Jedna veoma važna pouka političkih katastrofa koje su svet zadesile u 20. veku čini se paradoksalnom: demokratije ponekad moraju da posežu za naizgled nedemokratskim merama protiv onih koji bi sistem da na ciničan način eksploatišu kako bi stekli vlast i onda demokratiju u potpunosti ukinuli. Problem je, naravno, u tome što takve mere nailaze na optužbe kako demokratija takvim merama samu sebe već ukida.
Ova očigledna dilema ponovo je aktuelna u vreme uspona krajnje desnih populističkih partija čiji lideri se, ozbiljnog izraza lica, predstavljaju kao istinski šampioni demokratije. Ali suprotno onome što neki komentatori sugerišu, pomenuti paradoks je rešiv. Uzmimo za primer krajnje desnu Alternativu za Nemačku (AfD): s obzirom na to da predstavlja pretnju po nemački ustavni poredak, postoji snažan argument u prilog njene zabrane.
Mnogi komentatori upozoravaju da bi zabrana AfD mnoge birače navela da se duboko razočaraju u demokratiju, a krajnoj desnici omogućila da pribavi oreol mučeništva. Ali te brige su prenaduvane
Tridesetih godina prošlog veka, Karl Levenštajn, pravnik i politikolog nemačko-jevrejskog porekla, iz egzila je među prvima zagovarao stav da demokratije treba da ograniče fundamentalna prava onih koji se demokratskim sredstvima služe za ostvarenje autoritarnih ciljeva. Suočen s onim što je tada izgledalo kao nezaustavljiv uspon fašističkih partija, na demokratske zemlje je apelovao da se „vatrom bore protiv vatre“.
Čak i u to vreme se smatralo kako bi, ukoliko demokratije posegnu za prima facie nedemokratskim merama, to moglo biti pogubno po njih. Bez obzira na to, Levenštajnova ideja je u periodu posle Drugog svetskog rata oživljena i operacionalizovana u Temeljnom zakonu Zapadne Nemačke. Nemački Savezni ustavni sud primenio ju je pedesetih godina tako što je zabranio najpre partiju naslednicu Nacističke partije, a onda i Komunističku partiju.
U novije vreme, isti sud odbacio je pokušaj da se van zakona stavi sićušna neonacistička Nacionalno-demokratska partija (NDP), kasnije preimenovana u Hajmat (domovina, prim.), zauzevši stanovište kako ona, budući tako marginalna, nema nikakve ozbiljne izglede da dođe na vlast. Sud je, međutim, zakonodavcima sugerisao da ustavnim amandmanom onemoguće državno finansiranje stranaka koje su zvanično definisane kao neprijateljski nastrojene prema demokratiji, i Temeljni zakon je naknadno u skladu s tim i promenjen.
Za razliku od NPD, AfD bi kasnije ove godine lako mogla da se nađe u situaciji da formira vladu u jednoj od istočnonemačkih saveznih pokrajina. Anticipirajući takvu mogućnost, visoko uvaženi tim specijalista nedavno je objavio opsežan izveštaj o tome da li bi Ustavni sud mogao da donese odluku o zabrani ove partije. Autori su analizirali ne samo zvanični program AfD, već i mnoštvo izjava njenih zvaničnika i pristalica, uključujući tu i 2,9 miliona postova na društvenim mrežama.
Pravni stručnjaci koji su analizirali izveštaj najvećim delom su se pozitivno izrazili o njegovoj naučnoj rigoroznosti, mada ima onih koji izražavaju sumnju da predložene diskriminatorne politike AfD sežu tako daleko da prelaze pravnu granicu posle koje postaju pretnja po ljudsko dostojanstvo. Mnogi komentatori brinu da bi zabrana partije koja bi u nekoj od istočnih pokrajina mogla da osvoji i do 40 odsto glasova – i koja je, prema anketama, trenutno najpopularnija na saveznom nivou – značila isključivanje velikog segmenta građana iz političkog procesa. Oni upozoravaju da bi zabrana AfD mnoge birače navela da se duboko razočaraju u demokratiju, a krajnoj desnici omogućila da stekne oreol mučeništva.
