Slučaj Gospić nije priča o dvoje pohlepnih ljudi iz Varaždina, već rendgenski snimak trenutka u kome se administrativni skelet jedne države pokazao praznim iznutra. Mehanizam je jednostavan do banalnosti i svodio se na to da su tri firme, Tipos resurs iz Varaždina, Izokseko iz Zagreba i Plastruktor iz Gospića, imale jednu logiku. Otpad deklarisan kao reciklažnu plastiku uvozile su iz Italije, Slovenije i Nemačke, da bi on, čim pređe granicu, jednostavno „nestajao“.
Brojke svedoče više od bilo kakve optužnice. Pre samo tri godine Tipos resurs je imao prihode veće od milion i po evra, uz neto dobit od 150.000, da bi prošle završio u stečaju, sa prihodom od jednog evra, bez ijednog zaposlenog. Izokseko je u 2024. prihode uvećao 1.411 posto, na 329.500 evra, ali se ispostavilo da mu na papiru sve ide kao podmazano, a da su mu temelji truli. Kao i Plastruktoru, koji je od oktobra 2025. takođe u stečaju.
Evropol je u februaru 2025. otkrio da su te tri firme krivotvorile dokumentaciju radi izbegavanja obavezne saglasnosti zemlje odredišta i procenjuje se da su odložile najmanje 35.000 tona otpada na bar tri lokacije i tako ostvarile profit od najmanje četiri miliona evra. Skroman naspram troška koji sada, s druge strane jednačine, plaća hrvatska država.
U ceo slučaj umešani akteri sa najvišeg nivoa vlasti
Bivši ministar zaštite životne sredine Hrvatske Božo Kovačević tu razliku vidi kao suštinu afere. „Sve se u krajnjoj instanci svodi na političku volju izvršne vlasti da onemogući ilegalnu delatnost“, tvrdi za Radar. Ukidanje graničnih kontrola unutar ’Šengena’ kriminalci su, kaže, iskoristili kao olakšavajuću okolnost, ali to ne znači da carina nije mogla kontrolisati pošiljke niti da ih policija nije mogla nadzirati. Podseća i da su sve članice EU ratifikovale konvencije po kojima zemlja izvoznica ne sme dopustiti izvoz opasnog otpada u zemlju bez kapaciteta za njegovo zbrinjavanje.
Državne službe su štitile kriminalne radnje, umesto da ih spreče. Te ljude, koji su izbegavali preuzeti odgovornost i preduzeti ono na šta ih zakon obavezuje, direktno je štitio premijer Plenković
Božo Kovačević
„Nadležni organi u Italiji, Sloveniji i Nemačkoj morali su proveriti da li firme zadužene za zbrinjavanje to zaista i rade. To se nije dogodilo i zbog toga je opravdana sumnja da je reč o transgraničnom organizovanom kriminalu u sprezi sa službenicima u više država“, ističe Kovačević.
Fond za zaštitu životne sredine prvobitno je procenio da će prva faza sanacije u Gospiću, uklanjanje površinskog otpada s lokacije bivšeg PPK Velebit, koštati 2,1 milion evra. Pošto na prvi tender nije stigla nijedna ponuda, suma je povećana na 4,7 miliona, dok bi uklanjanje zakopanog otpada moglo da košta i 125 miliona. Istu šemu isti zagađivači ponovili su u Benkovcu i Poznanovcu, gde su takođe odložili ogromne količine medicinskog, plastičnog i drugog otpada.
Državni ured za reviziju upozorio je na slabosti upravljanja otpadom u Ličko-senjskoj županiji još 2013. i 2014. Dijagnoza je, dakle, još tada bila napisana, ali niko nije pročitao karton.
Paradoks se samo produbio kad je počeo da stiže evropski novac. Evropska komisija je 2020. odobrila više od 48 miliona evra iz Kohezionog fonda za sistem upravljanja otpadom u toj regiji. Centar u Biljanima Donjim, vredan 90,5 miliona, trebalo je da bude gotov do kraja 2022, ali je počeo da radi tek 13. novembra 2025. To kašnjenje poklapa se sa periodom kriminalne aktivnosti, jer je nezakonito odlaganje otpada počelo 2021. Region u to vreme nije imao legalni kapacitet za otpad koji mu je već bio obećan i plaćen.
S obzirom na to da ni nadležni organi u Italiji, Sloveniji i Nemačkoj nisu proveravali da li hrvatske firme zakonski odlažu otpad, stručnjaci opravdano sumnjaju da je reč o transgraničnom organizovanom kriminalu u sprezi sa službenicima u više država
U međuvremenu sanacija jame Sovjak, procenjena na 50 miliona evra, zaustavljena je, a ugovor sa izvođačem raskinut zbog kašnjenja. U pozadini svega stoji i optužnica Evropskog javnog tužilaštva protiv vlasnika izvođačke firme. Institucija koja je trebalo da bude linija odbrane od ove vrste zloupotrebe već gotovo devet meseci nema čelnika. Andrija Mikulić smenjen je s mesta glavnog državnog inspektora u novembru 2025, istog dana kad je USKOK protiv njega izdao nalog za hapšenje.
Obrazac, a ne slučajnost
Kovačević u tome vidi obrazac, ne slučajnost. „Glavni državni inspektor mogao je alarmirati ministarstvo, premijera, Sabor. Ništa od toga nije uradio“, kaže on i ocenjuje da to ukazuje na koordinaciju na najvišim nivoima vlasti. Na pitanje koja bi institucija realno imala najviše mogućnosti da nešto prva uoči, objašnjava da odgovornost nije bila na jednoj službi.
