Jordan Živanović, voćar iz sela Barzilovica kod Ljiga, jedan je od bar hiljadu poverilaca firme PDM Agro-fruit d.o.o. Pudarci, čija su ukupna dugovanja proizvođačima voća premašila 660 miliona dinara još 2021, kad je tom preduzeću prvi put zapretio bankrot. Nadu da će taj dug ikada uspeti da namiri voćarima umanjuje i podatak da je kao većinski vlasnik te firme sa udelom od 70,56 odsto u Agenciji za privredne registre upisan Dragan Pantelić, predsednik opštine Grocka, koji je u međuvremenu postao i član SNS-a, dok je drugi suvlasnik njegov sin Marko Pantelić, koji u toj porodičnoj firmi ima 29,44 odsto.
„Ne gajim nikakvu nadu da će mi dug ikad biti vraćen, ali želim da Srbija sazna za ovu najveću zakonsku pljačku seljaka o kojoj mediji uglavnom ne smeju da izveštavaju“, Živanović kaže za Radar.
U maju 2023. isplaćena mi je prva rata od 100.000 dinara, a ostatak od 500.000 nikad nisam dobio. Ne gajim nikakvu nadu da će mi dug ikad biti vraćen, ali želim da Srbija sazna za ovu najveću zakonsku pljačku – Jordan Živanović
Tu pljačku „zakonskom“, po njegovim rečima, pravi to što se Pantelić politički „oprao“, prenoseći upravljačka prava na sina Marka 2020, kada je postao predsednik opštine, dok je dug poveriocima značajno umanjen ili praktično otpisan usvajanjem Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR) 2021, prema Zakonu o stečaju. Sin, a ne otac, tako je ostao dužan ukupno oko tri milijarde dinara, uskraćujući i radnike sopstvene firme za neplaćene doprinose, a po svemu sudeći ostao je dužan i mnogim drugim.
Na samom početku jedne od brojnih privrednih afera sa političkom pozadinom, sve je delovalo sasvim drugačije. Došavši na čeono mesto jedne od gradskih opština, nakon Živadinke Avramović, koja je zamenila Dragoljuba Simonovića, funkcionera SNS, koji je lane osuđen na pet godina zatvora zbog podstrekivanja na paljenje kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića (2018), Dragan Pantelić je glasačima delovao kao odličan izbor, posebno u odnosu na sve što se u bliskoj prošlosti dešavalo u Grockoj.
Od nestranačke ličnosti do prvog na listi SNS-a
Navodno nestranačka ličnost, iako prvi na listi SNS-a, važeći za „dobrog domaćina i vrsnog privrednika“, uspeo je da pridobije simpatije javnosti i odlukom da se četiri meseca nakon imenovanja odrekne funkcionerske plate u korist Fondacije za mlade talente Grada Beograda. Tok te njegove namere niko nije ispratio, ali su ih upućeniji povezivali sa dodvoravanjem Goranu Vesiću, tadašnjem zameniku gradonačelnika prestonice, sa kojim je uostalom i dogovorio ovaj „humani“ potez. Bio je Pantelić prepodoban i kad je biznis u pitanju.
„Sve se radilo preko otpremnica, a ne mimo zakona, dok je otkupna cena voća bila više nego pristojna, a te 2020. za kilogram šljiva je obećavao 60 dinara“, objašnjava Živanović.
Iako je po UPPR-u otplata duga iz 2021. trebalo da počne za dve godine, 2023. i to u šest rata, bez kamate, Predrag Mladenović, voćar iz Dubone, do danas nije dobio ni centa od 20.000 evra, kao ni mnogi drugi iz podugačke vajber-grupe oštećenih
Agro-fruit je poslovao u celoj Srbiji, otkupljujući i jabuke, trešnje, višnje, jagode, maline… a posedovao je i sopstveno poljoprivredno zemljište. „Širio se on i na državne parcele u Pudarcima, gde je sedište firme, koristeći ih u razne svrhe bez ugovora o korišćenju“, ističe Željko Matorčević, glavni i odgovorni urednik portala Žig info.
Stvari su postale sumnjivije kad su u pratnji šlepera za transport voća krenuli da stižu „čudni likovi“ u džipovima. Luksuzni vozni park imali su i komercijalisti Agro-fruita, što se podudaralo sa zamašnim izvozom poljoprivrednih proizvoda na rusko tržište. Trpeći evropske sankcije, Rusija se potom okrenula podsticaju sopstvene proizvodnje, pa je Srbija izvisila, a sa njom i Pantelići i njihova firma.
