Havijer Bardem nije skrivao razočaranje. Nakon što je na ceremoniji dodele Oskara Donalda Trampa i Benjamina Netanijahua osudio zbog „još jednog ilegalnog rata (…) utemeljenog na laži“ i zatražio „slobodu za Palestinu“, po okončanju svečanosti lamentirao je nad time što na sličan način nije istupio još neko od kolega. „Da budemo načisto“, rekao je. „U pojedinim istorijskim trenucima, ćutanje je saučesništvo.“
Bardem se, naravno, nikada nije snebivao da prigode poput ove koristi za iznošenje političkih stavova; na reveru je imao prikačen isti komad tekstila, s natpisom no a la guerra („ne ratu“), koji je prvi put nosio još pre 23 godine, u vreme rata u Iraku. Ali možda je u neku ruku bilo i neizbežno da politički najdirektniji istup na dodeli Oskara bude onaj jednog Španca. Kao te večeri u Dolbi teatru, i u Evropi se, izgleda, još samo u Madridu ne ustručavaju da glasno kažu ono što zbilja misle i o Trampovoj administraciji, i o najnovijem izraelsko-američkom ratu po izboru u Iranu.
U upadljivom kontrastu u odnosu na kontinentalne pandane – kako one iz Evropske unije, tako i druge, poput vazda kolebljivog britanskog premijera Kira Starmera – španski premijer Pedro Sančes i njegova levičarska vlada, koji su i dotad prednjačili po spremnosti da neuvijeno kritikuju Trampovu ekipu za demoliranje, ne samo da ne traže način da kako-tako udovolje prohtevima američkog predsednika-razbojnika i tako izbegnu njegov gnev, a istovremeno sačuvaju obraz pred očima domaće i međunarodne javnosti (videti najpre pod: Merc, Fridrih); nego su i rečima i delom nedvosmisleno stavili do znanja da u to kolo nemaju nameru da se hvataju.
Sančesovo antiratno stanovište i odbijanje da se pred američkim megalomanijakom pravi mrtav ili blesav istovremeno je i izraz autentičnih uverenja jednog progresivnog političara i pragmatično predizborno pozicioniranje
„Nećemo biti saučesnici u nečemu što je loše za svet, i u suprotnosti s našim vrednostima i interesima, samo iz straha od reperkusija“, poručio je Sančes u obraćanju naciji prve ratne sedmice, nakon što je njegova vlada odbila da Amerikancima da saglasnost za korišćenje vazduhoplovnih baza Rota i Moron – kojima dve zemlje zajednički upravljaju – za izvođenje operacija u Iranu, a Tramp zbog toga Madridu zapretio prekidom trgovinskih odnosa.
Sančesova kritika tom prilikom nije bila ograničena na izraelsko-američki ratni pohod; podjednako oštro progovorio je i o unutrašnjopolitičkim prilikama u Sjedinjenim Državama. „Apsolutno je neprihvatljivo da lideri koji nisu u stanju da ispune ovu svoju obavezu (da štite i poboljšaju živote svojih građana, prim.) rat koriste kao dimnu zavesu za prikrivanje vlastitog neuspeha, usput puneći džepove izabranog kruga ljudi – uvek istih; onih koji profitiraju kad svet prestane da gradi bolnice i krene da pravi rakete“, kazao je. Za retoričkim oblandama njegova vlada nije posezala ni tokom dvogodišnje izraelske ubilačke kampanje u Gazi; a Belu kuću odranije iritira i odbacivanjem zahteva Vašingtona da ubuduće za odbranu izdvaja pet odsto bruto domaćeg proizvoda, po čemu je opet izuzetak u odnosu na druge evropske članice NATO.
U po pitanju napada na Iran upadljivo disonantnom evropskom orkestru – posebno je paradigmatična inicijalna, u međuvremenu tek kozmetički doterana, pozicija nemačkog kancelara, koji je neposredno po početku izraelsko-američkih udara pragmatično/kukavički (nepotrebno precrtati) konstatovao kako „nije vreme da držimo pridike partnerima i saveznicima“ – Sančes i njegova vlada, dakle, ne samo da odbijaju da se makar pretvaraju kako sviraju istu kompoziciju, već nastavljaju da teraju svoje. S tim da se takvo viđenje, gle čuda, poklapa i sa raspoloženjem ubedljive većine njihovih sunarodnika, koji Trampa ne podnose u još većoj meri nego neke druge evropske nacije: prema jednom skorašnjem istraživanju javnog mnenja, pozitivno mišljenje o njemu ima tek 15,7 odsto Španaca.
Među potonjima je, doduše, i Alberto Nunjes Feiho, lider na nacionalnom nivou najjače opozicione, ali u brojnim delovima zemlje i vladajuće, Narodne partije (PP); za razliku od Sančesa, Feiho smatra da je napad na Iran sasvim u redu samim tim što je meta izraelsko-američkih napada jedan tiranski režim. A narodnjacima ne ide loše: PP je prošle sedmice pobedila i na trećim uzastopnim izborima u nekoj od ukupno 17 autonomnih zajednica, koliko ih u Španiji ima. Posle decembarskog uspeha u Ekstramaduri i februarskog u Aragonu, ova partija desnog centra sada je na prvom mestu završila i u Kastilji i Leonu – ali kako je u tom pretežno ruralnom području na severozapadu zemlje na vlasti neprekidno otkad pod tim imenom kao administrativna jedinica postoji, više pažnje privukao je neočekivano solidan rezultat Sančesovih socijalista (PSOE).