„Ministarstvo zaštite okoliša moralo je alarmirati policiju i carinu, Ministarstvo zdravlja upozoriti na dugoročne posledice, jer se otpad ne može odlagati bilo gde. Prostornim planom moraju biti definisane lokacije, i kad se utvrdilo da lokacija u Ličko-senjskoj županiji nije upisana kao takva, nadležne službe morale su reagovati, a nisu“, zaključuje.
Kovačević podseća i da su sanacije u Šibeniku i lužinskih bazena u Obrovcu godinama kasnile zbog nedostatka sredstava i političkih prioriteta, u koji nije spadala zaštita životne sredine. Govoreći o ulozi evropskih tela poput Eurodžasta ili OLAF-a kaže da ona zavise i od podataka koje im dostavljaju države članice. „Ako je postojala zavera dela visokopozicioniranih službenika i organizovanog kriminala, presudnu reč u detektovanju imaju upravo državne službe. Budući da su bile direktno uključene, jasno je da su štitile kriminalne radnje, a ne radile na njihovoj prevenciji. Te ljude, koji su izbegavali preuzeti odgovornost i preduzeti ono na šta ih zakon obavezuje, izravno je štitio premijer“, kategoričan je sagovornik Radara.
Institucija koja je trebalo da bude linija odbrane od ove vrste zloupotrebe već gotovo devet meseci nema čelnika. Andrija Mikulić smenjen je s mesta glavnog državnog inspektora u novembru 2025, istog dana kad je USKOK protiv njega izdao nalog za hapšenje
Posebno oštar je prema reakciji premijera Andreja Plenkovića, koji je nedavno u obraćanju isticao dobru turističku sezonu i usporavanje inflacije, a opoziciju optuživao za širenje panike. To je apsolutno neprimereno, kaže Kovačević, uz opasku da je zbog dugogodišnje vlasti predsednik Vlade izgubio osećaj za realnost.
„Trgovina otpadom doprinela je rastu BDP-a, ali izostanak nadzora nad delatnošću koja ugrožava zdravlje populacije rezultiraće problemom čije će rešavanje biti skuplje od svih koristi koje je Hrvatska ostvarila. Pritom profiti iz te trgovine retko ostaju u Hrvatskoj, ne investiraju se ovde, već završavaju na računima inostranih vlasnika tih kompanija“, konstatuje bivši ministar.
Kako su kriminalci iskoristili liberalizaciju
Hrvatska je od 2004. do 2015. prosečno godišnje uvozila 368.717 tona otpada koji ne podleže strožem nadzoru, a 2014. je uvezla samo 334 tone otpada koji zahteva puni nadzor. Ličko-senjska županija je 2015. na deset aktivnih deponija imala kapaciteta da uskladišti još 97.498 tona i već tada se moglo naslutiti da će neko iskoristiti taj „procep“. Dodatni problem je što su sistemi za zbrinjavanje otpada, nasleđeni iz bivše Jugoslavije, devedesetih dezintegrisani kroz privatizaciju, s tim što su, kaže Kovačević, multinacionalne kompanije koristile uticaj da uspore primenu načela „zagađivač plaća“.
„Nakon ulaska u EU, posebno u ’Šengen’, vešti kriminalci uspeli su da se pozovu na liberalizaciju trgovine i eliminaciju graničnih kontrola i to iskoriste za enormne profite, gaseći firme koje su izazvale zagađenje kako bi izbegli troškove sanacije“, objašnjava on.
Zato ono što se dogodilo u Gospiću nije izuzetak. „HDZ funkcioniše kao porodica Soprano i primer s otpadom, ne samo u Gospiću, to potvrđuje. Postoje indicije da su ponegde bili uvučeni i pripadnici drugih stranaka, ali ključna je struktura koju je HDZ uspostavio, koju kontroliše i koju održava“, ističe Kovačević.
Trgovina otpadom doprinela je rastu BDP-a, ali izostanak nadzora nad delatnošću koja ugrožava zdravlje populacije rezultiraće problemom čije će rešavanje biti skuplje od svih koristi koje je Hrvatska ostvarila. Pritom profiti iz te trgovine retko ostaju u Hrvatskoj, ne investiraju se ovde, već završavaju na računima inostranih vlasnika tih kompanija, konstatuje bivši ministar
On podseća i na prvu premijerovu reakciju kada mu je pitanje otpada u Gospiću uopšte postavljeno: „Bila je to ad hominem reakcija na onoga ko je pitanje postavio, a ne izraz interesa da se problem reši. To ukazuje na svest da vlast priznaje relevantnost samo onih pitanja koja sama detektuje.“
Kriminalci u ovoj priči nisu izmislili ništa novo. Samo su prepoznali da ono što piše u važećim zakonima ne mora uvek i na svakoga da se primeni u praksi. Rezultat je 35.000 tona otpada, zakopanog u zemlju. I nijedan ugovor, nijedna presuda i nijedan evropski fond ne mogu uraditi ništa da taj otpad nestane brže pre nego što se sam od sebe raspadne. Samo je pitanje koliko će decenija i vekova za to biti potrebno i kakve će biti posledice po kvalitet zemljišta, podzemnih voda i celokupne životne sredine u neposrednoj i široj okolini.
