Ako ste minulog petka bili u Beogradskoj areni na evroligaškom duelu Partizana i litvanskog Žalgirisa, onda vam je sigurno bilo jasno da se to ne može posmatrati kao utakmica u tradicionalnom smislu. Bio je to rekvijem za jednog od najvećih košarkaških stvaralaca koje su i ona i ova zemlja imale.
Dva dana ranije otišao je Duško Vujošević, čovek koji je obeležio živote ne samo igrača i ljudi sa kojima je radio, nego i stotine hiljada onih koji su u Partizanovim pobedama, ali i povremenim poniranjima, shvatali da je Dule povukao znak jednakosti između života i igre. I da još ponekad, kad moćnici dozvole, slabiji može pobediti jačeg, a pravda laž i pokvarenost. Zato su ga partizanovci bezrezervno obožavali, a protivnici i kolege poštovali.
U panteonu najvećih
I ako je moguće praviti ikakvu gradaciju u stvaranju velikog kluba i mitskog statusa Partizana, Dule je svakako jedan od tek nekoliko ljudi koji su doprineli takvom ugledu kluba. Svakako, uz Ranka Žeravicu, koji je postavio temelje, Dragana Kićanovića, za čijeg je predsednikovanja Partizan izrastao u organizacionom smislu u instituciju sposobnu da se nosi sa najjačim i Željka Obradovića, koji je decenijski rad krunisao titulom prvaka Evrope.
Duškov doprinos je, ipak, nešto drugačiji. Iako njegova 23 trofeja i više od 600 pobeda na klupi crno-belih teško da će iko ikada moći da sustigne, njegov doprinos, čini se, veći je u drugom segmentu. Kroz Partizan je u različitim epohama prošlo na desetine igrača evropskog i svetskog kalibra, ali nikada kao za Duletovog vakta, stasalih pod njegovom rukom. Ispod njegovog trenerskog čekića, jer samo tako se može krstiti metod koji je Vujošević koristio, izašli su Divac, Đorđević, Danilović, Paspalj, Krstić, Peković, Perović, Bogdanović, Veličković, Milutinov, Veseli, Lovernj… Bezmalo svi su dostigli svetske visine. Partizan, dakle, nije imao većeg stvaraoca među trenerima.
A kad već govorimo o njegovim metodama, Dule nije bio baš lak za saradnju. Zanatski stasao na temeljima stare jugoslovenske škole, bio je zagovornik spartanske discipline i derviške posvećenosti radu. Ono što je zahtevao od sebe, tražio je i od igrača. I u toj je interakciji umeo neretko da bude neprijatan, sa rečnikom koji je često nadilazio ekspresiju. Ali i kada je to radio – radio je za dobrobit igrača i kluba. I dosledan sebi, nije se zbog toga nikome izvinjavao.
Ako je tačna ona Heraklitova da je karakter sudbina, onda je Vujošević najbolji dokaz te izreke. Čitavog života odbijao je da pliva nizvodno, jer mu je bilo važnije biti u miru sa samim sobom nego sa celim svetom
Oni koji ga tada nisu razumeli, shvatali su to kasnije. Poput Bogdana Bogdanovića, koji se sa Duškom nije prijateljski rastao nakon jednog incidenta, da bi kasnije shvatio da ga je baš Vujošević podigao sa kraja klupe, na kojoj je njegov talenat čamio, dao mu slobodu u igri i učinio ga svetskom klasom.
„Ne znam da li sam ili nisam uspeo da budem ono što si ti mislio da ću biti, ali znaj da sam dao sve od sebe i da sam ti neizmerno zahvalan na svakoj sekundi truda koji si mi posvetio. Sad tek iz neke druge perspektive i drugog vremena vidim koliko si mi se bezuslovno dao“, napisao je, između ostalog, Bogdanović u dirljivom oproštaju od svog učitelja.
Trnovit put
Duletov trenerski put nije bio ni lak, ni jednosmeran. Posle brojnih trofeja sa mlađim kategorijama u raznim klubovima, upravo mu je Dragan Kićanović, tadašnji predsednik Partizana, poverio da, po mišljenju mnogih, vodi najtalentovaniji tim koji je ikada oformljen na ovim prostorima.
Dule je imao samo 27 godina, praktično je bio vršnjak sa nekima u timu. Ali nepogrešivo je prepoznao da golobradi Đorđević treba da ima prednost u odnosu na Željka Obradovića, a da supertalentovani Paspalj bude ispred fantastičnog Grbovića. I klince, koji su bili zamišljeni kao balkanski globtrotersi, koji pobeđuju i uveseljavaju publiku, odveo je među četiri najbolja evropska tima – na Fajnal for u belgijskom Ganu.
