Izgradnja Nacionalnog stadiona u Surčinu bez prateće infrastrukture građane Srbije koštaće 232 miliona evra, godišnji troškovi održavanja iznosiće oko sedam miliona, a ova investicija biće vraćena u roku od 32 godine, pokazuje Studija izvodljivosti za izgradnju Nacionalnog stadiona u koju je Radar imao uvid.
Iako bi ove cifre trebalo da budu vodilje i da se bar okvirno poklope sa finalnim, već sada je jasno da su samo bajka. Jer, izgradnja samog stadiona koštaće najmanje 768 miliona, a sa pratećom infrastrukturom biće potrošeno i više od 1,2 milijarde evra. Ekonomisti tvrde da se ova investicija neće vratiti ni za 100 godina.
Iako je predsednik u avgustu 2023. rekao da će za šest meseci Srbija izabrati jednog od najboljih stranih provajdera za upravljanje Nacionalnim stadionom, niko od stranaca nije zainteresovan, jer im se to ne isplati, pa će taj posao biti poveren novoj državnoj firmi
Prvobitna ideja je bila da budućim stadionom upravlja kompanija iz Evrope, koja bi na njemu organizovala velike koncerte i druge događaje, ali prema saznanjima Radara, partner iz inostranstva nije pronađen, jer im se to ne isplati, pa će država otvoriti svoju firmu koja će upravljati kompleksom u Surčinu.
Struka predlagala manji, a vlast tražila stadion sa čak 65.000 mesta
Kada bude sagrađen, Nacionalni stadion trebalo bi da predstavlja još jedan spomenik vlasti Aleksandra Vučića, uz ona tri koja su bez ikakve logike, sportskih i ekonomskih razloga, podignuta u Leskovcu, Zaječaru i Loznici. Radovi u Surčinu napreduju, obrisi budućeg objekta već se vide, a cena raste brzinom svetlosti.
Čak i ako zanemarimo onih 150 miliona evra, na koliko je Vučić prvi put procenio izgradnju Nacionalnog stadiona, Studija izvodljivosti u koju je Radar imao uvid, a koju je izradila firma KPMG, pokazuje koliko se odstupa od početnih projekcija, a novac (blago rečeno) rasipa.
Prema podacima iz tog dokumenta, trošak izgradnje samog stadiona sa kapacitetom od 52.000 mesta trebalo bi da iznosi između 200 i 270 miliona evra, a kao srednja vrednost navodi se cifra od 232 miliona evra. Napominje se da tom računicom nisu obuhvaćeni spoljni objekti i infrastruktura. Navodi se i da će godišnji operativni troškovi stadiona iznositi oko sedam miliona, operativni prihodi oko 11,2 miliona, dok bi godišnji prosečan profit u prvih 10 godina trebalo da bude nešto manji od 4,2 miliona evra. Gosti koji dođu iz inostranstva potrošiće oko 9,2 miliona evra. Procena je da će se investicija vratiti za 32 godine, uz internu stopu prinosa od 4,4 odsto.
Tri stadiona u Loznici, Leskovcu i Zaječaru sa po svega 8.000 mesta plaćeni su 100 miliona evra, a gradile su ih dobro poznate firme Konkord Vest, GAT i Termomont, čiji su vlasnici Željko Drčelić, Dejan Slijepčević i Dejan Burčul veoma bliski vrhu države i SNS-a
Studija izvodljivosti otkriva i kako su se pravili kompromisi oko kapaciteta stadiona. Navodi se da je tržišno zasnovana sugestija bila 45.000 mesta, a da je „početna vizija klijenta“ bila 65.000, da bi se došlo do konačnog kapaciteta od 52.000 mesta. Piše da će taj kapacitet omogućiti da se na novom stadionu igraju sve utakmice Evropskog prvenstva, uključujući finale. Takođe, navodi se da FIFA ne propisuje dodatne specifične zahteve u pogledu Svetskog prvenstva, kao i da stari FIFA dokumenti sugerišu minimalni kapacitet od 50.000 mesta za utakmice do polufinala i 60.000 za finale.
Sudeći prema tom dokumentu, predviđeno je da se na Nacionalnom stadionu godišnje igraju četiri utakmice seniorske reprezentacije, mečevi glavnih omladinskih selekcija, finale domaćeg kupa, međunarodne utakmice klubova… Takođe, planirano je da se na tom kompleksu u Surčinu održavaju „podsticajni događaji“, konferencije, sajmovi, koncerti, univerzitetski događaji i slično.
Niko od stranaca ne želi da upravlja srpskim stadionima, jer im se to ne isplati
U Studiji izvodljivosti se navodi da je osnovna pretpostavka da će postojati kompanija koja će upravljati stadionom. To se donekle i očekivalo, budući da je Aleksandar Vučić u avgustu 2023, prilikom obilaska novog stadiona u Leskovcu, izjavio da će Srbija za šest meseci da izabere jednog od najboljih provajdera za upravljanje stadionima iz inostranstva, jer to ljudi u Srbiji ne umeju.
