Ovaj naslov je neka vrsta Roršahovog testa. Ukoliko se postavi ispred posmatrača iz ovih krajeva ili iz Evrope, on će burno reagovati. Po svemu sudeći, aktiviraju se duboki psihološki procesi u posmatraču, pa on počne da prepoznaje neke oblike, uzgred grebe noktima po stolu, lupka prstima, priseti se nekih epizoda iz porodičnog života ili, recimo, samo pljune i zapjeva, moja Jugoslavijo! Već samo kandidovanje jedne pesme sličnog naslova za Evroviziju (PZE 2026) izazvalo je brojne komentare od Kosova do Baltika, sa epicentrom, naravno, u Beogradu.
Kako prenose nemački mediji, kandidovanje pesme estradne umetnice Zejne Murkić pod inkriminisanim naslovom Jugoslavija odmah je izazvalo projekcije „balkanskih svađa“, endemske propasti koja bi mogla ugroziti takmičenje u Beču, gde nije problem izraelski nastup na Eurosongu, ali bi zato balkansko „pevanje iz zlatnog grla“ moglo postaviti ozbiljan izazov pred Evropsku radiodifuznu uniju. Zbog čega? Pa zbog politike, jer pevati o Jugoslaviji je izgleda nepodnošljivo za mnoge.
Pesmu Jugoslavija, iako govori o ljubavi, jedan deo medija označio je kao politički neprihvatljiv sadržaj. Zbog čega? Najlakše je odgovor potražiti u Večernjim novostima, koje kao i Politika ne potpisuju svoje tekstove, već objavljuju široke analize koje se pišu u Agitpropu Srpske napredne stranke
Uostalom, to je sve lepo demonstrirano na Berlinalu gde je predsednik žirija, proslavljeni režiser Vim Venders, nakon pitanja pojedinih novinara o Gazi, objasnio da „filmski umetnici moraju ostati izvan politike“. Ovakav stav bi se nekako i mogao razumeti kada bi se radilo o nekom drugom festivalu, recimo o saboru frulaša u Prislonici, ali teško je prihvatljiv na Berlinalu, osvedočenom festivalu angažovane filmske umetnosti. Kako je uopšte došlo do pojave novog fenomena kao što je Silent Art, čak i u žiriju renomiranog i slobodarskog festivala? Da li je u pitanju cenzura, odnosno autocenzura, kao sestra laži, kako ju je video Danilo Kiš?
Pesmu Jugoslavija, iako govori o ljubavi, jedan deo medija označio je kao politički neprihvatljiv sadržaj. Zbog čega? Najlakše je odgovor potražiti u Večernjim novostima, koje kao i Politika ne potpisuju svoje tekstove, već objavljuju široke analize koje se pišu u Agitpropu Srpske napredne stranke. Tu se generišu najmračniji stavovi o Jugoslaviji kao nezapamćenom udaru na srpski identitet. Ako se krene diljem domaćih medija, dobija se čitava skala takvih reakcija, od radikalskih do onih umivenih koji se mogu čuti na režimskom Euronewsu, čiji se komentatori zaklanjaju iza poslovične objektivnosti i spekulacije o jugoslovenskoj kontroverzi. Slične gluposti su svojevremeno izjavljivali i bojkotaši NIN-ove nagrade, naslanjajući se na šešeljevsku ideologiju.
Jugoslavija, međutim, nije prošla, izmakao joj je put u Beč, možda baš zbog nametnute kontroverze a možda i zbog reakcije publike na Roršahov test. Svakako, kladioničke kvote i gnev tabloida mogli su biti uzrokovani i podrškom koju je pevačica Zejna, tokom januara protekle godine, pružila studentima. Dobro je poznato da se takve stvari u Srbiji danas ne praštaju, kao što se u Holivudu ne prašta podrška Palestini. Zbog toga glumice poput Suzan Sarandon mogu da nađu posao jedino u projektima filmskih debitanata u Italiji, a pevačice poput Zejne mogu gledati sa nevericom u semafor. No ono dobro što je ovaj psihološki eksperiment pokazao, zapravo je činjenica da i kada se ispred naših očiju ukloni mrlja od mastila, Jugoslavija i dalje postoji, negde duboko u nama. I svaki put pokrene buru emocija koja bi se jednom mogla sliti u energiju solidarnosti i podrške, baš kao što protesti generacije Z širom ex-Yu prostora to pokazuju: Jugoslavija, to smo ti i ja! Sve ostalo su politički spinovi i kontroverze.
