Iranska revolucionarna garda gađala je američke vojne mete u Bahreinu i Kuvajtu, uključujući sisteme protivvazdušne odbrane. Vojska SAD završila je novu rundu udara na Iran i na nišanu su joj bili komandni centri, lanseri raketa i dronova, te sistemi protivvazdušne odbrane. Očito protivvazdušna odbrana nije najsrećniji izbor vojne specijalizacije. Cene nafte su pale zbog vesti o pregovorima. Nakon što su skočile zbog vesti o raketiranjima. Nema jo-joa koji može da se poredi sa tim cenama prethodnih meseci. Britanska pomorska agencija javila je da je „projektil nepoznatog porekla“ opalio u tanker u Ormuskom moreuzu, a Pentagon je saopštio imena dvoje vojnika koji su poginuli u iranskom napadu na američku bazu u Jordanu. Jedno od to dvoje 19-godišnja je Hispanoamerikanka, što sumira tragediju takve karijere u SAD. Donald Tramp je rekao da će Iranci „platiti i preplatiti smrt patriota“, a njegov kolega iz Teherana, Masud Pezeškijan, uzvratio je da je Iran opet u „potpunom ratu“.
Kratak predah
Takav je bio ponedeljak, 20. jul, i cinik bi primetio da je to uobičajen radni dan na Bliskom istoku. Ratuje se da bi se bolje pregovaralo o miru, pregovara se o miru da bi se uspešnije ratovalo. Nešto, međutim, ne štima. Prebacili smo polovinu dvomesečnog perioda u kome su Vašington i Teheran imali postići trajni mirovni sporazum, što lepo piše u trećoj tački njihovog Memoranduma o razumevanju, koji su potpisali u Islamabadu 17. juna. U stvarnosti Memorandum tone negde u Ormuskom moreuzu i ima stručnjaka koji smatraju da su potpisnici trenutno bliži kopnenom ratu nego trajnom miru.
Rat napreduje uprkos tome što su se SAD osramotile i istrošile, uprkos šteti koju je pretpreo Iran, uprkos eroziji ugleda niza bliskoistočnih zemalja koje su se hvalile mirom usred haosa
Ni to još nije čudno. Borislav Pekić je u Besnilu primetio da se mirovni sporazumi moraju kršiti kako bi bili potpisani novi, koji će (logično) takođe biti prekršeni. Ali na prvi pogled jeste neobično što se rat tako uspešno razvija usred univerzalne saglasnosti da skoro nikome više ne odgovara. SAD su se u njemu poprilično osramotile, još više istrošile, a izbori za Kongres su blizu. Iran je izgubio dosta infrastrukture, još više vođstva. Zemljama Bliskog istoka koje su uložile mnogo truda da se predstave kao oaze normalnosti usred ludnice, zemljama poput već pomenutog Bahreina, Kuvajta, Jordana, ugled erodira sa svakom eksplozijom na njihovoj teritoriji ili nad njom, svejedno. A jedini bliskoistočni režim koji se američko-iranskoj pucnjavi raduje, onaj iz Tel Aviva, sam još nije zapucao, barem ne u trenutku kada je ovaj broj Radara otišao u štampu.
Šta se onda zbiva? Memorandum je, kao što je Radar pisao ranije, krcat ustupcima Iranu koji bi bili tabu za svaku vašingtonsku administraciju od Islamske revolucije 1979. Ali u njemu ima i detalja koji su mrski tvrđem krilu teheranskog sistema, koji je nakon brojnih gubitaka još u rekonstrukciji. Kada su je već stekli, iranski „jastrebovi“ nemaju nameru da se odreknu kontrole nad Ormuskim moreuzom. Svesni su da bi kontrola nad plovnim putem kojim prolazi petina svetske nafte i tečnog prirodnog gasa, na međunarodnoj sceni mogla da bude jača poluga moći i od regionalne savezničke mreže i od raketnog programa, pa čak i od teoretskog nuklearnog oružja.
Tramp hoće da sam kontroliše moreuz ili da barem spreči Iran da to čini. I to želi pre nego što počnu pravi pregovori, kako Iranci ne bi mogli da se odupru njegovim zahtevima – Vali Naser
Potpisi u Islamabadu bili su, dakle, problem za obe strane, a da sve bude još gore, Memorandum je apstraktan, te pun prilika da se zainteresovani glože oko tumačenja. Neki stručnjaci misle da su potpisnici upravo to i hteli. Vali Naser, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džons Hopkins, smatra da je Vašington hteo samo predah kako bi cene nafte pale, a svet popunio rezerve.
„Tramp hoće da sam kontroliše moreuz ili da barem spreči Iran da to čini. I to želi pre nego što počnu pravi pregovori, kako Iranci ne bi mogli da se odupru njegovim zahtevima u vezi sa nuklearnim oružjem ili bilo čime drugim. Ali kocka se i Iran, koji je smatrao da bi tokom dva meseca mogao ekonomski da se oporavi uvozom. Nema neslaganja oko tumačenja Memoranduma. Možda ima loših računica“, rekao je Naser za britanski Gardijan.
Egzistencija u tesnacu
Naser je jedan od stručnjaka koji smatraju da se Tramp opasno kocka računicom da njegova opereta o pobedi „koja samo što nije“ može još da potraje. I da se Iranci opasno kockaju procenjujući da mogu da izdrže još ljudske i materijalne štete. U međuvremenu, nekadašnji iranski potpredsednik i ministar spoljnih poslova Muhamed Džavad Zarif, danas profesor Teheranskog univerziteta, ponudio je u američkom magazinu Forin afers viziju sadašnjosti i budućnosti koja se u Iranu verovatno smatra dovoljno pravovernom.