„Oni će upravljati sa više objekata, mi ćemo kao država da postignemo ugovor, deo troškova će se vratiti kroz lokale, a deo kroz sadržaje, koncerte, bioskopske projekcije, to će da rade najbolji ljudi na svetu, ja to ne znam“, rekao je on.
Dobro obavešteni izvor Radara navodi da je država zaista pokušala da nađe partnera iz Evrope kome bi izdali Nacionalni stadion za organizaciju različitih događaja, ali bezuspešno. „Nije bilo interesa i računice, jer ne mogu, na primer, da se prodaju karte za koncerte po evropskim cenama, a troškovi su isti kao u inostranstvu. Država će napraviti firmu koja će upravljati stadionom. Tako je bar rečeno“, kaže naš sagovornik.
Kada se sve uzme u obzir, jasno je da je ova Studija izvodljivosti u startu nerealna, jer je za početak drastično porasla samo cena izgradnje. Umesto procenjenih 232 miliona evra, podizanje tog objekta koštaće, prema do sada dostupnim podacima, 768 miliona, dok će sa pratećom infrastrukturom za taj projekat biti izdvojeno najmanje 1,2 milijarde evra.
Samo do kraja prošle godine za gradnju Nacionalnog stadiona iz budžeta je isplaćeno 388 miliona, ove godine planirano je 180 miliona, a u naredne dve 140 plus 60 miliona evra. Sve zajedno 768 miliona, s tim što će za gradnju pruge do stadiona biti potrošeno još oko 430 miliona
Samo do kraja prošle godine za gradnju Nacionalnog stadiona izdvojeno je 388 miliona evra. U budžetu za ovu godinu je za taj projekat rezervisano još 180 miliona evra, za narednu je planirano 140 miliona, a za 2028. 60 miliona evra. Sve zajedno oko 768 miliona evra i to pod uslovom da u međuvremenu ne bude još nekih „nepredviđenih“ troškova.
To, međutim, i dalje nije konačni ceh, jer će za prugu do stadiona do kraja 2027. biti potrošeno još oko 430 miliona evra. Time se dolazi do cifre veće od 1,2 milijarde.
Povraćaj investicije ni za 100 godina
Profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Ognjen Radonjić kaže za Radar da Studija izvodljivosti vrvi od nelogičnosti, ali i jasno ukazuje na to da odluka o Nacionalnom stadionu nije donesena iz komercijalnih, već iz političkih i, pre svega, koruptivnih razloga.
„Studija tvrdi da gradnja stadiona košta 232 miliona evra. Kada proradi, zarađivaće oko 11 miliona evra godišnje, a posle plaćanja troškova struje, plata, čišćenja i svega ostalog, ostaje oko 4,2 miliona evra čistog profita godišnje. Uloženi novac se vrati za 32 godine. Investicija donosi godišnji prinos od 4,4 odsto, što je za ovu vrstu projekta dosta nisko, uobičajeno je oko šest do osam odsto. Na bazičnom nivou, bez uzimanja u obzir vremenske vrednosti novca, brojevi se ne poklapaju. Ako je tok svake godine oko 4,2 miliona evra za 32 godine, onda je najprostije množenje. Dakle, tih 32 godine je kompatibilno sa ulaganjima od oko 134 miliona, a ne 232 miliona evra“, zaključuje Radonjić.
I Studija izvodljivosti ukazuje na to da iza odluke o Nacionalnom stadionu ne stoje komercijalni, već politički i, pre svega, koruptivni razlozi, ukazuju pojedini ekonomisti, po čijoj računici bi uloženi novac mogao da se vrati za 32 godine samo da je stadion koštao 134 miliona evra
On navodi i da bi se povraćaj investicije od 770 miliona evra, koliko će nas najmanje na kraju koštati gradnja stadiona, za 32 godine mogao desiti ako bi godišnji profit iznosio oko 45 miliona evra. Dakle, trebalo bi da bude čak 11 puta veći od procenjenog u Studiji izvodljivosti.
„Da bi se investicija vratila za 100 godina, uz pomenutu internu stopu prinosa od 4,4 odsto, godišnji profit bi morao da bude oko 34 miliona evra“, objašnjava sagovornik Radara.
Gradnja Nacionalnog stadiona u Surčinu naročito izaziva sumnju ako uzmemo u obzir koliko su koštali slični projekti u Evropi. Primera radi, stadion španskog Espanjola, kapaciteta od 40.000 mesta, koji je završen 2009, koštao je, prema dostupnim podacima, oko 65 miliona evra. U dokumentu KPMG-a, piše da je gradnja Nacionalne arene u Bukureštu, koja je sagrađena 2011, sa 55.634 sedišta, plaćena 235 miliona evra, dok je stadion Park Olimpik Lion, kapaciteta od 59.286 mesta, koji je otvoren 2016, koštao oko 410 miliona evra.
