Nazovimo stvari pravim imenom da bismo razumeli svet u kojem živimo. Dakle, nije mafija krila kokain u ambasadi Srbije u Lisabonu, nego je to činila država, koja se bezuslovno svela na servis narko-kartela. Čitava decenija je prošla od one noći kada je rušena Hercegovačka ulica, i kada je za potrebe razbojničke družine na nekoliko časova isključena država. U međuvremenu, „isključenja“ su bivala sve češća, i sve duža, dok nismo došli dotle da država praktično više ne postoji. A čovek se, izgleda, na sve navikne.
Jesu li građani Srbije svesni da su taoci jednog bolesnog uma, koji u svojim rukama drži njihovu sudbinu i budućnost? Kakvo poniženje za svakog normalnog da se ta opskurna pojava o bilo čemu pita, da u naše ime ide po svetu i sklapa pogubne dilove sa svetskim silama, da preti i proizvodi gomile laži, da rasprodaje prirodna bogatstva kako bi opstao na vlasti još koju godinu. U maniru iskusnog šibicara mlatara na sve strane, strašilo kojem nema ravna u regionu, sve vreme zatočenik opsesije da stalno bude u centru pažnje.
Ratovi koji su zahvatili svet idu naruku silama haosa i bezumlja, svejedno da li se radi o formatu Ace Srbina ili Donalda Trampa. Obojicu odlikuje prostaštvo, neobrazovani su i arogantni, bez intelektualnih sposobnosti, lišeni šarma i humora, narcisoidni, lažovi kojima nije dorastao ni Baron Minhauzen. Okružuju se sličnim likovima kakvi su i oni sami. Tramp indukuje haos koji ga hrani, a Vučić proizvodi kontrolisanu napetost dok balansira između katastrofa.
Ovaj tekst nastaje 15. marta na godišnjicu najvećeg skupa ikada organizovanog u istoriji ove zemlje još od sahrane Zorana Đinđića. Dvadeset i tri godine su prošle od ubistva koje je zaustavilo Srbiju, a ta zemlja nastavlja da luta stranputicama sve udaljenija od onog mesta u budućnosti gde bi trebalo da se sretne sa Zoranom.
Ratovi koji su zahvatili svet idu naruku silama haosa i bezumlja, svejedno da li se radi o formatu Ace Srbina ili Donalda Trampa. Tramp indukuje haos koji ga hrani, a Vučić proizvodi kontrolisanu napetost dok balansira između katastrofa
Kurcio Malaparte u svojoj Tehnologiji državnog udara citira Trockog koji je pred oktobarske dane u Rusiji govorio: „Za prevrat je dovoljno hiljadu odvažnih ljudi na pravim mestima.“ Međutim, studenti i građani Srbije za sve ovo vreme ne opredeljuju se za prevrat, već jedino traže da se raspišu izbori, dakle, oni hoće legalnu smenu vlasti. A Vučić je svestan da na izborima može da pobedi samo krađom. Ovih dana smo svedoci kako režim na sve moguće načine pokušava da stvori haos oko izbornih lista, danonoćnom propagandom i zastrašivanjem građana, demonizacijom studenata koje naziva talibanima. Da nije Expa 2027 davno bi već Vučić isprovocirao vanredno stanje. Čini mi se da je posle izbora prevrat neminovan. Bez krađe režim ne može imati većinu, a razmere te krađe neće biti moguće sakriti.
Prolazim prošlog petka uveče pored Ćacilenda, onom stranom prema zgradi Predsedništva. Nigde nikog, samo dva policajca u uniformi šetaju, čuvaju tu pustoš, uvele grmove i zgaženu travu. Čitav prostor i dalje je ograđen, pa se ne može prići toj slobodarskoj teritoriji na kojoj po Vučiću „iskra slobode najsnažnije svetli i smeta više nego bilo šta“. To kaže neko kome je kaljuga prirodni biotop.
Dan kasnije, u subotu, opet dolazim pred Ćacilend. Gužva je ogromna. Gledam te likove koji upućuju mrke poglede svemu što je civilizovano. Polusvet zagubljen u bespućima evolucije jeste snaga na koju režim računa. I zato Ćacilend. Zato pretorijanska garda koja čuva gubitnika dok baulja histeričan i nemoćan, svestan da vodi rat koji je već izgubio. A represija će samo ubrzati njegov neminovan pad.
Vreme radi protiv Ace Srbina. Zato žure kazaljke Šapićevog sata na Trgu republike.
