22. februar
Evo jednostavnog – idejno, ako već ne operativno – predloga kako se suprotstaviti režimskoj ofanzivi preuzimanja nezavisnih medija u odsustvu jakog narodnog ili evropskog pritiska za odvraćanje.
Naša bogata dijaspora, van domašaja pipaka režima, bi trebalo da napravi investicioni fond koji bi omogućio redakcijama pod rizikom preuzimanja i cenzure da kolektivno napuste okupirane medije i osnuju nove u vlasništvu fonda. Kao što je redakcija Radara izašla iz NIN-a i prešla u United Media pod novim imenom. I vrlo brzo nadmašila svoj prethodni nedeljnik…
Dakle, ne prodaja, jer to novi režimski vlasnici neće dozvoliti, već kolektivna ostavka i osnivanje novih medija. Pošto će novi režimski vlasnici biti i vlasnici postojećih brendova, onda i kreiranje novih. Jer, medije čine ljudi, ne nazivi i tehnika.
Da, N1 u Srbiji neće više imati pristup kablovskim platformama, ali sa novim vlasnicima i u „uštrojenom“ stanju to im neće biti od mnogo vajde jer to neće više biti isti medij.
Umesto toga, kao i do sada, i dalje mogu da izdaju novine, štampaju nedeljnike, razvijaju Internet portale, kreiraju podkaste i Jutjub kanale, mobilne aplikacije i sve drugo što im omogućava moderna tehnologija. Njihova publika je ionako digitalno pismenija. Na isti način je i Al-džazira postala globalni medij, dok je bila slobodna.
Bila bi ovo prilika, da budemo iskreni, i za profesionalno „zatezanje“ nivoa kvaliteta novinarstva u nekima od ovih redakcija, za čime već odavno postoji velika potreba, posebno iz ugla samoodrživosti. Možda ne potpuno, u vrlo problematičnoj medijskoj klimi u regionu, ali makar jednim bitnim delom.
Pupin je Srbiju u 1. Svetskom ratu pomagao na način koji je bio primeren tom dobu i situaciji. Naši moderni Pupini, Panići, Karnegiji i Dž.P. Morgani mogu onako kako priliči našem.
24. februar
Dok se zemlja sprema za nove lokalne izbore u nekoliko gradova, a studenti su u konvulzijama o tome da li da sarađuju sa lokalnom opozicijom i građanskim grupama – kao da nisu na istoj strani – evo još malo muke za njih. Ne odustajem od lupanja u ovaj doboš jer znam da ovu putarinu ne možemo da izbegnemo i da je mnogo manja ako se plati ranije (pre dolaska na vlast) nego kasnije (nakon).
Srbija je razvaljena država i društvo – ekonomski, politički, obrazovno, civilizacijski, kulturno, emotivno i psihološki. Šta je plan za njenu obnovu, koji su intelektualni modeli na bazi kojih će se to raditi, kako izgleda novi „dvorac na brdu“, van opšte fraze „funkcionalnih institucija“
Nadam se da studentska tela i njima prijateljski intelektualci i stručne građanske organizacije razmišljaju o tome šta će se raditi kada se režim rastoči u begunce i njihove napuštene bezglave mufljuze koji će dobiti išijas od presamićivanja da se dodvore novim vlastima i nađu novo uhleblje, ili makar izbegnu zatvor.
Srbija je razvaljena država i društvo – ekonomski, politički, obrazovno, civilizacijski, kulturno, emotivno i psihološki. Šta je plan za njenu obnovu, koji su intelektualni modeli na bazi kojih će se to raditi, kako izgleda novi „dvorac na brdu“, van opšte fraze „funkcionalnih institucija“?
Koja je strategija prehrambene bezbednosti Srbije, kako zemlju što pre učiniti samodovoljnom u svih sedam strateških vrsta proizvoda potrebnih za biološki opstanak i zdravlje naroda (voće, povrće, meso, mlečni proizvodi, riba, žitarice, leguminoze)? Koja je strategija obnove domaće poljoprivrede kao strateškog sektora? Dubinski, kako promeniti značenje reči „seljak“ iz nečega primitivnog, siromašnog i poniženog u nešto dostojanstvenije, modernije i pristojnije i time, samo po sebi, vratiti život u naša sela?
