U kampanjama za poslednja tri izborna ciklusa u Brazilu, kandidati radikalne desnice – prvo Žair Bolsonaro, potom i njegov sin Flavio – pred pristalice su često izlazili u ikoničnom dresu fudbalske reprezentacije, time implicitno poručujući kako njihovim protivnicima na suprotnoj strani političkog spektra, oličenima pre svega u Radničkoj partiji (PT) veterana Luisa Inasija Lule da Silve, nedostaje patriotski kredibilitet. Ali u retrospekciji, ta politička uzurpacija simbolȃ nacije – na isti način bolsonaristi zloupotrebljavaju i nacionalnu zastavu – sada deluje kao loš predznak za nesuđenu političku dinastiju, s obzirom na to koliko je u međuvremenu izbledela magija u zlatnožutim majicama: sve teže je setiti se kada je Seleção Brasileira poslednji put stigla do završnice kontinentalnog ili svetskog šampionata, još teže nekog koji je dobro odigrala.
U tom smeru stvari idu i s Bolsonarovima. Jeste Žair (sada na robiji zbog pokušaja državnog udara 2023) pobedio na predsedničkim izborima 2018, ali ga je na narednim četiri godine kasnije Lula porazio – veoma tesno, doduše – da bi sada ista sudbina snašla i Flavija. S tim što je sinovljev poraz, iako ubedljiviji, za familiju i pristalice gorči, jer je zabeležen nakon neočekivane pobede u prvom krugu glasanja – pa još sa prednošću od 2,2 miliona glasova – posle koje se činilo da mu ni konačan trijumf ne može izmaći. Tim pre što se od obnavljanja demokratije 1985. nijednom nije desilo da pobednik prvog kruga bude poražen u drugom.
S Lulom i dalje na čelu zemlje, Brazilu u narednom periodu makar ne preti totalna rasprodaja zemlje i gubitak dela suvereniteta, do čega bi izvesno došlo da su bolsonaristi prevladali
Ispostavilo se, međutim, da je 81-godišnji Lula prerano otpisan. Fenomenalnom mobilizacijom birača, prvenstveno onih koji su u prvom krugu apstinirali (iako je glasanje obavezno a za neizlazak na birališta propisana novčana kazna, biračko pravo tada nije iskoristilo 33 miliona Brazilaca), značajno poboljšanim nastupom na društvenim mrežama (gde su bolsonaristi dosad dominirali), ali i nizom obećanja upitne utemeljenosti, Lula i PT su uspeli ono što se činilo nemogućim. Ne samo da izlaznost podignu za dva procenta – sa 78,82 u prvoj rundi na 80,79 odsto u drugoj – nego i da radikalno preokrenu odnos snaga: iako se verovalo da desničarski kandidat u finalu može da računa na veći rezervoar dodatnih glasova, Lula ih je na kraju dobio čak 4,4 miliona više od Bolsonara (64,25 naspram 59,82 miliona, u procentima 51,79:48,21).
Ni tako monumentalna razlika u apsolutnom broju glasova, ipak, nije bila dovoljna da Bolsonaro prizna poraz. Umesto toga, odmah je zatražio poništavanje glasanja zbog u poslednjem trenutku – na dan izbora, kad je izjašnjavanje već uveliko bilo u toku – donete odluke da biračka mesta ostanu otvorena dva sata duže nego što je inače predviđeno.
U Brazilu je, naime, propisano da glasanje na izborima traje samo do 17 časova. Ali kako je procenjeno da ovog puta veliki broj birača neće stići da glasa, biračka mesta su, odlukom jednog od sudija Vrhovnog suda (sudije najviše sudske instance u specifičnim slučajevima mogu samostalno da donose odluke) ostala otvorena do 19 sati – i to je ono na šta se Bolsonarov kamp sada žali. Samo što je taj zahtev dubiozan, pošto su produženje trajanja glasanja zatražila oba tabora. Iz Lulinog s obrazloženjem da je mnoštvu birača u nekim delovima ogromne zemlje iz nejasnih razloga uskraćen pristup javnom transportu, time i mogućnost da stignu do biračkih mesta; iz Bolsonarovog jer su izlazak na glasanje drugde u znatnoj meri poremetile nepovoljne vremenske prilike.
Naknadno dizanje galame zbog toga što je sud uslišio vaš zahtev – koji se, eto, poklopio sa zahtevom druge strane – stoga deluje kao stupidan način da se u pitanje dovede regularnost izbora; još stupidniji u svetlu onog podatka o ogromnoj razlici u broju glasova u korist Lule, koja ishod glasanja stavlja van svake sumnje. (Uvideli su to ubrzo i u Bolsonarovom kampu, pa su ipak zvanično priznali poraz.)
Flavio, doduše, ni dosad nije važio za najoštriju alatku u kutiji; ali bi se možda očekivalo da makar u timu koji je okupio ima oštroumnijih ljudi. Takvih koji ga, recimo, ne bi pustili da u studio na jednu od TV debata s Lulom dođe s rečju corrupto („korumpiran“) ispisanom na dlanu. To je trebalo da bude optužba na račun protivnika (jer izgovorena reč valjda nije dovoljna), a ispalo povod za opštenarodnu sprdnju na Bolsonarov račun: korisnici društvenih mreža masovno su krenuli da na vlastite dlanove ispisuju reči koje ih opisuju – profesionalni status, karakternu ili fizičku osobinu.
