Uprkos svim pritiscima, od najava ekspresnog pomilovanja okrivljenih do zakonskog ukidanja Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (JTOK), Viši sud u Beogradu zakazao je glavni pretres u predmetu „Generalštab“ za 4. februar.
Sud nije pokolebala ni pretnja optuženog ministra kulture Nikole Selakovića da će „goniti svakog onog ko radi protiv države“, ni beskrajno klevetanje da tužilaštvo (odnosno „organizovana kriminalna banda“) zapravo pokušava da mimo izbora smenjuje vlast. A ni par puta ponovljeno podsećanje koliko je neoptuženi Aleksandar Vučić dobio glasova u prvom krugu predsedničkih izbora, što nije baš jasno šta bi trebalo da dokaže u ovom kontekstu. Čak ni tumačenje ministra pravde da je „logično“ da se postupak obustavi, budući da je leks specijalisom odlučeno da kompleks Generalštaba nije ni bio proglašen za kulturno dobro 2005. godine (čini se da su poslanici SNS-a taj vremeplov mogli svrsishodnije da iskoriste, recimo da ponište čitav rat u kome je kompleks oštećen), nije navelo sud da zatraži makar neko pojašnjenje ili ispravku nedostataka u optužnom aktu.
A na osnovu uvida u podneti optužni predlog, koji je Radar od JTOK-a dobio kao informaciju od javnog značaja, zamerke bi bilo teško i naći.
Uz napomenu da nastavlja da radi na utvrđivanju krivične odgovornosti još nekih lica, tužilaštvo je zbog nezakonitosti u postupku ukidanja zaštite Generalštabu, pored Selakovića, optužilo i sekretarku Ministarstva kulture Slavicu Jelaču, v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gorana Vasića i direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Aleksandra Ivanovića. Konkretno, za zloupotrebu službenog položaja i za falsifikovanje službene isprave.
Naime, samo par nedelja nakon što su postavljeni na čelo Republičkog i Gradskog zavoda, Vasić i Ivanović su pozvani 10. jula 2024. u Selakovićev kabinet, gde im je ministar naložio da istog dana izrade zvanične predloge odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra zgradama Generalštaba – iako za to nisu bili ispunjeni zakonski uslovi. Procedure na stranu, niti je Generalštab trajno uništen (štaviše, konzervatori ističu da je uz sačuvane planove obnavljanje apsolutno moguće), niti je na drugi način izgubio svojstva zbog kojih je isprva i proglašen za spomenik.
Na tu veoma bazičnu „prepreku“, ukazale su i prethodne direktorke zavoda, Dubravka Đukanović i Olivera Vučković, a pošto su odbile da prekrše zakon, potpredsednik Vlade Siniša Mali im je u maju 2024. saopštio da će onda morati da podnesu ostavke, o čemu su obe svedočile pred tužilaštvom. Novoimenovanim direktorima zakon se činio manje važnim od volje nadređenih, sa razlikom što je Ivanović isprva insistirao na tome da Gradski zavod nije ovlašćen da podnosi takav predlog, te da može samo da napiše stručno mišljenje, ali se na kraju i on povinovao, jer kako je rekao tužilaštvu „ministarska se ne odbija“.
