14. mart
23 godine od ubistva Zorana Đinđića…
Jedno punoletstvo, i još malo. Jedna (opet) izgubljena generacija.
Sve smo već rekli, sem imena inspiratora.
Sve, sem kada ćemo Zorana poslušati.
Sve, sem zašto i dalje trpimo duhovne (a i fizičke) naslednike njegovih ubica.
Sve smo već čuli, sem kako ćemo to da menjamo. A izborima nećemo moći.
Sve smo čuli već toliko puta da više nema šta da se kaže. Samo da se radi.
16. mart
Znaci neofeudalizma oko nas se množe brzinom salmonele u pokvarenom lososu – ponašanja i razmišljanja moćnih i bogatih u svetu koji su prisvojili i pokorili u toj meri da se sada osećaju nedodirljivim.
Feudalci – svi oni koji poseduju moć, koja je njima prirodna i „od Boga dana“ i koju vrlo malo ljudi oko njih dovodi u pitanje – pate od jedne tragične bolesti, prvo za sve nas oko njih, na kraju i za sebe: „samorefleksivnog slepila“, običnim jezikom rečeno „osećaja povlašćenosti“, u narodu poznato kao „bahaćenje“. Nisu svesni kako njihovo ponašanje i to šta kažu može da zvuči ne samo onima koji nisu kao oni, već i svima koji nisu na društvenoj poziciji na kojoj su oni. Da je njihovo normalno nama… (upišite sve što vas razjaruje oko društvenih nejednakosti).
U ovoj utopiji, bolest je krivično delo, a krivično delo je bolest. Zbog toga, građani idu u zatvor kada su bolesni, desi im se neki baksuz (nisu srećni) ili su samo ružni. S druge strane, oni koji kradu i varaju, ne idu u zatvor već na psihološki tretman „ispravljanja“
Njihovo slepilo za nijanse i naviknutost na njihovu realnost, ostatku nas je često nedostižno, neukusno, uvredljivo, ponižavajuće… na momente, suludo i nadrealno.
Verovatno najpoznatiji apokrifni primer ovog slepila je navodna izjava Marije Antoanete – za koju se sada smatra da je samo uspešna antimonarhistička propaganda francuskih revolucionara – da ako narod nema hleba, treba da jede kolače. Marija je inače bila poznata po svom milosrđu i davanju siromašnima, ali propaganda uvek izgazi istinu…
Slične „vibracije“ je ovih dana poslala i Kai, unuka Donalda Trampa, svojom šoping odisejom u Erevonu – jednom od najskupljih i „najfensi“ lanaca prodavnica u Kaliforniji, obožavanom od novobogataša i „influensera“. Preplet istorijskih okolnosti, imena lanca i „uticajke“ koja je snimila video, kreirao je priču sa dodirnim tačkama za neverovanje! Da, to jeste svet u kome živimo…
Erevon je nazvan po istoimenom satiričnom romanu Samjuela Batlera, objavljenom 1872. Nenamerno, sticajem istorijskih okolnosti, roman – inače pisan kao satirična utopija – danas može da se čita kao kritička alegorija na svet napredne tehnologije i vrednosti društvenih mreža i njihovih vladalaca, uticajnih kreatora sadržaja. Za neke, roman je i uputstvo za upotrebu…
Jer, u ovoj utopiji, bolest je krivično delo, a krivično delo je bolest. Zbog toga, građani idu u zatvor kada su bolesni, desi im se neki baksuz (nisu srećni) ili su samo ružni. S druge strane, oni koji kradu i varaju, ne idu u zatvor već na psihološki tretman „ispravljanja“. Erevon je i jedna od prvih knjiga koja govori o opasnostima veštačke inteligencije, ne pod tim nazivom, naravno, već – pod uticajem tada vrlo nove Darvinove teorije evolucije – u smislu mašina koje misle i koje mogu da se samorazmnožavaju.
Jasno je zašto je lanac sebe nazvao ovako i zašto rezonuje sa ljudima koji u njemu kupuju. Erevon je utopija influensera.
Kai je unuka Kralja. Pa joj, očigledno i priliči, normalno joj je, da u prodavnicu ode sa svojim obezbeđenjem iz Tajne službe (koje plaćaju američki građani) – i da čak i svoj video nazove „Otišla sam u šoping sa svojim obezbeđenjem“! Unutra, sve je preskupo, ali Kai se igra, vesela je i raspoložena – kako i priliči kraljevoj unuci – pa pare nisu veliki problem. Jedan Hejli Biber „smoothie“ i pakovanje smokvi, svaki po $20; vitamini i ašvaganda, suši i dizajner flaša za vodu, još neke trice i kučine…
Ukupan račun za malu torbu bakaluka je $233; skoro kao u delikatesima na Vračaru… Slatkim, razigranim glasom, Kai kaže da će bankrotirati, ali glas i ponašanje je odaju, znamo da neće, ima se, nije ona džabe… to što jeste.