Rat je primorao Iran da posmatra moreuz kao egzistencijalno važan. Iran ranije nije ometao navigaciju tim plovnim putem. Američki i izraelski napadi srušili su tu toleranciju – Muhamed Džavad Zarif
Zarif smatra da rat nije ni u iranskom ni u američkom interesu, ali da je kolaps Memoranduma bio neizbežan. Jedna od njegovih glavnih teza jeste da Iran mora da ima „ključnu ulogu u sigurnom prolasku energenata i komercijalnog brodovlja kroz Ormuski moreuz“.
„Rat je primorao Iran da posmatra moreuz kao egzistencijalno važan. Pre februara Iran u principu nije ometao navigaciju tim plovnim putem iako su sankcije Vašingtona i njegovih partnera značile da Iran nema pristup mnogim dobrima koja su kroz moreuz prolazila. Američki i izraelski napadi srušili su tu toleranciju. Danas Iran želi da spreči rivale da taj plovni put koriste kako bi ga primoravali na ustupke, svejedno da li je prinuda vojna, politička ili ekonomska. Nekada prihvaćena razlika između komercijalne i vojne plovidbe, sada je zamagljena. Kada je mir, međunarodni pomorski zakoni oblikuju očekivanja. Ali u ratu čak i međunarodni zakoni daju prioritet opstanku nacije“, zapisao je Zarif.
Ko želi, može Zarifove reči da shvati kao još jedan dokaz da je predsednik SAD novom bliskoistočnom avanturom samo pomogao Teheranu da shvati kakvu stratešku prednost ima pod nosom. Zarif pride završava tekst jasnim pozivom regionu da se oko mira postara sam, bez Vašingtona.
„Iran svoje novo samopouzdanje mora da uravnoteži spremnošću da pruži ruku prijateljstva susedima. Ceo svet mora da shvati da trajna stabilnost Bliskog istoka ne može da se uveze ili nametne. Moraju je smisliti države i narodi regiona.“
Izraelski planovi
Koliko god Iran bio izopštenik na Bliskom istoku, odavno nisu retki analitičari koji smatraju da su regionalni režimi – osim izraelskog, naravno – tačno na pola puta između dve kontrarne ideje. Prva je da pomognu Vašingtonu u konačnom obračunu sa Teheranom. Druga je da se sa Teheranom sporazumeju jer od prve nema vajde. A koliko vajde dosad nije bilo, o tome odlično svedoči spektakularan istraživački tekst koji je izraelski Harec objavio prethodne sedmice. Nakon višemesečnih razgovora sa više od trideset političkih, diplomatskih i vojnih, domaćih i stranih izvora, novinari Hareca morali su da prihvate da su neke od najbizarnijih priča Iranskog rata istinite.
Na svakom koraku kolosalnog plana o promeni iranskog režima našlo se dovoljno izraelskih obaveštajaca i oficira koji su mislili da su takve ideje nebulozne. Ali Netanijahu je bio odlučan, zaključuje Harec
Režim Benjamina Netanijahua je, zaključuje Harec, zaista nameravao da na čelo Irana silom dovede Mahmuda Ahmadinedžada, nekadašnjeg predsednika, poricatelja Holokausta, čoveka koji je Izrael svojevremeno zvao „satanskom tvorevinom“, ali je u međuvremenu zaključio da Iran ne može da opstane pod sankcijama i zbog toga se posvađao sa klerikalnim Teheranom. Netanijahuov režim je zaista planirao upad iračkih Kurda u Iran, koji bi uz izraelsku vazdušnu podršku, nadao se Tel Aviv, mogao da izazove pobunu u zemlji. Nema ovde, avaj, mesta za sve detalje, ali posebno je upečatljiv utisak da se na svakom koraku kolosalnog plana o promeni iranskog režima našlo dovoljno najviših izraelskih obaveštajaca i oficira koji su mislili, možda i govorili, da su takve ideje nebulozne. Međutim…
„Netanijahu je bio neverovatno odlučan da se to sprovede u delo, a ljudi jednostavno nisu smatrali da imaju dovoljno jake protivargumente – dovoljno jake da lupe šakom o sto. Preovladao je stav da plan u najgorem slučaju neće uspeti. Neki visoki oficiri su u kuloarima bili uvereni da će Kurdi ozbiljno stradati. Šaljivo su pitali kada se otvara ’streljana’. Ali na samim sastancima se nisu protivili, verovatno zato što nisu hteli da se suprotstave premijeru i kvare zabavu“, sumirao je jedan Harecov izvor.
Kurdi za šalu nisu znali i odbili su da se pokrenu ako ne dobiju „zeleno svetlo“ i od Vašingtona. Naposletku ga nije bilo.
„Sa jedne strane, Mosadova dostignuća su bila impresivna – uspeli su da ubede bivšeg a popularnog iranskog predsednika da služi izraelskim interesima. Obezbedili su kurdske grupe za kopnenu ofanzivu, obučili su ih i naoružali. Organizovali su mrežu saradnika u Teheranu, postavili dronove širom Irana, podigli bazu u Azerbejdžanu. Ali u ključnom trenutku ništa nije proradilo“, sumira Harec.
Ako je najmoćnija obaveštajna agencija planete mogla tako da omane i ako je poznato da se Donald Tramp oko smisla nije potrudio ni koliko je Mosad, ne čudi što sve više eksperata zaključuje da Americi sledi još jedan beskrajan bliskoistočni rat – baš onakav zbog kakvih je Tramp grmeo na prethodnike.