Na listi „gubitaša“ i stadioni u Loznici, Zaječaru i Leskovcu
I nije da država samo rasipa novac na Nacionalni stadion. Videli smo to i u slučajevima izgradnje fudbalskih stadiona u Loznici, Leskovcu i Zaječaru, koji su sa kapacitetima od svega 8.000 mesta plaćeni ukupno 100 miliona evra. Gradile su ih dobro poznate firme bliske vlasti. Tako je, na primer, kompleks u Zaječaru gradio Konkord Vest, čiji je suvlasnik Željko Drčelić, dok je onaj u Leskovcu zidao GAT, firma takođe bliska SNS-u. Stadion u Loznici gradio je Termomont Dejana Burčula, koji je poznat kao izvođač radova na izgradnji kovid bolnica u vreme pandemije.
Nakon otvaranja, tri nova stadiona prvo su data na upravljanje lokalnim samoupravama, koje nisu imale ni budžete ni znanje za to, pa je Fudbalski savez Srbije osnovao svoju firmu, FSS stadioni, koja je već u prvoj godini, 2024, zabeležila gubitak veći od milion evra, a bitno drugačiji rezultati se ne očekuju ni za 2025.
Nakon otvaranja, ta tri stadiona prvo su data na upravljanje lokalnim samoupravama, koje nisu imale ni budžete ni znanje za to, pa je Fudbalski savez Srbije osnovao svoju firmu – FSS stadioni koja ih je preuzela. Već u 2024, prvoj godini upravljanja stadionima, ona je zabeležila gubitak veći od milion evra, dok su prihodi iznosili svega 290.000 evra. Finansijski izveštaj za prošlu godinu još nije objavljen, ali se ne očekuje da je situacija mnogo bolja.
Izvor Radara navodi da se cena održavanja samo terena kreće između 12.000 i 20.000 evra mesečno, odnosno za tri stadiona najmanje 36.000 evra. Ostali troškovi zavise od broja utakmica i tu je struja najveći trošak.
„Mesečni troškovi po stadionu su par desetina hiljada evra. Sve to plaća Savez, uz obećanje da će država to refundirati, ali ona nije bila baš revnosna. Na tim stadionima igraju OFK Beograd, Dubočica i IMT. Ranije je bio problem naplate. Neki su plaćali sa zakašnjenjem, neki nisu ništa. Nađeno je rešenje tako što im zakupe umanje od rata za TV prava“, kaže naš sagovornik.
Pre i tokom gradnje ovih stadiona sa Fudbalskim savezom Srbije nije se ni konsultovalo, iako je nudio stručnu pomoć, već je država, odnosno vlast, sama donela odluku o tome. Dobro upućeni u fudbalske (ne)prilike ističu da razlozi za njihovu gradnju izvesno nisu bili sportski, već su mogli da budu samo politički.
„Ti stadioni su više puta ‘popravljani’, jer je bilo mnogo promašaja. Na primer, na jednom od njih trener sa klupe za rezervne igrače nije mogao da vidi ceo teren. Ili, svlačionice za sudije nisu imale mokre čvorove… Sa druge strane, FSS nije konsultovan oko izbora podloge, pa su stavljali skuplju i hibridnu, a nisu imali ni finansijske ni kadrovske potencijale da je održavaju“, kaže sagovornik Radara koji je želeo da ostane anoniman.
Novi stadioni u Loznici, Leskovcu i Zaječaru su već više puta „popravljani“, jer je bilo mnogo promašaja. Na jednom od njih trener sa klupe za rezervne igrače nije mogao da vidi ceo teren, a svlačionice za sudije nisu imale mokre čvorove, otkriva jedan od sagovornika Radara
Iako su stadioni sagrađeni pre samo par godina, već je u planu zamena travnate podloge u Leskovcu i Loznici, jer će se na njima igrati utakmice u okviru Evropskog prvenstva u fudbalu za mlade 2027. U naročito lošem stanju je teren u Loznici, na kojem je održan miting u avgustu 2024, kada je trajno oštećena podloga. Prema nekim procenama, samo zamena hibridne podloge za jedan teren košta između 350.000 i 600.000 evra.
Novac u Srbiji nije problem za one koji ga imaju, a za stadione se daje šakom i kapom. I više nije pitanje zašto se daje, nego kome će otići taj novac. Jer, samo u tom slučaju možemo razumeti kako smo od 150 miliona evra za Nacionalni stadion došli do 1,2 milijarde. I tako možemo objasniti zašto su van svake logike građeni stadioni u Loznici, Leskovcu i Zaječaru.
Uostalom, u Srbiji se oni i ne grade zbog publike. A ako je baš neophodno, dovešće je ekipa sa Andrićevog venca.
