U Životinjskoj farmi Džordža Orvela, nakon Bitke kod vetrenjače, pošteni konj Bokser se pita čemu slavlje kada su životinje – uz velike gubitke – samo osvojile ono što su već imale. Prasac Skviler mu odgovara: „U tome se i ogleda naša pobeda.“ Orvelova novela upečatljiv je prikaz izdaje revolucionarnih ideala, ali moglo bi se dogoditi da nerast Napoleon i njegova svita ostanu upamćeni kao malčice poštenija družina od sadašnje američke administracije. Svinje posle Bitke kod vetrenjače barem nisu tvrdile da su postigle nešto novo. Donald Tramp i njegova ekipa posle Iranskog rata tvrde upravo to.
Labava obaveza memoranduma
Poređenje, naravno, ide pod uslov da sintagma „posle Iranskog rata“ uopšte ima smisla. Ovaj broj Radara je u štampu otišao u utorak, a „istorijski mir“ Irana i Sjedinjenih Američkih Država tako je solidan da bi do četvrtka mogao da se sruši. Pretpostavićemo ipak da se to nije dogodilo i da će predstavnici Vašingtona i Teherana u petak u Ženevi zvanično potpisati memorandum o razumevanju i baciti se na pregovore o konačnom sporazumu. I u tom slučaju, međutim, treba podsetiti da je pravna obaveznost takvih memoranduma pomalo labava i da su po pravilu apstraktni. Potonje je potvrdio i jedan od ženevskih gostiju, američki potpredsednik Džejms Dejvid Vens, koji je dokument nazvao „veoma uopštenim“. Vens je dodao da će Tramp možda i pre petka objaviti tekst koji će Vašington i Teheran da potpišu, ali čak i ako se to desi, u toj će uopštenosti biti prostora za kontradiktorne interpretacije. Primera radi, iranska novinska agencija Mehr je u ponedeljak ovako predstavila prvu fazu mira:
Neprijateljstva će momentalno prestati na svim frontovima, uključujući tu i Liban. Biće oslobođene 24 milijarde dolara zamrznutih iranskih sredstava. Iran će ponovo obećati da neće praviti nuklearno oružje. Ormuski zaliv će biti otvoren u roku od trideset dana, prema iranskom planu. Biće osmišljena rekonstrukcija Irana vredna 300 milijardi dolara. SAD će obećati da će povući snage iz iranskog susedstva i da se neće mešati u unutrašnje poslove Teherana. Sankcije na iransku naftu biće suspendovane. Uslediće dvomesečni pregovori tokom kojih će fokus biti na nuklearnim temama i postupku sa obogaćenim uranijumom.
Šta je Mehr objavio u ponedeljak, druge iranske agencije su najavljivale od petka i sve to iz perspektive Irana zvuči suviše dobro da bi bilo istinito. Sve deluje sumnjivije jedno od drugog, pogotovo ideja o ratnoj odšteti koju bi Vašington platio – jer Iranci tako tumače onih navodnih 300 milijardi dolara. Najbizarnije zvuči pomisao na svečano obećanje Vašingtona da se neće mešati u iranske poslove, jer bi takvo obećanje posle svega značilo da Amerika priznaje poraz.
Najbizarnije od svega što je Iran predstavio kao sadržaj memoranduma zvuči pomisao na svečano obećanje Vašingtona da se neće mešati u iranske poslove jer bi to značilo da Amerika priznaje poraz
Čak i kada bi se u dokumentu našla odredba koja bi teoretski mogla i tako da se tumači – recimo opaska o „poštovanju suvereniteta“ – sasvim je sigurno da SAD ne bi imale nameru da je sprovedu u delo. Sam predsednik Tramp je već zagrmeo o „lažnim vestima“, ali je u nedelju uveče dao i intervju Njujork tajmsu. I u tom intervjuu nas je odveo na Životinjsku farmu.
