Poljoprivreda u Srbiji odavno više nije posao u kojem je dovoljno da poseješ, sačekaš i požanješ. Proizvođači hrane sada prvo moraju da prežive dramatičan rast cena đubriva, semena, goriva, zaštitnih sredstava, mehanizacije, sušu, pa tek onda da vide koliko im je ostalo od onoga što su proizveli.
Mile Vukoman iz Čuruga na oko sto hektara seje pšenicu, kukuruz i soju. Za pšenicu kaže – prinos solidan, oko šest i po tona po hektaru. Tako je bar bilo do prošle godine. Problem je što je računica sve samo ne solidna. Na tržištu je cena oko 20 dinara za kilogram. Poređenja radi, pre više od 14 godina, u avgustu 2012, kilogram pšenice koštao je 40 odsto više nego sada ili 28,5 dinara. Od tada je opšti nivo cena u Srbiji, prema zvaničnim statističkim podacima, porastao za oko 95 odsto, a pšenica je pojeftinila.
Zbog toga, kada se saberu troškovi za đubrivo, seme, prihranu i dve, a negde i tri zaštite, Vukoman procenjuje da je gubitak oko 30.000 dinara po hektaru. I to bez njegovog rada i amortizacije. A amortizacija u poljoprivredi nije baš stavka koju je lako zanemariti. Traktor od stotinak konjskih snaga može da košta i do 100.000 evra. Delovi su skupi, kao i popravke i održavanje.
Sve im poskupelo, osim onoga što oni proizvedu
Ukratko, sve je skupo, osim onoga što poljoprivrednik ima da proda. A kada je u pitanju soja, računica je još jednostavnija. Nje, kaže Vukoman, praktično više neće ni biti. ,,Ko je zasejao soju dibidus je propao. Ona je kod nas biljka prošlosti. Ovo je šesta sušna godina i svaka je sve gora i gora. Od zalivanja nema ništa, jer je, evo, zabranjeno uzimanje vode iz vodotoka, bunari presušuju, a pitanje je i koliki je nivo podzemnih voda, koliko treba kopati da se dođe do vode i koliko ćemo brzo i taj resurs iscrpeti“, kaže Vukoman.
Ko nema drugih izvora prihoda, njemu je blizu kraj, jer se od poljoprivrede više živeti ne može, osim onih koji preko poljoprivrede peru pare
Mile Vukoman
Na slične probleme ukazuje i Zoran Stefanović iz Zablaća kraj Zapadne Morave, koji proizvodi kupus, krompir, kukuruz i druge biljne vrste. Pored nezadovoljstva otkupnim cenama i on ističe problem navodnjavanja. Seća se da je nekadašnja ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković, kako kaže, njihova Čačanka, želela da pomogne da se uradi elektrifikacija polja još pre više od dve decenije.
,,Ali nažalost neka politika se umešala i tada nismo uspeli to da uradimo, dok poslednjih sedam-osam godina ljudi sami ili se udružuju po dva-tri domaćina i pokušavaju da dođu do električne energije, kupuju i montiraju trafostanice, jer je to preskupa investicija. Uvek postavljamo pitanje šta to toliko košta? Kolika je vrednost transformatora u odnosu na to koliko se tu hrane proizvede i da li se isplate tolika ulaganja? Naravno, svi obećavaju pomoć, ali nemamo podršku od bilo kog ministarstva“, kaže Stefanović, naglašavajući da su značajno povećani i izdaci za seme, đubrivo, hemijske preparate protiv korova i insekata kojih ranije nije bilo.
I tu dolazimo do prvog paradoksa srpske poljoprivrede: država klimatske promene može da objašnjava kao višu silu, ali poljoprivrednik ne može da zbog suše ne plati račune. Đubrivo i gorivo mora da plati, a traktor da popravi. Banka, za razliku od vremena, nema razumevanja za lošu godinu.
Od poslednjih pet godina, četiri bile sušne
Agroekonomski analitičar Žarko Galetin upozorava da smo se u poslednjih pet godina suočili sa četiri izuzetno sušne godine, što je dodatno pogoršalo ekonomski položaj proizvođača. Rešenje, međutim, nije da se svake godine iznova konstatuje da je suša. Potrebna su ulaganja u sisteme za navodnjavanje, kontrolisaniju proizvodnju i infrastrukturu koja bi poljoprivrednicima omogućila da barem deo onoga što zavisi od države ne zavisi od neba.
Ali kada se sa neba spustimo na zemlju, odnosno na tržište, čeka nas još jedan stari problem – cena. Neuređeno tržište je od proizvođača primarnih proizvoda i njihovih otkupljivača stvorilo arhineprijatelje, kaže Galetin i dodaje da je konkretan problem sa cenom suncokreta ponovo aktuelan, a cena sramotna. Žetva se završi, galama se utiša, o ceni se više i ne govori i ona po pravilu ostaje na prvobitnoj ili tek nešto malo većoj poziciji od početne akontne cene.