Ako bogati na ovakvim mestima glasaju svojim novčanicima, ostatku naroda ostaje da na to odgovori svojim zadnjicama
Podseća me ovo na londonski Harods, samoposlugu svetskih tajkuna i proneveritelja, u koji neki ulaze jednom godišnje da bi kupili jednu stvar koja će im te godine dati makar malo utehe da im život nije potpuno sranje, dok drugi u njega ulaze svaki dan i troše hiljade funti na obične životne potrebe i kič trivijalnosti. Nigde se bolje ne vidi koliko je novac relativan, arbitraran i trivijalan nego na ovakvim mestima.
I zato, negde, imam simpatija za Srpskog Gastarbajtera u Londonu – sa kojim se inače razilazim u mnogim osmatranjima Britanije, mada ne i u svim – koji u svom videu pominje da u Harods i slične prodavnice ulazi samo kada ga pritisne velika nužda. Ako bogati na ovakvim mestima glasaju svojim novčanicima, ostatku naroda ostaje da na to odgovori svojim zadnjicama.
Istu vrstu feudalnog moralnog i statusnog slepila pokazao je nedavno i srpski ministar unutrašnjih poslova. Nakon boravka u bolnici zbog ozbiljne zdravstvene situacije, dotični je – oslabljen i utuljen, ali živ – prošetao kroz oljuštene hodnike zapuštene bolnice – u kojoj je, to se podrazumeva, imao posebnu sobu i negu i u kojoj je bio pošteđen te rugobe koju je proizvela njegova vlast – i poluoptimistički iz bolnice ušetao u luksuzni „audi“. U tom kadru – oljušteni zidovi i blistavi „audi“, zapuštenost javnog i luksuz privatnog, propadanje zajedništva i uspon sebičnosti – je realnost našeg društva i posledica vladanja lopovskog srpskog režima.
Ministar očigledno nije primetio tu neslogu simbola. Ili ga nije bilo briga. Ili mu jednostavno nije jasno, ne dopire do njegovog, inače lukavog, mozga, da tu ima bilo čega neobičnog, moralno nekongruentnog i lošeg.
Moć podrazumeva status i slepa je za sve ispod, posebno za svoju ulogu u ljuštenju naših kolektivnih hodnika i prostora. Moć je vrsta ne samo slepila, već i mentalne poremećenosti.
17. mart
Kao i za Đinđića, sve znamo.
Da je država, i sve institucije, partijski privatizovana. Da je javno, njihovo.
Vozni parkovi, zaposleni u državnim službama, vreme koje provode na partijskim zadacima, novac koji se troši za to…
Sve institucije i javna preduzeća su sada „namenske“ – namenjene održavanju režima na vlasti. Feudalni sistem ima svoje zahteve koje velmože i kmetovi moraju da ispune kada despot pozove
U Aranđelovcu, Lučanima i mnogim drugim gradovima, u javnim stambenim i komunalnim preduzećima, u „namenskim“ firmama, zaposleni moraju na partijske skupove, na mahanje zastavama i podržavanje „precednika“, na kontraproteste, na kontramarševe… Sve institucije i javna preduzeća su sada „namenske“ – namenjene održavanju režima na vlasti. Feudalni sistem ima svoje zahteve koje velmože i kmetovi moraju da ispune kada despot pozove.
Sve to znamo, ništa nije novo, samo se pojačava kako se režim polako kruni; ko odbija poslušnost leti sa posla ili se premešta na „sibirske“ pozicije sa manjim platama, lošijim radnim vremenom, dalje od kuće, više maltretiranja…
Sve to znamo, ništa nije novo. Pitanje je gde je granica trpljenja, ako je u glavi kmetova uopšte ima.
18. mart
Brinem se za Bosnu – ili ono što smo nekada zvali „Bosna“, a sada je čekićem ulupani spoj dva nekompatibilna entiteta, Republike Srpske i Federacije.
Ništa, sem članstva u EU, neće moći da je spasi.
Elite sva tri konstitutivna naroda ne žele da žive zajedno, svako želi svoju prćiju, ma koliko mala, jer je u njoj lakše da se krade, lakše da se bahati i vlada. Nema zajedničke vizije i planiranja, niko ne govori o razvoju zajedničke države kao zajedničkom cilju.