Prepisivanje pocepanog sporazuma
Predsednik SAD je pre svega objavio da je spasao Izrael od nuklearnog razaranja. „Kada bi Iran imao nuklearno oružje, Izrael ne bi postojao ni dva sata“, rekao je Tramp. Teza je apsurdna već zbog toga što iranski režim predstavlja kao grupu ludaka koji jedino žele sa zbrišu Izrael sa mape, nezavisno od toga što bi u takvom brisanju i sami bili obrisani. U stvarnosti, iransko se vođstvo trudi da po svaku cenu zadrži vlast i u tome uspeva bezmalo pola veka. Održavanje sistema vladavine i nuklearni rat sa garantovanim nestankom sa planete zaista nisu kompatibilne strategije. No neka bude Trampu da je sačuvao saveznika time što će Iran obećati da neće ni razvijati ni kupovati nuklearno oružje. Njujork tajms ga je odmah podsetio da je Teheran isto obećao i potpisao i 2015, za vakta Baraka Obame. Taj nuklearni sporazum, koga se prema izveštajima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) Teheran uredno pridržavao, Tramp je pocepao 2018, zbog čega mu je aplaudirao samo izraelski premijer Benjamin Netanijahu.
Tramp je Njujork tajmsu dodao da se još pregovara o tome hoće li Iran sasvim prestati da obogaćuje uranijum na dvadeset godina – i nagovestio da bi mu dosta bilo i petnaest – i ponosno podvukao da će obogaćivanje i posle tog roka ostati ispod nivoa koji je neophodan za nuklearno oružje. Sve je to, jasno, pisalo i u pocepanom sporazumu, a Rojters je pride podsetio predsednika SAD da je u Iranu još devedesetih godina potpisana fatva u kojoj se zaključuje da je nuklearno oružje „haram“. Potpisao ju je ajatolah Ali Hamnei, isti onaj Hamnei kojeg su Vašington i Tel Aviv ubili prvog dana rata. Ukratko, ako bude sporazuma, trenutna američka administracija će postići u dlaku ono što je njena prethodnica postigla 2015. U tome se, rekao bi Skviler, i ogleda njena pobeda.
Iranska teokratija je u velikoj meri netaknuta. Vođe koje su zamenile one pobijene u američko-izraelskim napadima, deluju još tvrđe. Memorandum ne rešava sasvim sudbinu iranskog uranijuma koji je već obogaćen skoro do nivoa potrebnog za bombu, navodi Rojters
Ima, međutim, još orvelovskih momenata i Njujork tajms nije propustio priliku da i na njih skrene pažnju.
„Čini se da Tramp opisuje ustupke na koje Iranci još nisu pristali ili su makar odloženi za pregovore koji tek slede. Memorandum, primera radi, suspenduje carine u Ormuskom zalivu na samo dva meseca i potom obećava regionalni dijalog o toj temi. Tramp suštinski proslavlja povratak na predratni status“, zapisao je američki medij.
Obostrano nezadovoljstvo
Predsednik SAD je po običaju imao i uvrnutije trenutke u tom razgovoru. Ako bude potrebno, SAD mogu da „postanu čuvar Bliskog istoka u zamenu za dvadeset odsto regionalnih prihoda“, izjavio je šef Bele kuće. Naravno da niko u regionu ne bi prihvatio takav aranžman, ali Tramp bi nebuloznom reketaškom idejom mogao da doprinese procesu na koji su novinari izraelskog Hareca upozorili još u maju – na mogućnost da zalivski lideri zaključe da sa Teheranom moraju da se sporazumeju sami. Sve to zato što, prema poenti Rojtersa, Bela kuća nije ispunila ratne ciljeve koje je proklamovala u februaru i martu. Pogotovo ne početni cilj bezuslovne teheranske predaje.
„Iranska teokratija je u velikoj meri netaknuta. Vođe koje su zamenile one pobijene u američko-izraelskim napadima, deluju još tvrđe. Nisu ispunjeni ni raniji zahtevi da Iran odustane od raketnog programa i da uskrati podršku regionalnim saveznicima. Memorandum ne rešava sasvim sudbinu iranskog uranijuma koji je već obogaćen skoro do nivoa potrebnog za bombu. Tramp je na društvenim mrežama rekao da će ga SAD same pokupiti, ’razvodniti ga i uništiti’, ali nije pomenuo rok. Iranski zvaničnik je uzvratio da je Iran pristao samo na to da sam ’razvodni’ zalihe i da detalji još nisu utvrđeni“, pisao je Rojters u ponedeljak.