Nije, naravno, Flavio – kome je, zbog sumnje za umešanost u korupciju, dan nakon izbora odlukom drugog sudije Vrhovnog suda zabranjen izlazak iz zemlje i naloženo da preda pasoš – na kraju izgubio izbore zato što je izgleda malo priglup, kao što ni prvi krug nije dobio zato što su bolsonaristi osmislili neku briljantnu izbornu strategiju. Brazil je naprosto po sredini duboko podeljena zemlja – kao što su to u današnje vreme i mnoge druge – a jaz između tih polovina nastavlja da se produbljuje. Posebno pod uticajem globalne ekspanzije tvrde desnice, koja se u Latinskoj Americi u skorije vreme manifestuje u vidu serije izbornih trijumfa kandidata uprave takve orijentacije, te kroz njihovo entuzijastično prihvatanje MAGA agende. Uprkos tome što je ta agenda u svojoj spoljnopolitičkoj manifestaciji – budući utemeljena na američkom diktatu – u direktnoj suprotnosti s interesima zemalja čije vođenje su im birači poverili.
Ali ponovno stavljanje Srednje i Južne Amerike pod kapu Sjedinjenih Država, kakvo u formi vlastite reinterpretacije Monroove doktrine promoviše Donald Tramp, samo je delimično izvodljivo sve dok su u dve najveće zemlje u tom delu sveta, Brazilu i Meksiku, na vlasti levičarski lideri. I to predstavlja jedan od najvažnijih razloga zašto je Lulina pobeda važna i u širem međunarodnom kontekstu. Bez obzira na to što posle parlamentarnih izbora, održanih istovremeno s prvim krugom predsedničkih, u oba doma Kongresa dominira desnica predvođena upravo Liberalnom partijom (PL), decenijama marginalnim privatnim projektom porodice Bolsonaro, kojoj se iznenada posrećilo da naglo naraste i pita se za štošta – umalo i za sve – u brazilskoj politici, usled čega će i predsedniku tokom četvrtog mandata po mnogim osnovama biti vezane ruke.
No s Lulom i dalje u predsedničkoj palati, Brazilu u narednom periodu makar ne preti totalna rasprodaja zemlje i gubitak dela suvereniteta, do čega bi izvesno došlo da su bolsonaristi prevladali.
S jedne strane, opasnost je predstavljala – zapravo i dalje predstavlja – spremnost klana Bolsonaro i njegovih moćnih sponzora iz brazilskog gigantskog agrosektora i rudarske industrije da besomučno eksploatišu nacionalne resurse, demonstrirana tokom Žairovog mandata. Da je Flavio pobedio, njegova administracija bi, uz podršku američkog krupnog kapitala, devastaciju područja Amazona, na koje otpada ogroman deo Brazila, podigla na još viši nivo od onog u očevo vreme, u potpunosti poništavajući značajne rezultate u saniranju te štete koje je Lulina administracija u protekle četiri godine postigla suzbijajući ilegalnu eksploataciju rudnih bogatstava i namerno izazivanje šumskih požara radi raščišćavanja terena za poljoprivredne potrebe, tako svodeći deforestaciju na rekordno nizak nivo. Na čemu bi, imajući na umu šta se na globalnom nivou dešava usled klimatskih promena, trebalo da im bude zahvalan čitav svet.
Flaviu Bolsonaru je, zbog sumnje za umešanost u korupciju, dan nakon izbora odlukom sudije Vrhovnog suda zabranjen izlazak iz zemlje i naloženo da preda pasoš
Što se pak nacionalnog suvereniteta tiče, ponovni dolazak jednog Bolsonara na vlast značio bi otvaranje vrata potencijalnim oružanim akcijama američkih snaga na brazilskom tlu, što je nakon odluke Vašingtona – donete uprkos protivljenju Luline vlade – da i neke od brazilskih velikih kriminalnih gangova, poput onih u drugim državama Latinske Amerike, zvanično proglasi za strane terorističke organizacije, postala realna mogućnost. Trampovoj administraciji se usladilo da pod izgovorom borbe protiv narko-klanova gađa proizvoljno odabrane ciljeve duž zapadne hemisfere; dok je Lula tu, verovatnoća da se tako nešto desi na teritoriji Brazila neuporedivo je manja.
Imalo bi još da se nabraja zbog čega je sve, koliko god inače grešni bili Lula i PT – ponajviše zbog dokazane slabosti na korupciju, kao i nedopustivo niskog nivoa javne bezbednosti – njegova pobeda nad Bolsonarom neuporedivo poželjniji epilog brazilskih izbora od onog alternativnog. Ali da Brazilci zaslužuju daleko bolje upravljanje državom od viđenog u poslednje četiri godine podjednako je tačno.
