zmije koju treba odseći da bi se iskorenio komunizam iz Latinske Amerike“, kaže Šlenker. Ali, ono što se u američkoj javnosti češće pominje kao razlog za eskalaciju su različiti interesi Trampa i ljudi oko njega. „Postoji tendencija da se prekinu trgovinske veze Kube sa drugim zemljama, i da onda roba koja može da se izvozi na Kubu u skladu sa sankcijama, ide preko kompanija na Floridi u vlasništvu kubanske dijaspore“, kaže Šlenker i dodaje da razlog za to što američke kompanije ne posluju na Kubi nisu zakoni u Havani, već američke sankcije. „Kubanska vlada je pokazala otvorenost za odnose sa Amerikom i to bi trebalo iskoristiti“, smatra on.
Ne možete da otmete Kastra kao Madura, jer njegova lokacija nije poznata. Kubanska vlada je decenijama razvijala mrežu podzemnih tunela i bunkera u kojima i obavlja najveći deo aktivnosti
Lilijan Gera
Na Kubi već posluju strane kompanije iz Evrope i Kanade koje imaju veliki udeo u turizmu i rudarstvu. Zamenik kubanskog premijera je nedavno potvrdio za američki En-Bi-Si da je Havana otvorena za komercijalnu saradnju sa američkim kompanijama, uključujući i one u vlasništvu Kubanaca u egzilu. Kubanska dijaspora, uglavnom koncentrisana na jugu Floride, dugo je bila biračko telo na koje je Tramp mogao da sigurnošću da se osloni. Ali, ta grupa sada traži više od ekonomskog pritiska, jer veruju da će ga režim istrpeti, a da deblji kraj izvlače njihova rodbina i prijatelji. Anketa Majami heralda pokazala je da čak 79 odsto Kubanaca na Floridi želi promenu režima. „Tramp hoće da ljudi govore da je Ronald Regan završio Hladni rat, a da je on oslobodio Kubu. Čini mi se da ga ne zanima šta je ono što Kuba može da pruži Americi, već ga interesuje njegovo biračko telo na Floridi“, ocenjuje profesorka Gera.
Sanitarna katastrofa Kubanaca
U pozadini ove političke igre su građani Kube koji žive u nehumanim uslovima, dodatno pogoršanim američkim sankcijama. Uz trgovinski embargo i zabranu finansijskog poslovanja, Trampova administracija je onemogućila i transport nafte do Kube pretnjom carinama i sekundarnim sankcijama zemljama koje posluju sa komunističkim režimom. Kuba se oslanjala na donacije nafte iz Venecuele, što je prestalo posle hapšenja Madura, i iz Meksika, čija je predsednica objavila pauzu zbog pretnji tarifama. Rusija je obećala da će nastaviti snabdevanje, ali te količine nisu dovoljne. Zbog nedostatka nafte, restrikcije struje traju i po 22 sata dnevno. Predsednik Diaz Kanel optužio je SAD da vode „genocidnu energetsku politiku“.
Dualna strategija može da posluži kao opravdanje administraciji – da kažu da su probali sa pregovorima, pa ako ne uspeju, da pređu na vojnu akciju. To bi bila pogrešna i potencijalno katastrofalna odluka
Li Šlenker
Profesorka Gera, koja ima porodicu i prijatelje na Kubi, kaže da su razmere krize postale jasne tek kada je Tramp rešio da iz nje izvuče korist – ali da Amerika nije glavni krivac za nju. „Prošle godine je cela Kuba ostala pet puta bez struje. To je bilo pre zabrane dopremanja nafte. Tada je postalo jasno da je vlada izuzetno malo ulagala u bazičnu infrastrukturu. Zanimljivo, kada je nestalo struje, jedina mesta koja su svetlela u mraku bili su novi hoteli koje je u protekle četiri godine sagradila firma Gaesa koju kontroliše vojska“, kaže Gera. Kubanska Gaesa, što je skraćenica za grupu za poslovnu administraciju je konglomerat pod kontrolom vojske u čijem su vlasništvu luksuzni hoteli, najveća kubanska luka, banke, supermarketi, pumpe. Državni sekretar Rubio je taj konglomerat označio kao „srce komunističkog kleptokratskog sistema“, a Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) je u maju Gaes stavila pod sankcije. Dok Vašington i Havana igraju pingpong, Kubanci proživljavaju sanitarnu katastrofu. „Daću vam nekoliko detalja kako izgleda život na Kubi. Pošto po ceo dan nema struje, a ni vode, u rezidencijalnim kvartovima Havane oseća se nesnosan smrad jer ljudi ne mogu da povuku vodu u toaletu po 24 sata. Smeće se ne odnosi redovno već mesecima. Kubanci od marta ne dobijaju osnovne životne potrepštine, što je predviđeno dok traju sankcije, nego ih kupuju po visokim cenama. Na primer, pasta za zube košta oko tri dolara, a vi mesečno zaradite 15 ili 20“, kaže profesorka Gera. „To kako žive građani na Kubi je atak na osnovno ljudsko dostojanstvo. Ljudi su očajni i žele ili da im neko pomogne, ili da odatle pobegnu.“