Nakon serije korupcionaških skandala i optužbi za političku zloupotrebu pravosuđa, čime je teško narušen kredibilitet vlade – premijerovo preveliko oslanjanje na podršku drčnih nacionalističkih stranaka iz Katalonije i Baskije, političkoj strategiji izrazito nepopularnoj u ostatku zemlje, da se i ne pominje – te posle teških neuspeha u Ekstramaduri i Aragonu, socijalistima je predviđan još jedan krupan neuspeh. Ali to se nije dogodilo: PSOE je blago popravila skor s prethodnih izbora i u novom sazivu tamošnjeg parlamenta imaće 30 poslanika, samo tri manje od PP. Radikalno desni (i, naravno, protrampovski) Voks, jedina španska stranka koja eksplicitno podržava izraelsko-američku intervenciju, završio je s 12 osvojenih mandata, pa PP do funkcionalne većine može samo ako se nekako nagodi s njim – što ne bi bio presedan, jer je PP 2022. baš u Kastilji i Leonu prvi put na tom nivou vlasti ušao u koaliciju s krajnjom desnicom (savez je, istina, potrajao tek polovinu mandata).
Ali ovde je sa šireg stanovišta bitnije nešto drugo. Iako nije uputno izvlačiti zaključke samo na osnovu jednog slučaja – Kastilja i Leon je teritorijalno najveća autonomna zajednica u zemlji, ali tek šesta po broju stanovnika (oko 2,4 miliona) – u prvim postizbornim analizama sugeriše se da je upravo dosledno antiratna i antitrampovska politika Sančesove vlade zaslužna za to što je na prvom izjašnjavanju održanom od početka iranskog rata PSOE prošla bolje nego što se očekivalo. A ako je ova procena tačna, to bi onda moglo da bude od značaja i za dinamiku odnosa snaga između vodećih partija na nacionalnom nivou uoči parlamentarnih izbora koji moraju da uslede najkasnije do leta 2027.
U Španiji je mnogo onih koji premijera ne samo da ne vole, nego o njemu, iz raznoraznih razloga, misle sve najgore. Ali ne može se negirati da se, naspram većine kolega u demokratskom delu planete, pokazuje kao neko ko odbija da se klanja pred onim što je umislio da je svemoguć
Budući da je tokom 11 godina na čelu PSOE i osam na mestu premijera Sančes već mnogo puta, ponekad i suprotno svakoj političkoj logici, demonstrirao nesvakidašnju sposobnost preživljavanja i regeneracije, njegovo igranje na antiratnu i antitrampovsku kartu – pogotovo u situaciji kad figurira kao faktički jedini evropski lider koji se pred raspomamljenim američkim megalomanijakom ne pravi ni mrtav ni blesav – ispostavlja se istovremeno i kao izraz autentičnih uverenja jednog progresivnog političara, i kao pragmatično pozicioniranje koje njegovoj partiji može da donese nove i(li) povrati deo izgubljenih glasova.
Sančes, pritom, u ovome nije usamljen: isto važi i za njegove ministre. Dovoljno je pogledati kako je samo potpredsednica vlade Jolanda Dijas, iz levičarskog bloka Sumar, mlađeg partnera u vladi, Merca i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen kaštigovala zbog kalkulantskog izbegavanja da se principijelno odrede prema izraelsko-američkom napadu na Iran; ili kako su ministar spoljnih poslova Hose Manuel Albares i ministarka odbrane Margarita Robles u odvojenim istupima odbrusili Beloj kući nakon što je odatle stigla lažna objava da je Madrid promenio poziciju po pitanju korišćenja svojih baza za potrebe operacije u Iranu.
Da se ne stekne pogrešan utisak: u Španiji je mnogo onih koji premijera ne samo da ne vole, nego o njemu, iz raznoraznih razloga, misle sve najgore; kriv im je i za ono za šta jeste i za šta nije. Ali ne može se negirati da se u jednom ekstremno opasnom periodu istorije koja se upravo odvija pred očima sveta – i naspram većine kolega u nominalno demokratskom delu planete, koje se u ophođenju s podivljalom Amerikom radije opredeljuju za različite forme ketmanstva – Sančes pokazuje kao neko ko odbija da se klanja pred onim što je umislio da je svemoguć. To možda nije mnogo, ali jeste nešto, i predstavlja primer koji bi drugi evropski lideri, ako već nisu voljni da slede, mogli makar da do izvesne mere oponašaju. Skorašnji zaključak ministara spoljnih poslova zemalja članica EU da se odbije Trampov zahtev za slanje ratnih brodova kako bi se obezbedio slobodan prolaz tankera kroz Ormuski tesnac – „Ovo nije evropski rat. (…) Niko ne želi da se aktivno uključi u ovaj rat“, kazala je posle sastanka Kaja Kalas, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost – mali je korak u tom smeru.
