Da li su se slegli utisci nakon Vidovdanskog skupa u Kraljevu? Emocije svakako nisu. Opozicionoj javnosti, u najširem smislu, ostaju samo nagađanja oko izbora govornice, jer motive nikada neće direktno saznati.
Zato postavljam logične premise. Možda se neka od njih ispostavi i kao tačna.
1. Studentski lateralni postupak
Studenti su politički akter koji traži svoje mesto u davno zasićenoj ponudi i zato svojim postupcima ne čine predvidive korake, već uvode nove pristupe kako se problemi posmatraju. To je za pohvalu, a veći deo postupaka je bio dokazano plodan. Ideja da kurs u širem luku ideološki zaobiđe vladajući i opozicioni pol ulazi u veliki univerzum razočaranih, neopredeljenih i nezainteresovanih građana i budućih glasača.
Studenti se, za razliku od opozicije, daleko više bave promišljanjem. Tako su, možda, učili i od svojih prethodnika. Protesti 1996/97. su često pokušavali da izbegnu klasičnu podelu vlast–opozicija i predstave se kao građanski ili društveni pokret. Ali su, zbog ozbiljnosti, morali da pozivaju i političke aktere, jer je bilo primećeno da se bez faktora koji legitimno mogu uticati na sistem – interesovanje građana osipa.
Jelena Pavlović je, čiju nedavnu političku istoriju dobro poznajemo, možda za studente dobila etiketu političkog misfita, jer je pored toga što je zaobišla vlast i tradicionalnu opoziciju pristupila kratkoživućoj, ali najvećoj alternativi, vođenoj kontroverznim doktorom (iako Pavlović tvrdi da je dr Nestorović bio glavni samo kao blagajnik). Potom, izborila se da čak i iz te alternative izađe i nastavi samostalno, što je sistemska alternativa alternativi.
Iz jedne mladalačke perspektive ovo može biti pročitano kao bunt i tu je moglo doći do identifikacije.
2. Savetnici u akciji?
Iz početnog pažljivo nivelisanog odabira govornika i ideoloških pravaca, primetan je zaokret udesno. Da li je to konačni zbir rada plenuma? Moguće. Ali, nije isključeno da studenti imaju savetnike koji naginju etno-nacionalnom kursu i ovo možemo posmatrati sa dve strane.
Prvo, potencijalni savetnici su morali da dobiju poverenje mladih ljudi, ali to poverenje ne bi bilo stečeno manipulacijom, jer studenti nisu naivni. Ideološka zaleđina savetnika je, verovatno, komplementarna sa stavovima većeg dela studentske populacije, što se može zaključiti na osnovu postupka donošenja odluka na plenumima. Ovo, naravno, ne isključuje postojanje velikog broja građansko-levičarski orijentisanih studenata, koji, za razliku od tradicionalne opozicije, neće javno istupiti i kritikovati svoje kolege.
Drugi razlog može biti realpolitičke i praktične prirode. Koliko god to sada apsurdno zvučalo, građanska opozicija je pokazala veći potencijal za udruživanje od desničarske, što u igru uključuje matematiku. Rasuta desničarska populacija traži brod na koji bi se ukrcala, dok levičari imaju svoje male čamce (koji neretko propuštaju vodu). Zato, ovaj zaokret jednim udarcem hvata i takve, kojima postojeće nacionalno organizovanje ne uliva poverenje, a otvara se i skromna mogućnost okrnjenja SNS-ovog biračkog tela (nedokazano, ali postoji u teoriji).
Razlog za čuđenje i strah od tog rizika nije prvenstveno u tome što levo-građanski kurs mora da se bori ili da nauči suživot sa nadolazećim desnim, već upravo u bojazni od novih SRS derivata i nedovoljno jasnog i u pacifističkim okvirima definisanog lomparovskog prosvećenog nacionalizma
Koji god da je slučaj, ukoliko i jeste jedan, Pavlović je možda favorit savetnika zbog – ne prosečnog – već medijalnog ideološkog pristupa desničarskom kursu.