Kao i u Srbiji, ništa se ne pipa i radi zbog opšteg dobra, samo zbog ličnog ćara, i sa preferencom za brzo i lako. Sve je mnogo komplikovanije za dogovor jer mora da se razmišlja o željama i razlikama dva entiteta, tri glavne vere, deset kantona i sto ličnih interesa
U međuvremenu, banditizam je endemski. Taksista mi na putu do aerodroma priča o sačekušama koje se prave fudbalskim sudijama u tunelima jer se usuđuju da sude pošteno. Sarajevo je postalo meka za kockare iz arapskih zemalja, ali, zanimljivo, i iz Izraela. Domaćinstva kradu gas na najopasnije načine i malo-malo, pa nekome odleti kuća u vazduh. Sarajevska „nadstrešnica“ je tramvaj koji je nedavno zbog lošeg održavanja dobio neprirodno ubrzanje, iskočio iz šina, ubio jednu osobu i teško povredio drugu.
Kao i u Srbiji, ništa se ne pipa i radi zbog opšteg dobra, samo zbog ličnog ćara, i sa preferencom za brzo i lako. Sve je mnogo komplikovanije za dogovor jer mora da se razmišlja o željama i razlikama dva entiteta, tri glavne vere, deset kantona i sto ličnih interesa.
Bosna je slagalica koju ni njeni delovi ne žele da slože.
20. mart
Stvarno?
Sa svim strahotama koje se trenutno dešavaju po svetu, sa svim genocidima i surovostima i potpunom nekažnjivosti za neljudske činove, sa svim ratovima i pretnjama i propadanjima i lošim odlukama koje donosimo i mi i naši takozvani „predstavnici“, sa čitavim tim pandemonijumom sranja koje zovemo „moderni svet“, sve o čemu uspevamo da pričamo je da je jedan lakomisleni mladi glumac – dete svog plitkog sveta u kome je rođen – izjavio da nikoga više nije briga za balet i operu.
Iskreno, u pravu je, uglavnom, i posebno iz ugla mlađih generacija. Ali, kao tema za naslovne strane? Toliko smo trivijalni. I to nije slučajno.
Amerika je to već bila, od momenta kada je kreirala komercijalne masovne medije, a mi smo se kuvali postepeno, tokom decenija, kako su američki modeli uređenja društva – i, opet, posebno medija – prodirali sve dublje u naše intelektualno tkivo. Znali smo da će nam trivijalizacija društva biti jedan od načina na koji ćemo pasti.
I, opet, kao što je to nezamenljivo opisao prof. Nil Postmen (jel može neko da prevede knjigu na srpski, molim vas, napisaću predgovor besplatno!?), očekivalo se da će Amerika imati sve trivijalnije, gluplje, idiotskije predsednike i svitu oko njih. I da će ostatak sveta to kopirati, sa časnim izuzecima. Tramp je samo najnoviji i ogoljeniji simbol ove priče, Mekdonalds verzija istog trenda. Groteskna maskota neznanja, primitivnosti, trivijalnog džingoizma, sebičnosti, pohlepe, neurotičnosti, narcizma i sujete. Plitak je i krhak kao ljuska od jajeta; kao i zemlja oko njega.
Otuda i njegov robni fetišizam, ovoga puta crnim „oksford“ cipelama koje poklanja svim članovima svog tima, i njihov strah da odbiju da ih nose. Mali Marko Rubio, njegov državni sekretar, je dobio neki broj veće i sada po koridorima Bele kuće u njima štrapa kao farsični klovn duboko veran svome gazdi, smešni dvorjanin na dvoru ludog kralja koji je – za razliku od svojih pandana sa drugih delova planete – nesvesni, nehajni, neozbiljni, vašarski, trivijalni monstrum.
Znali smo da će nam trivijalizacija društva biti jedan od načina na koji ćemo pasti
Mnogo govori o današnjem svetu to da su nam i monstrumi postali farsični i da skoro sa nostalgijom gledamo u tradicionalne, ozbiljne, namrštene, ćutljive, besne ili tiho jezive monstrume „klasičnog“ tipa – klasično lude, klasično oštećene – arhetipske monstrume sa ideologijama i verama i dubokim ubeđenjima, ili psihopatskom hladnoćom.
Neočekivano, kao da je i monstrumstvo u ovom trivijalnom svetu amoralnog dnevnog spektakla dobilo svoje nivoe dostojanstva…