Vasić je bio još saradljiviji, ali hendikepiran činjenicom da se nikada u karijeri nije bavio zaštitom nepokretnih kulturnih dobara. Kako saznajemo iz svedočenja zaposlenih u Republičkom zavodu, po povratku iz Ministarstva Vasić je zamolio da ga odvedu do pisarnice jer mu treba zaveden i overen memorandum kako bi Ministarstvu kulture dostavio molbu za stan. Nije tražio da nešto izdiktira. I pri tome nije slagao – zaista je napisao molbu za rešavanje stambenog pitanja, koja je i zavedena u bazi Zavoda (JTOK ne navodi da li je stan u međuvremenu i dobio). Ali je istovremeno identičan zavodni broj, valjda da bi izgledalo autentičnije, iskoristio i za pisanje predloga koji je Selaković tražio od njega. Odnosno nečega što je naslovljeno kao Predlog, ali što ne sadrži potrebno obrazloženje zbog čega su zgrade Generalštaba izgubile svojstvo kulturnog dobra (a koje bi morali da izrade konzervatori iz Zavoda, ne direktor bez položenog konzervatorskog ispita), grafički prilog, dokaz da je izvršeno javno oglašavanje, niti eventualne izjave o mišljenjima sopstvenika nepokretnosti i zainteresovanih organa i ustanova. Uz sve to, sa neodgovarajućim zavodnim brojem, pošto se po internim propisima inicijative vezane za nepokretna kulturna dobra zavode pod brojem devet, a moljakanje da ga država skući u Beogradu kad ga je već dovela iz Kruševca da radi nešto što ne ume – ne spada u tu kategoriju.
Kako su ranije za Radar objasnili iz Zavoda, Ministarstvo je pomenute formalne nedostatke moralo uočiti, pošto na takvim poslovima rade kompetentni službenici Sektora za zaštitu kulturnog nasleđa, koji su neretko vraćali Zavodu predloge na dopunu i zbog sitnih tehničkih grešaka. Međutim, ispostavilo se da ni oni, jednako kao ni konzervatori iz Zavoda, nisu ni videli, a kamoli učestvovali u izradi predloga ukidanja zaštite. I tu dolazimo do uloge drugooptužene Slavice Jelače, od koje se očekivalo da zaradi svojih 410.000 ukupnih mesečnih primanja iz budžeta.
Pomoćnica ministra Danijela Vanušić, zadužena za Sektor za zaštitu kulturnog nasleđa, jeste prisustvovala sastanku 10. jula, ali samo do momenta kada se složila sa Ivanovićevom poentom o nenadležnosti Gradskog zavoda i pokušala da Selakoviću ukaže na zakonsku proceduru. Na to ju je ministar zamolio da napusti sastanak (i više nikada nije bila konsultovana po pitanju Generalštaba) i pozvao Jelaču da se priključi, a ona je Ivanovića uverila da kontrola zakonitosti više nije njegova briga i da „postoje službe koje se time bave“. JTOK nije utvrdio ili makar naveo da su bilo kakve službe zaista i konsultovane.
Pošto su Dubravka Đukanović i Olivera Vučković odbile da prekrše zakon, potpredsednik Vlade Siniša Mali im je u maju 2024. saopštio da će onda morati da podnesu ostavke, o čemu su obe svedočile pred tužilaštvom
Umesto regularnim kanalima, oba direktora su u toku dana svoje predloge predala na ruke Jelači (u slučaju Ivanovića, dva sata kasnije, što dosta govori o potencijalnom stepenu elaboracije), a kako navodi tužilaštvo, Selaković joj je potom naložio da ona po njima dalje postupa, a ne sektor koji je po sistematizaciji jedini nadležan za predmete koji se tiču nepokretnih kulturnih dobara. I postupala je veoma revnosno. Ne samo što je izradila konačnu verziju predloga za ukidanje svojstva kulturnog dobra Generalštabu, koji je poslat Vladi na usvajanje, već i izmene odluke kojom je područje uz Kneza Miloša utvrđeno za prostornu kulturno-istorijsku celinu – što je iznenadilo čak i direktore (u dokaznom materijalu postoji prepiska u kojoj Ivanović konstatuje „za tu Odluku ja ne znam ništa i to je urađeno bez nas/mene“ a Vasić odgovara „Da…“).