Sagovornici Radara navode da su zbog toga biznis pokušali da preusmere na drugu stranu, pa su robu počeli da distribuiraju hrvatskom Agrokoru, odnosno Fortenova grupi, u čijem sastavu posluju i trgovinski lanci Merkator, Roda i Idea… U igru je potom uključena i hrvatska firma ENNA fruit, koja se na svom sajtu predstavlja kao „vodeća tvrtka za organizaciju proizvodnje, otkup, distribuciju i preradu voća i povrća na području Hrvatske i regije“, koja bi navodno trebalo da kupi Agro-fruit. „Takve glasine podstiče i Živojin Pantelić, Draganov otac, Markov deda, kriveći za propast firme voćare jer su joj ’uvaljivali lošu robu’ i pozivajući se na ’hrvatsko rukovodstvo“ koje će preduzeće navodno da izvuče iz ambisa. Tako on pokušava da odgovornost za njegov krah nekom drugom pripiše“, zapaža Matorčević, uz opasku da od Hrvata, bar u APR-u, nema ni traga, ni glasa. „Na adresi u Pudarcima registrovani su samo Agro-fruit i ćerke firme ovog preduzeća, od kojih je jedna otvorena na ime Markove supruge“, navodi on.
Bilo kako bilo, i sad i u prošlosti, u cilju namirenja poverilaca, ali i reorganizacije kadrovskih i poslovnih potencijala preduzeća u jeku propasti, te 2021. osmišljen je UPPR ne bi li se nekako izbegao stečaj.
„Po tom planu, dugovanja Agro-fruita trebalo je da bude umanjena za 20 do 30 odsto, s tim da otplata počne za dve godine, 2023. i to u šest rata, bez kamate“, precizira Jordan Živanović.
Od obećanja do razočaranja
„Nas poverioce podelili su u tri grupe, na one kojima duguju do milion dinara, one do dva miliona i one preko tog iznosa, i svima ponudili nešto drugačije uslove sporazuma“, nadovezuje se Predrag Mladenović iz Dubone.
Dubona je još jedno selo u Srbiji koje su Pantelići ojadili. Naime, cela Dubona živi mahom od voćarstva u koje su uključene čitave porodice, pa i neke od onih čija su deca bila žrtve masakra u maju prošle godine.
Na sastancima sa poveriocima, Pantelić senior uveraveo je Dubočane da je „njihov“, i da neće „nigde da pobegne“, priseća se Mladenović. Poverovavši mu ili ne, srpski voćari su u većini potpisali UPPR. „Šta nam je drugo preostalo, s obzirom na to da nismo videli drugi način da svoj novac dobijemo“, ističe Živanović.
Međutim, premda je Marko Pantelić, kao zvanični zastupnik Agro-fruita, ustvrdio u dokumentima koji su pratili ovaj plan da su ga baš svi poverioci potpisali, to nije bila istina.
Vlasnici Agro-fruita su Dragan Pantelić, predsednik opštine Grocka, koji je na lokalnim izborima bio prvi na izbornoj listi SNS-a i njegov sin Marko Pantelić, na koga je otac preneo upravljačka prava kada je postao prvi čovek u toj gradskoj opštini
„Za razliku od velikih otkupljivača koji u realizaciji UPPR-a i ne bi bili na velikom gubitku, a čija je imena Pantelić koristio kao garanciju uspešnosti tog plana, bilo je i proizvođača koji u taj dokument u startu nisu verovali. Njihova strategija bila je pokretanje menica, kojima se obezbeđuje sudska naplata duga“, kaže Matorčević.
Drugim rečima, oštećeni su birali između dva zla – mogućeg nepoštovanja akta koji bi teoretski trebalo da vodi oporavku preduzeća i „kilavog i potkupljenog“ sudstva.
Simptomatično je to što pomenutu tvrdnju Marka Pantelića o svim prikupljenim potpisima prate sitna slova akta, gde se navodi da „niko ne proverava njenu istinitost, već se uzima zdravo za gotovo, pod moralnom i pravnom odgovornošću vlasnika“, apostrofira Matorčević.
Vratimo se onima koji su sa punom svešću potpisali UPPR, i pitanju zašto su to uradili. Jer, ako „moraš iz svog džepa, a ne ’na recku’ da platiš mehanizaciju da zasadiš voćke, rigoluješ šipke koje zasad učvršćuju, zemlju redovno hraniš veštačkim i stajskim đubrivom, za čim sledi tanjiranje i freziranje što sprečava rast trave između stabala, pa zatim i prskanje nekoliko puta godišnje protiv patogena, insekata, sušenja, truljenja, a na kraju i branje voća“, kako se onda proizvođačima isplati metod otkupljivača – na „dođem ti“?
„Naš je najveći problem, ali i privilegija to što uzgoj voća volimo. Ja, konkretno, svako stablo šljive poljubim i po više puta dok ne završi u gajbici“, objašnjava Živanović. Sa Mladenovićem situacija je složenija, budući da egzistencijalno zavisi od roda i njegove prodaje, kao i njegova porodica i komšije. Stoga se dugovati seljaku može smatrati najgorim nepočinstvom, a posledično, ili možda i na prvom mestu – ubistvom domaće poljoprivrede. Za to vreme, seljak može samo da ćuti i trpi, očekujući više od Boga no od vlastite države.