Iako je Duletov „vrtić“ igrao najlepšu i najbolju košarku, teret očekivanja bio je preveliki za klince koji su se samo igrali. Još jednom, 2010. Duletu je za malo izmakao evropski tron. Jedan veliki promašaj Miloša Teodosića i jedan nasumični skok Džoša Čildresa odveli su Olimpijakos u produžetak, a potom i pobedu. Tada Dule nije imao supertalentovane klince, već samo klince od kojih niko ništa nije očekivao i ponekog solidnog domaćeg igrača.
Ali kako je govorio, njegov Partizan „nije bio skup najboljih pojedinaca, već pojedinaca koji najbolje funkcionišu zajedno“. Tražio je od igrača da budu kao najbolje obučena specijalna jedinica u kojoj nema mesta za greške, improvizacije, u kojoj se zna hijerarhija i akcije koje su se učile na treninzima. Duletova alhemija ogledala se u činjenici da je čitav taj tim Partizana koštao kao jedan igrač evropskih giganata koje je rušio. Ali jednostavno se nije dalo – u sportu kao i u životu treba i zera sreće. A ako je iko zaslužio tu titulu – to je Dule. Ako je za utehu, 1989. je osvojio Kup Radivoja Koraća, u to vreme drugo po snazi takmičenje i bio proglašen najboljim trenerom Evrolige 2009. godine.
U Vučićevoj Srbiji za njega ne samo da nije bilo mesta u klubu kome je posvetio život, nego ni u prvom redu Arene na utakmicama voljenog kluba. Tamo gde sede legende. I nije se libio da govori i o tome
U pauzama između nekoliko mandata u Partizanu, Vujošević je radio u Italiji, Francuskoj i Rusiji, vodeći kratko vreme veliki CSKA. Jednu sezonu proveo je u Crvenoj zvezdi. Komedijant slučaj, kako je to govorio Miloš Crnjanski, postarao se da to bude baš ona godina kada je Partizan postao prvak Evrope. Jedna urbana legenda kaže da je Dule na zadirkivanja kako je bio trener najvećeg rivala odgovarao duhovitom opaskom da „tu godinu tretira kao provedenu u inostranstvu“.
General i rat
Ali Vujošević nije bio samo trener, vaspitač, pedagog, bio je svestrana ličnost koja je u svoju sportsku filozofiju unosila i umetnost, koju je kao i košarku ispijao naizust. Knjige, pozorište, slike, drugovanje sa piscima, hercegnovski razgovori sa slikarom Vojom Stanićem, prijateljstva sa glumcima, bili su još jedna Duletova pasija. I davao joj se bezrezervno, baš kao i košarci. Anegdote u kojima je svojim igračima poklanjao knjige ne bi li ih učinio potpunijim osobama, deo su njegove ličnosti i pokazatelj odnosa prema tim dečacima od kojih je pravio najpre ljude, a potom i igrače. I jedno i drugo išlo mu je sjajno.
Poslednji put na klupi Partizana sedeo je između 2012. i 2015. Na prvi znak da se njegov klub dovodi u neravnopravan položaj reagovao je bez imalo ličnih kalkulacija. Tihi sukob sa naprednjačkom vlašću pretvorio se u otvoreni rat. Do tačke da mu je poručeno da dok je on u klubu Partizan neće videti državnog dinara. Iako je znao da gubi taj rat, ostao je dosledan sebi. Ali, čini se, i usamljen.
Kroz klub je u različitim epohama prošlo na desetine igrača evropskog i svetskog kalibra, ali nikada kao za Duletovog vakta. Partizan nije imao većeg stvaraoca među trenerima
Ostao je utisak da je Dule Partizanu dao sve, uključujući i sopstveno zdravlje, ali da je klub, ipak, ostao dužan Dušku… Praktično mu je bilo zabranjeno da radi u Srbiji. Kratko je bio selektor Bosne i Hercegovine i savetnik u podgoričkom Studentskom centru. Na progon vlasti odgovarao je Kišovim citatom: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima“ i crnogorskom izrekom da će se „i ovo jednom lane zvati“.
U Vučićevoj Srbiji za Duleta ne samo da nije bilo mesta u klubu kome je posvetio život, nego ni u prvom redu Arene na utakmicama voljenog kluba. Tamo gde sede legende. I nije se libio da govori i o tome.
Ako je tačna ona Heraklitova da je karakter sudbina, onda je Duško Vujošević najbolji dokaz ove izreke. Čitavog života odbijao je da pliva nizvodno, govoreći kako je „važnije biti u miru sa samim sobom nego sa celim svetom“. Od kluba je napravio ne samo proizvodni pogon „najluksuznije košarkaške robe“, već i turističku atrakciju Beograda, koju su hodočastili putnici iz čitavog sveta, učinivši Partizan jednim od najpoznatijih klubova na svetu.
I svako ko bi Duletovu zaostavštinu posmatrao kroz puke brojke i osvojene trofeje, ma koliko ta lestvica bila nedostižna, načinio bi ozbiljnu grešku. Bio je rođeni lider, heroj i kada bi grešio, general koji se sledio i revolucionar koji se nije bojao.