Neuređeno tržište je od proizvođača primarnih proizvoda i njihovih otkupljivača stvorilo arhineprijatelje. Aktuelna cena suncokreta je sramotna
Žarko Galetin
Poljoprivrednici iz Aradca protestovali su zbog niskih otkupnih cena žitarica i odnosa države prema proizvođačima. Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, s druge strane, kaže da je tržište već podiglo cenu suncokreta, sa početnih 40 na više od 50 dinara po kilogramu, sa PDV-om, i da konačna cena još nije formirana.
,,Prvo pitanje je kako se borimo protiv invazivnih klimatskih promena, a drugo, kakvi su tržišni kapaciteti naših proizvođača primarnih poljoprivrednih proizvoda, a posebno proizvođača suncokreta kao vrlo specifične ratarske kulture. Klimatske promene su toliko očigledne da zahtevaju hitnu reakciju i preduzimanje odgovarajućih mera, kao što su podizanje kapaciteta zalivnih sistema, uvođenje poljoprivredne proizvodnje u sistem kontrolisane ili relativno kontrolisane proizvodnje kao što su plastenička ili staklenička proizvodnja“, ocenjuje Galetin.
Vukoman taj problem vidi iz još jednog ugla. U istoj statistici, kaže, završavaju i ljudi kojima je poljoprivreda osnovno zanimanje i oni kojima je njiva tek dopunski posao. ,,Oni koji su zaposleni i poljoprivreda im služi kao neka dopunska delatnost još nekako i prolaze. Mi što nam je to osnovna delatnost teško prolazimo sa ovakvim odnosom države, koja nas je sve stavila u isti koš – i nas čisto poljoprivredne proizvođače i ove hobi proizvođače. A ima i onih koji preko poljoprivrede peru pare“, ističe Vukoman.
Komentarišući zvanični podatak da u Srbiji ima 400.000 poljoprivrednih gazdinstava, kaže da ih nema više od 100.000, a da mladih, kojima je to osnovno zanimanje, nema ni 20.000. „Ko nema drugih izvora prihoda, njemu je blizu kraj. Mnogi sitniji su već napustili poljoprivredu, da rade bilo šta, jer se od poljoprivrede više živeti ne može“, kategoričan je sagovornik Radara.
Na udaru monopola
Zoran Stefanović kaže da na cene ne mogu da utiču zbog monopolističkih sistema koji su se pojavili. Ranije smo išli na pijace gde smo prodavali robu, ali nas je sada sve manje, jer se promet na pijacama znatno umanjio zbog toga što su veliki trgovinski lanci, kako kaže, preuzeli distribuciju povrća, voća, mesa i drugih proizvoda.
,,Što se tiče povrća, mi smo prinuđeni da to što proizvedemo na ovim poljima distribuiramo određenim sistemima, koji to preuzimaju po minimalnim cenama. Evo, cena krompira je oko 25 dinara po kilogramu u sirovom stanju. Otkupni centri ga potom prebiraju i u tom postupku otpada 20 do 30 odsto, a posle toga, kako vidimo u katalozima trgovinskih lanaca, cena krompira se kod njih kreće od 80 do 120 dinara“, konstatuje Stefanović.
Na cene ne možemo da utičemo zbog monopolističkih sistema koji su se pojavili. Ranije smo išli na pijace gde smo prodavali robu, ali nas je u poslednje vreme sve manje, jer se promet na pijacama znatno umanjio zbog toga što su veliki trgovinski lanci preuzeli distribuciju povrća, voća, mesa i drugih proizvoda
Zoran Stefanović
Zašto su proizvođači svake godine nezadovoljni? Stvar je vrlo jasna, objašnjava Galetin, po čijim je rečima problem u oligopolnom tržištu, gde je na jednoj strani malo otkupljivača, a na drugoj veliki broj neorganizovanih proizvođača, što otkupljivačima daje veliku startnu prednost u pregovorima.
,,Država jeste kriva, jer ni posle velikih obećanja nije reafirmisala sistem javnih skladišta koji relaksira položaj proizvođača i daje im moćan alat da sami sebi kreiraju i kontrolišu tržišnu poziciju. Nepostojanje institucionalno uređene robne berze ne omogućava proizvođačima tzv. hedžovanje na tržištu i zaštitu sopstvene tržišne pozicije“, zaključuje Galetin.
A kada nema drugih prihoda, loša godina za poljoprivrednike nije samo loša godina. To za njih postaje pitanje opstanka. I možda je upravo tu najveći problem srpskog agrara. Ne proizvodi se ovde samo pšenica, soja ili suncokret. Proizvodi se i hrana za sve one koji će je sutra platiti po višoj ceni od one po kojoj je proizvođač danas prodao. Poljoprivrednici, međutim, svoje troškove plaćaju po tržišnoj ceni, dok svoj proizvod često prodaju po tuđoj, koji određuje neko drugi, a oni se skoro ništa i ne pitaju. Zato su ove godine, kako kažu, svi poljoprivredni proizvođači – obrali bostan.