Poljoprivrednici su ovih dana ponovo u blokadama, shvativši po ko zna koji put da su režimu suštinski samo smetnja za brze dilove. Bilo bi tragično da i ova njihova pobuna izvetri čim im arogantni „ministar poljoprivrede“ baci malo milostinje. Ništa, sem potpune i pametne nove strategije prehrambene samodovoljnosti, neće popraviti njihove živote.
Kako da se „skine“ sa prljavog uglja, kako da se neutralizuju partijski lobiji koji nas truju i prave vazalima sistema kojima do nas nije stalo koliko ni vaški za svog domaćina
Koja je strategija energetske bezbednosti i samodovoljnosti? Kako Srbija, sa mnogo vode i sunčanih dana, može sebi da pokrije većinu, ako ne i svu, struju koja joj treba u narednih deceniju-dve? I kako da se „skine“ sa prljavog uglja, kako da se neutralizuju partijski lobiji koji nas truju i prave vazalima sistema kojima do nas nije stalo koliko ni vaški za svog domaćina?
Koja je strategija urbane zelene obnove, ublažavanja efekata brutalne betonizacije naših gradova kao biznis modela građevinske mafije i korumpirane vlasti?
Koja je strategija izvlačenja zemlje iz dužničkog ropstva? Koja je strategija čišćenja službi bezbednosti od kriminalaca i ideologa? Koja je strategija vraćanja navijača i paramilitarnih snaga tamo gde im je i mesto?
Koje su strategije za radikalne reforme obrazovanja, socijalnog, zdravstvenog, transportnog i kulturnog sistema?
Da li neko radi na ovome, da li se zna ko treba, da li se o tome uopšte i razmišlja?
Koja je strategija izvlačenja zemlje iz dužničkog ropstva? Koja je strategija čišćenja službi bezbednosti od kriminalaca i ideologa? Koja je strategija vraćanja navijača i paramilitarnih snaga tamo gde im je i mesto?
Više nemamo luksuz učenja na poslu i gubljenja vremena. Ni svet, ni naši sumnjivi poverioci, ni raspojasana mafija, ni strane službe, ni raznovrsni mračnjaci kojima je Srbija već decenijama slobodni poligon za trening i delovanje, neće nam to dozvoliti.
Ako ne budemo sposobni za sprint, shvatićemo da nećemo moći ni da krenemo.
25. februar
Društvene mreže su jedna od komunalija modernog sveta, svuda. Komunalija u dva smisla: prvo, kao bazična infrastruktura modernog društva koja prožima sve aspekte naših života i koju doživljavamo nemisleće, kao neku prirodnu pojavu, jednostavno je tu i podrazumeva se; drugo, zbog količine sadržajnih fekalija koje kroz njih cirkulišu.
Naravno, za mračnjake svih nijansi crnog one su i bogomdani dar za zloupotrebu i propagandu. Veštačka inteligencija (AI) je na opsenarske i lažljive aspekte mreža dodala raketne motore. Sve je teže, često nemoguće, razlikovati manipulaciju i laž od istine.
Novi korozivni sadržajni trend u Britaniji je „pornografija propadanja“ (decline porn), korišćenje AI za kreiranje lažnih videa koji na desetine kreativnih načina „pokazuju“ nivoe raspada društva nekadašnje imperije. Propadanje kao zabava za narod; katastrofa kao atrakcija. U njima, „besposličari“ i „ulični gangovi“ – po pravilu tamne kože i često maskirani balaklavama – „uživaju“ u apokaliptičnim urbanim pejzažima prepunim đubreta i raspada.
Poruke su jasne: „evo dokle smo došli kao nacija, i evo ko u tome uživa (zbog koga smo takvi)“. Jednostavno i efektno.
Dve su vrste kreatora i propagatora ovih destruktivnih sadržaja.
Jedno su amoralni lovci na brzu zaradu i uticaj, džokeji algoritmova, koji su shvatili da u Britaniji – a, iskreno, i svuda – postoji publika, obično starija i manje obrazovana, koja naivno guta sve što podržava njihove sentimente o starim dobrim vremenima kada oko njih nije bilo mnogo obojenih ljudi i kada je pojam „ljudska prava“ značio prava za ljude kao oni, ne i za druge. Nije slučajno da su najveći konzumenti ovakvih sadržaja upravo oni koji glasaju za radikalnu desnicu. U isto vreme, oni su idealna publika za monetizovanje jer guraju sve „engagement“ metrike kanala na gore: dužina gledanja, gledanje do kraja, komentari i deljenje sa drugima. Njihov bes i osećanje izdanosti mufljuzi – često i sami iz raznih etničkih manjina – pretvaraju u „zabavu“ za narod i pare za sebe.