Pred vratima stečaja
Tako je u nabrojanim aktivnostima voćara poverilaca, prošao „grejs“ period od dve godine, predviđen UPPR-om. „U maju 2023. isplaćena mi je prva rata od 100.000 dinara. Očekivani ostatak od 500.000 dinara do ukupne cifre 5.000 evra, nikad nisam dobio“, ističe Živanović. S druge strane, Mladenović nije dobio ni centa od 20.000 evra, kao ni mnogi drugi voćari iz podugačke vajber-grupe oštećenih.
„Pitao sam se šta da radim, pa sam se konsultovao s najboljim advokatom, koji mi je kazao da dug neću moći nikad da naplatim jer sve zavisi od dobre volje vlasnika Agro-fruita. U nastavku je napomenuo da mogućnost naplate postoji ako nekom stavim pištolj u usta, što svakako neću raditi, jer sam zdrav čovek, i mogu još da radim. Ali da sam bolestan – priča bi bila drugačija“, navodi Živanović. I dodaje da mu nije do para, već do „čistog obraza“, te da ga na obraćanje javnosti goni prkos prema nepravednoj državi.
Bes i inat kod njega stvara i, kako kaže, bahatost Pantelića, i seniora i juniora. „Prvi je silan novac potrošio u predizbornoj kampanji, praveći dečja igrališta i čineći slične populističke poteze, ali i organizujući sinu luksuznu svadbu sa više stotina zvanica. Pantelić mlađi je kupio stan u Beogradu na vodi, a svi znamo koliko to može da košta“, ističe Živanović.
Iako je Agro-fruit posedovao 97 hektara sopstvenog poljoprivrednog zemljišta, Željko Matorčević, glavni i odgovorni urednik portala Žig info kaže da se Pantelić „širio i na državne parcele u Pudarcima, gde je sedište firme, koristeći ih u razne svrhe bez ugovora o korišćenju“
Ako povučemo paralelu sa vlasničkim udelom u Agro-fruitu i drugim firmama ćerkama, moglo bi se zaključiti da su otac i sin i privatne troškove delili u odnosu 70 prema 30. Zlatno pravilo „da sve ostane u kući“, čini se da je posebno važilo za profit firme. Ipak, iz zlog semena, koje su posejali dugovima, 26. marta ove godine nikla je zabeležba u APR-u da se rešenjem Privrednog suda u Beogradu pokreće prethodni postupak kako bi se utvrdilo da li su ispunjeni uslovi da se po UPPR-u otvori postupak stečaja njihove firme. Automatski je dat nalog da se blokira račun firme za sve druge troškove, osim za prinudnu naplatu onog što Agro-fruit duguje poveriocima na osnovu UPPR-a iz 2021. Avaj, prekasno. Njima je račun dva meseca ranije, 26. januara, već blokirala Narodna banka Srbije i to zbog dospelih, a neplaćenih dugova od 85,5 miliona dinara.
Još jedna priča sa tužnim krajem
Takav rasplet mogao se naslutiti. Tim pre što su računi firme bili blokirani i pre toga, punih 619 dana, od 30. jula 2021. do 10. aprila 2023. Uz to, poslednje dve godine za koje postoje finansijski izveštaji Agro-fruit je iskazao neto gubitak veći od 10 miliona evra – 946 miliona dinara u 2021. i 249,3 miliona dinara u 2022, zbog čega je u tom periodu smanjen i broj zaposlenih sa 108 na 67.
A pre nego što su ga gazde doterale do ruba ambisa, Agro-fruit je imao kompleks hladnjača sa pripadajućim zemljištem, trafostanicom, magacinom… Ukupna vrednost samo te nepokretnosti 17. juna 2021. procenjena je na 2,83 miliona evra. Uz to, firma je posedovala i 97 hektara poljoprivrednog zemljišta na katastarskim opštinama Mala Krsna i Mihajlovac, vrednih skoro milion evra. Raspolagala je i sa 104 komada razne opreme, vredne 1,34 miliona evra. Na osnovu svega toga stečajna upravnica Svjetlana Ćosović je i procenila da je UPPR – izvodljiv.
Ko se tu prešao, teško da ćemo ikada saznati, kao što je mrka kapa da će voćari naplatiti dugove kad se i ako se stečajna masa rasproda. A kad se od te sume oduzmu troškovi raznih lica što su delegirani od države da se UPPR sprovede, za isplatu tri milijarde dinara duga voćarima ostaće samo mrvice. Čak i ako Panteliću neki od poverilaca i oproste zarad sopstvenog „duševnog mira“, ostaje otvoreno pitanje državne politike spram poljoprivrede. Sve ubistvenije, pogotovo otkako se ubrzava korak Srbije od „zemlje seljaka“ ka „zemlji rudara“, uz još veću muljačinu na svim nivoima.