Ali te brige su prenaduvane. Veličina jeste važna, ali ako se mera zabrane ne može izreći partiji isuviše maloj da bi došla na vlast, onda ne možete u isto vreme biti i protiv zabrane neke stranke zato što je postala velika. Očigledno je da je, što je neka antidemokratska stranka veća, veća i pretnja koju predstavlja po demokratiju.
Cena zabrane, međutim, u tom slučaju nije nužno viša. Da, neki građani bi se mogli osetiti uskraćenim. Ali to će uvek biti slučaj. Demokratija nije utopija u kojoj se uvek ispunjavaju specijalni zahtevi svakog pojedinca. Da bi neki politički ciljevi prevagnuli nad drugima, ti drugi moraju ostati neispunjeni. A ponekad program koji neki preferiraju mora biti zabranjen kako bi se očuvala fundamentalna posvećenost jedne političke zajednice demokratskom upravljanju, vladavini prava i ljudskom dostojanstvu. Centralni imperativ je na dugi rok očuvati slobodno i pošteno političko nadmetanje.
Neko bi mogao da prigovori kako su, u slučaju da vlada krajnje desnice donosi zakone kojima se potkopava ravnopravan status pojedinih manjina, sudovi tu da te zakone obore. Ali zbog njih bi ljudi u međuvremenu već patili, a čak i dopuštanje da neka partija otvoreno zagovara antidemokratske ciljeve naudilo bi politici zemlje o kojoj je reč jer bi se time signaliziralo da su takvi ciljevi prihvatljivi.
Strahovanja da bi figure sa krajnje desnice mogle da izrastu u mučenike takođe su bez osnova, pošto se populisti na toj strani političkog spektra takvima već predstavljaju. Njihova standardna matrica sastoji se od ubeđivanja građana u to kako ih zlonamerni establišment sputava, i kako su jedino oni spremni da moćnicima istinu kažu u lice.
Poslušajte samo šta govore Marin le Pen u Francuskoj, ili Najdžel Faraž u Velikoj Britaniji. Čak i kada su u prilici da potpuno slobodno učestvuju u političkom nadmetanju (uprkos tome što krše njegova osnovna pravila), sebe prikazuju kao žrtve smicalica elite.
Postoji jedan ozbiljniji prigovor. Ukoliko se krajnja desnica optužuje da se zalaže za to da neki ljudi budu isključeni iz političke konkurencije, ili da bi narušila pravila demokratskog nadmetanja (što je takođe jedan argument iznet protiv AfD), onda se zbilja paradoksalnim čini da odbrana demokratije zahteva da se takvoj partiji zabrani učestvovanje u trci.
Ali i taj argument previđa ključnu poentu. Krajnja desnica sklona je odbacivanju temeljne demokratske nagodbe koju svi drugi prihvataju. Demokratija zavisi od uzajamnog pristanka na to da zemlju vodi ko god pobedi na izborima, ali mnogi lideri s krajnje desnice jasno stavljaju do znanja kako nemaju nameru da se toga pridržavaju. Oni ne žele da njihova vlast bude podvrgnuta bilo kakvoj kontroli, i odbijaju da pristanu na to da im ograničenja postavlja navodno korumpirani establišment, ili predstavnici bilo koje manjine koju ne ubrajaju u „pravi narod“.
Dajte nekoj stranci krajnje desnice dovoljno vremena i moći, i videćete da će verovatno uspostaviti „kompetitivni autoritarizam“: sistem u kome se izbori i dalje održavaju, ali više nisu pošteni
Ovo nije samo spekulativna poenta. Figure sa krajnje desnice koje se dočepaju vlasti – od Viktora Orbana u Mađarskoj i Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj, do Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama – konzistentno nastoje da ono što bi trebalo da bude prostor ravnopravnog nadmetanja izokrenu tako da radi u njihovu korist. Dajte nekoj stranci krajnje desnice dovoljno vremena i moći, i videćete da će verovatno uspostaviti „kompetitivni autoritarizam“: sistem u kome se izbori i dalje održavaju, ali više nisu pošteni.
Ovo je razlog zbog koga je pogrešno prigovarati kako se na demokrate i autoritarne snage primenjuju dupli standardi. Ovi prvi žele da očuvaju političko nadmetanje; ovi drugi bi da ga trajno eliminišu.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