Trampova teza da je Izrael spasao nuklearnog razaranja apsurdna je već zbog toga što iranski režim predstavlja kao grupu ludaka koji jedino žele sa zbrišu ovu državu sa mape, nezavisno od toga što bi u takvom brisanju i sami bili obrisani
Sagovornica Rojtersa Viktorija Tejlor, nekadašnja visoka američka diplomatkinja, primetila je da „dil“ neće biti ništa bolji od onoga što bi Amerika postigla diplomatijom umesto rata. Ne manjka analitičara koji tvrde da je Vašington ovakvim ratnim ishodom sebe strateški srozao, a Teheran podigao. Doduše, i to što je Vašington „postigao“, previše je za neke Irance čije bi mišljenje moglo da bude značajno za sudbinu pregovora. Husein Šarijatmadari, glavni urednik teheranskih dnevnih novina Kajhan i nekadašnji visoki oficir Islamske revolucionarne garde, u otvorenom pismu je oštro zamerio iranskim pregovaračima zbog toga što su prihvatili da otvore Ormuski zaliv. Iz istog razloga, preneo je britanski Gardijan, javno se razgnevio i sveštenik i parlamentarac Hadžatoleslam Nabojan. Šarijatmadari i Nabojan predstavljaju posebno tvrdu struju režima, čiji su simpatizeri već protestovali pred teheranskim ministarstvom spoljnih poslova. Pitanje je, istina, koliki je njihov uticaj u metežu iranske politike, budući da se režim nakon brojnih ratnih žrtava još rekonstruiše, ali to se pitanje ne postavlja kada je reč o nezadovoljnim Izraelcima.
Nezadovoljstvo Izraela
Ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben-Gvir objavio je da trenutni dogovor „ne rešava izraelske bezbednosne brige“, da „Izrael nije podređen Sjedinjenim Američkim Državama“, da „nije banana republika“ i da, sve u svemu, američko-iranski dogovor o primirju ne obavezuje njegovu zemlju. Ministar finansija Bezalel Smotrič dodao je da je taj dogovor „loš i za Izrael i za ceo slobodan svet“, te da će njegova zemlja „sama nastaviti kampanju rušenja iranskog režima“. Vođe izraelske opozicije takođe su iskoristile priliku – ne da kritikuju sam rat, naravno, jer između Netanijahuovog režima i većine njegovih aktuelnih protivnika nema suštinskih razlika na planu spoljne politike, već da raspale po ratnom ishodu. Bivši premijer Naftali Benet lamentirao je nad time što režim nije umeo da iskoristi „izvanredne uspehe vojske na frontu i heroizam građana iza linija“. Gadi Ejzenkot, nekadašnji načelnik izraelskog generalštaba, grmeo je o „nedostatku strateških ciljeva“. Jair Golan, šef Demokratske stranke, zapisao je da je „Netanijahu jednim potezom pera poništio hrabrost izraelskih pilota i prolivenu krv vojnika“.
To da izraelska opozicija spoljnu, a pogotovo bliskoistočnu politiku u biti ne shvata drugačije od Benjamina Netanijahua, tema je za neki naredni broj Radara, a što se aktuelnosti tiče, Izrael je i u poslednji čas, u petak uveče, pokušao da torpeduje iransko-američke pregovore napadima na Bejrut. Američki predsednik je, čini se, opet morao da psuje izraelskog premijera. „Šta, j….e, radiš?“, pitao je Tramp Netanijahua tokom vikenda, tvrdi Foks. I to je još jedna tačka spora u vezi sa onim memorandumom – Iranci, rekosmo, tvrde da Izrael mora ne samo da prestane da puca, nego i da se povuče iz Libana. Izraelski zvaničnici, uključujući tu i vojne, u ponedeljak su tvrdili da primirje na tom frontu još nekako i može, ali da im povlačenje ne pada na pamet. I da se poslužimo retorikom predsednika SAD – šta će onda, j….e, uopšte biti potpisano u Ženevi?
