Francuski predsednik Emanuel Makron prošlog meseca je šokirao zemlju – i svet – sazivajući prevremene parlamentarne izbore odmah nakon što je njegova partija na izborima za Evropski parlament doživela težak poraz od krajnje desnog Nacionalnog okupljanja (RN). Izuzimajući malu grupu savetnika, Makron o svojoj nameri nije obavestio nikoga, čak ni svog premijera, Gabrijela Atala. Pa ipak, imao se utisak da je taj potez bio pažljivo planiran. A rezultirao je ishodom koji je po Makrona ipak dovoljno dobar – budući da poraz nije prerastao u debakl.
Makronova logika
Od parlamentarnih izbora 2022. naovamo Makron je u Nacionalnoj skupštini imao samo relativnu većinu. Ali naizmeničnim pridobijanjem glasova levice ili desnice – ili pak usvajanjem zakona dekretima – njegova vlada je inicirala značajne reforme, ne na poslednjem mestu onu kojom se starosni uslov za odlazak u penziju sa 62 podiže na 64 godine, ili onu kojom je pooštrena imigraciona politika. Ali – kao što je i sam Makron pre nekoliko meseci priznao svom ocu – Nacionalna skupština je, iz njegove perspektive, postala nefunkcionalna, zbog čega je odlučio da će je raspustiti. Tražio je način kako da to izvede. Atalova vlada je u svakoj varijanti išla ka tome da se posle letnje pauze suoči s glasanjem o poverenju koje ne bi preživela; u takvim okolnostima, boljim izborom mu se učinilo da se s tim problemom ukoštac uhvati što pre.
Kada je Makron 2017. prvi put izabran za predsednika, činilo se da će biti brana pred plimom populističke krajnje desnice koja je u to vreme preplavila Zapad, prvo izbacujući Veliku Britaniju iz članstva u Evropskoj uniji, a onda i uzdižući Donalda Trampa do položaja američkog predsednika. Makron je Marin le Pen, kandidatkinju Nacionalnog fronta (kako se RN u to vreme još zvao) tada uverljivo pobedio, sa 66 odsto glasova naspram 34 odsto za nju. To je ponovio i pet godina kasnije, kada je pobedio s osvojenih 59 procenata glasova.
Šokantna odluka o raspisivanju prevremenih izbora rezultirala je ishodom koji je po Makrona ipak dovoljno dobar – budući da poraz nije prerastao u debakl
Makronova popularnost je, međutim, otad izbledela, dok je na drugoj strani podrška RN nastavila da raste. Čemu to vodi videlo se još na izborima za EP 2019, na kojima je RN (23 odsto) završio ispred Makronove partije (22 odsto). Pet godina kasnije, to više čak nije ni bila ravnopravna trka: ovog juna je RN na izborima za EP pobedio s 31 procentom glasova, udelom više nego dvostruko većim od onoga Makronove Renesanse, koja je dobila 15 odsto.
Logika koju je Makron izgleda sledio kada je doneo odluku o momentalnom raspuštanju Nacionalne skupštine bila je da će partija Le Penove, kada se tokom kratke predizborne kampanje nađe u centru pažnje, početi da popušta pod pritiskom. S obzirom na to da mu je do isteka drugog i poslednjeg predsedničkog mandata ostalo još tri godine, pretpostavka je bila da je bolje suočiti se s RN sada, pa raditi na tome da ostane bez vetra u jedrima, nego dopustiti da podrška nastavi da mu raste sve dok ne bude dovoljno velika da Le Penovu 2027. uvede u Jelisejsku palatu.
Naprsline i pukotine
Tokom prvog kruga izbora naprsline su zaista počele da se pojavljuju, ne na poslednjem mestu zbog okolnosti da je RN reterirao po mnogim pitanjima. Sistem „nacionalne preferencije“ za francuske državljane na osnovu koga bi imali prednost nad stranim državljanima kada je reč o zapošljavanju, smeštaju i pravu na socijalnu zaštitu? Više ne (samo bi onima s dvojnim državljanstvom bila uskraćena mogućnost da zauzimaju strateški važne položaje u državnoj upravi). Smanjenje poreza na dodatnu vrednost na 5,5 procenata? Samo za gas, benzin i struju. Penzionisanje sa 60 godina? RN bi, zapravo, u nekim slučajevima, starosnu granicu za odlazak u penziju podigao na 66. Izlazak Francuske s evropskog tržišta električnom energijom? Možda da, možda ne; zavisi koga pitate. Jedino je po pitanju odnosa prema imigraciji RN bio konzistentan, mada je mnogo toga za šta se na tom polju zalaže već sprovedeno.
Bez obzira na sve ovo, RN je lagano pobedio u prvom krugu, osvojivši 33 odsto glasova, dok je Makronova koalicija završila ne ni na drugom, nego tek na trećem mestu, iza na brzinu sastavljene koalicije levice, Novog narodnog fronta (NFP), koji je dobio 28 odsto glasova. Ipak, predsednikova koalicija je za pet procentnih poena popravila bilans u odnosu na rezultat s izbora za EP i, zahvaljujući visokoj izlaznosti, prvi krug završila s 20 odsto podrške.
Velike koalicije nisu praksa u francuskoj politici, a ironija je da je upravo jedna takva koalicija, 2017, uzdigla Makrona do predsedničke pozicije
U drugom krugu su se naprsline pretvorile u pukotine, budući da se u kampanji pokazalo kako u taboru RN i dalje obitava alarmantan broj neonacista, rasista i antisemita, a do izražaja je došlo i ono što je delovalo kao nekompetentnost i nepripremljenost mnogih poslaničkih kandidata ove stranke. Ponovo je postalo aktuelno i pitanje njenih veza s Rusijom (Le Penova je za predsedničku kampanju 2017. dobila finansijsku podršku Kremlja), budući da je rusko ministarstvo spoljnih poslova javno izrazilo podršku Žordanu Bardeli, novom lideru RN.
Na kraju se RN nije ni primakao apsolutnoj većini, ostavši daleko od za to potrebnog minimuma od 289 poslaničkih mesta. Štaviše, završio je na trećem mestu, iza NFP i koalicije Zajedno, koji su prošli mnogo bolje nego što se očekivalo. Dominantna snaga u Nacionalnoj skupštini sada je levica, a ne krajnja desnica, mada nijedan od tri bloka – levica, centar i krajnja desnica – nema apsolutnu većinu.
Šta sada?
Velika koalicija
Mada se tu i tamo pominje mogućnost tehnokratske vlade koja bi potrajala makar dok ne prođu Olimpijske igre u Parizu, verovatniji scenario je dogovor „republikanskih“ partija – u rasponu od komunista, Zelenih i socijalista do centrista i konzervativaca – koji bi uključivao politički program vlade za narednih godinu dana.
Ovakav tip velike koalicije stran je francuskoj politici otkako je pod Šarlom de Golom ustanovljena Peta republika, u kojoj predsednik ima značajna ovlašćenja. Ali toga je bilo u vreme Treće i Četvrte republike, a pogotovo nije nešto što nije poznato drugim evropskim zemljama. Proteklih par godina, otkako je Makronova vlada ostala bez parlamentarne većine, već je nagovestilo potencijal nekog takvog aranžmana.
Ironija je da je upravo jedna takva velika koalicija bila ona koja je Makrona 2017. uzdigla do predsedničke pozicije. Tri godine su u politici dug period, a izazov za novu francusku vladu, kakvu god formu bude imala, biće da okonča krizu izazvanu velikim rastom troškova života. Makron možda jeste dobio ovu bitku, ali rat još nije.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