3. Lompar light
Koliko god bili emancipovani, studenti nisu imuni na reakcije građana, sa kojima svakodnevno provode vreme i, za razliku od tradicionalne opozicije, razgovaraju na ličnijem nivou. Kako se i sami uče političkom životu, morali su da zaključe da su kompromisi sa budućim pristalicama nužna politička praksa, pa je i profesor Milo Lompar, kao izazivač zadovoljstva i nezadovoljstva, prirodno doveden u pitanje.
Sve i ukoliko njegova pojavno blaga narav nije gluma, a neupitno obrazovanje bilo za pohvalu, postavlja se pitanje: koju populaciju bi većinski profesor pridobio? Da li bi provukao i one kojima je samo dosadila ekstremnija desnica?
Da pojednostavimo – Lomparovski Srpski integralizam i Dositejev prosvećeni nacionalizam on sam ume da čita na jedan intelektualni način, ali da li ume prosečan šezdesetogodišnji glasač SRS-a?
Takođe, rizik prisustva ovog istoričara književnosti je relativizacija svakog truda građanskih aktivista, konstatacijama poput one da je SNS drugosrbijanska etika kroz formu proruske desnice.
Ukoliko bi Lomparovski profili bili zamenjeni Pavlović-profilima, ideološki kurs se ne bi menjao, ali bi redukovao odbojnost centraša i onih, ne tako malobrojnih, kojima je uz ugriz za usnu i znojenje i sam Lompar bio nevoljno prihvatljiva opcija – ukoliko bi se našao na listi.
4. Bunt protiv generacije X
Svaki rani i srednji milenijalac dobro pamti period rušenja Miloševića. Ali, najveća generacijska udarna snaga u tom periodu su bili X-eri – verovatno demografska grupa koja je najviše želela demokratske promene. Kako su se pomenuti milenijalci suprotstavljali bumerima, tako su X-eri bili u generacijskom jazu sa posleratnom generacijom.
Zašto je ovo važno? Bunt se dešava u određenom kontekstu i vremenu u formativnim godinama i kao takav ne može izbeći rušenje obrazaca koji su u najširem obimu ponuđeni, a od Gen Z i rane Alfa generacije neretko možemo čuti:
,,Šta ste vi uradili sa demokratskim promenama?’’
,,Zar vi i dalje mislite da ćemo ući u EU?’’
,,Vi ste deca komunizma, samo malo modernija verzija!’’
Tu ponovo dolazimo do Jelene Pavlović. Ona je atipičan X-er (tačnije, X-er kako ga studenti zamišljaju) i neko ko ima hrabrije izjave od onih ,,matoraca’’ protiv kojih se omladina buni. Možda je tu došlo do transgeneracijskog prepoznavanja?
Nesiguran zaključak sa sigurnim završetkom
Šta god bili unutrašnji pokretači za etno-nacionalno opredeljenje, jasno je šta trenutno prednjači. I etno i nacionalno može biti poželjno ukoliko se dobro koristi i ukoliko za sobom ne povlači iskvarene ideje, kojima svedočimo višedecenijski. Ali, da li je najšira populacija iščišćena od megalomanskih i mitomanskih ideja?
Razlog za čuđenje i strah od tog rizika nije prvenstveno u tome što levo-građanski kurs mora da se bori ili da nauči suživot sa nadolazećim desnim, već upravo u bojazni od novih SRS derivata i nedovoljno jasnog i u pacifističkim okvirima definisanog lomparovskog prosvećenog nacionalizma, koji olako može biti pogrešno shvaćen.
Ali, ukoliko se ove strepnje ne obistine, možda će se ta arena desnog i levog konačno premestiti u konferencijske sale, televizijske emisije i u akademsku sferu. To je ono čemu i težimo.
I za kraj, nešto u šta (želim da) verujem. To daje malu dozu optimizma i onima kojima se izbor nije dopao. Prisustvo Jelene Pavlović je odluka lokalnog plenumskog zasedanja, a ne nekakav prijateljsko-nepotistički dogovor, u kojem bi Pavlović bila prijateljica roditelja pojedinih studenata ili neko ko studentima može da ostvari izvesni interes preko svojih poznanstava.