Dekadencija propadajućeg neoliberalizma ima mnogo lica i mnogo „pornografija“, ali i dalje baziranih na biologiji, na nekontrolisanom emotivnom impulsu i afektu, na čistoj i nefiltriranoj emociji koja je neprijateljima demokratije postala najjače oružje
Drugi su aktivisti i mediji radikalne desnice kojima su ovakvi sadržaji „mana“ sa neba, emotivno jaka i lako dostupna besplatna propaganda njihovih stavova – istih kao i sentiment naivne publike gore. Kasne faze propadajućeg neoliberalizma pokazuju razne gramšijevske „morbidne simptome“, kao što je i ova sinhronizacija interesa amoralnih koncepata komercijalne zabave i reakcionarne ideologije.
Drugim rečima, dekadencija propadajućeg neoliberalizma ima mnogo lica i mnogo „pornografija“, ali i dalje baziranih na biologiji, na nekontrolisanom emotivnom impulsu i afektu, na čistoj i nefiltriranoj emociji koja je neprijateljima demokratije postala najjače oružje u rastakanju naših aparata za razmišljanje, našeg ljudskog zajedništva i našeg sveta starih pravila. Kao što je tradicionalna pornografija lažna i iskrivljena reprezentacija seksa, tako je i „pornografija raspada“ lažna i iskrivljena reprezentacija stvarnih problema sa kojima se suočavaju razvijena društva impotentna za izlazak iz očigledno nefunkcionalnog ekonomskog sistema.
Kao što sve više pametnih ljudi upozorava, nije pitanje da li će demokratija preživeti novu desnicu, već da li će preživeti društvene mreže.
27. februar
Kao protivteža ovom utisku opšteg raspada, London – kao i Beograd – i dalje ima svoje oaze privida normalnosti, statusno i klasno uslovljene, naravno. Jedna od njih je i Nacionalna galerija portreta, malo iznad Trafalgar skvera, leđima pripijena uz Nacionalnu galeriju. Ona je utočište od nesnosne vreve turista na Trafalgaru, Lester skveru i oko crkve Sv. Martina. Ljudi koji zalaze u nju, čini mi se, imaju običaj da budu tiši, sporiji i stariji, a kad nisu u godinama, obično sa sobom nose vazduh introspekcije…
Kafe u podrumu služi kolače koji se u Srbiji povezuju sa urbanim bakama i tetkama koje porodične tradicije nastavljaju đakonijom koja je koliko dorćolska toliko i egzotična; ili ih prizivamo u pamćenje kao gnjecave supermarket kocke u jeftinom plastičnom pakovanju.
Malo ko kod nas zna da su „čupavci“ naš naziv za australijski nacionalni kolač „lemington“ (lamington) koji u Britaniji poslednjih godina doživljava renesansu. U Australiji, 21. jul je „Nacionalni dan lemingtona“. Kako već biva, i ovo je priča o britanskoj kolonijalnoj istoriji jer se poreklo kolača pripisuje kuvaru Lorda Lemingtona, nekadašnjeg guvernera provincije Kvinslend.
Kocke penastog testa, dvostruko uvaljane – prvo u tanak sloj čokolade, onda u kokos – ingeniozno su rešenje francuskog kuvara za protestantski ukus naviknut na „Viktorijin sunđer“ i nešto hlebasto što dobro ide uz čaj. Arhitekturalno svedene na najbazičniji pekarski materijal, u sebi sadrže i lukavi test vrhunske veštine potrebne da bi kocka od testa postigla visoke senzorne nivoe lakoće i forme, vrlo delikatnog balansa između čvrstoće i mekoće, vlažnosti i suvoće. I sam opis zvuči erotično…
Za razliku od naše fundamentalistički svedene verzije, australijsko-engleska nudi različite vrste testa, po boji i ukusu, kao i različite premaze i filove u sredini – obično beli ili vanila krem ili džem od jagode ili maline. „Čupavac sendvič“. Eto ideje za neki beogradski kafe koji će za „čupavce“ uraditi ono što je Ferdinand uradio za knedle…