I usput je unela dodatni sloj krivotvorenja u priču, tako što je, kada su shvatili u kojoj meri je neadekvatna dokumentacija kojom barataju, ministar zamolio Ivanovića: „Pošto ste stručni, možete li da nam sastavite neki tekst stručno-naučnog mišljenja koji bismo mi kasnije pretvarali u odluku, opet na način na koji mi smatramo da treba – samo da znamo odakle da počnemo“, a Jelača dobijeni tekst pridodala Vasićevom dopisu, kao da je od starta činio obrazloženje Republičkog zavoda. Potom ga je prosledila Vasiću da ga i on pridoda u Zavodu, kako bi se u službenim knjigama prikazalo da je postupak sproveden iole u skladu sa procedurama, verovatno ne znajući da je Vasić svoj primerak „greškom poneo u svoj stan“ gde ga je i policija pronašla u aprilu 2025. Baš kao što se i Jelača tek kada je SBPOK najavio proveru u martu, a četiri meseca nakon što je već ukinut status kulturnog dobra Generalštabu, setila da bi u e-Pisarnici valjalo da kao stranku na predmetu Generalštaba zavede Republički zavod, od koga je navodno inicijativa potekla…
Čitava rekonstrukcija potkrepljena je svedočenjima 11 osoba i sa 69 dokumenata, a čak se i iskazi optuženih uklapaju u nju (recimo, Selaković ne negira da je predmet obrađivao Sekretarijat umesto nadležnog Sektora). Tako je za ilustraciju kršenja zakona u slučaju Generalštaba iskorišćen primer sprovedene procedure kojom je utvrđen prestanak svojstva kulturnog dobra jedne zgrade u Zrenjaninu i kuće u Botošu. Predlog je sadržao stručno obrazloženje, grafički prilog, dokaz da je izvršeno javno oglašavanje i da je protekao rok od 30 dana od javnog oglašavanja, kao i izjavu o mišljenjima sopstvenika nepokretnosti. Osim potpisa direktora, na njemu se nalazi i potpis konzervatora-obrađivača predmeta, takođe svedoka Nenada Lajbenšpergera. A kompletna dokumentacija je dostavljena Ministarstvu i naslovljena na, nadležnu, Danijelu Vanušić. Od svega navedenog, u slučaju Generalštaba postoji samo potpis v. d. direktora Vasića.
A da bi se pokazalo da nisu ispunjeni uslovi da se konstatuje prestanak svojstva kulturnog dobra Generalštabu, kao i neistinitost tvrdnje iz Ivanovićevog predloga da se radi o „građevinskim ostacima“ i „ruševinama“, osim svedočenja (Olivera Vučković je konstatovala da su svi manastiri na Kosovu bili urušeni u različitim periodima, ali nijedan nije izgubio spomenička svojstva) iskorišćen je i Zaključak Vlade iz 2016. godine. „Vlada je odlučila da se izvrši uklanjanje dela objekta (…) radi potpune rekonstrukcije objekta i vraćanja objekta, koji je pod nazivom ‘Zgrade Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu’ utvrđen za spomenik kulture, u prvobitno stanje u kome je bio pre agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju u proleće 1999. godine, a u svemu prema postojećem projektu arhitekte Nikole Dobrovića.“ Dokument je potpisao tadašnji premijer, a današnji tvorac teze „nije bilo nikakvog falsifikovanja“, Aleksandar Vučić.
Imajući u vidu da zakon propisuje identičnu proceduru i za utvrđivanje i za ukidanje statusa kulturnog dobra, važno je pomenuti da je prilikom utvrđivanja kulturno-istorijske celine uz Kneza Miloša 2020. godine učestvovao i vladin Odbor za javne službe. Ne samo zato što je tada Odbor preporučio Vladi da takvu odluku usvoji, a u slučaju novih spornih akata uopšte nije zasedao tim povodom, već i zbog činjenice koja je tužilaštvu izgleda promakla – od maja 2024, odnosno samog početka čitave afere i pre ostavki Dubravke Đukanović i Olivere Vučković, na čelu Odbora nalazio se upravo Nikola Selaković.
A dok su se ostali okrivljeni branili uglavnom neznanjem, Selaković se mahom branio nizom uvreda na račun JTOK-a i tvrdnjom da ono učestvuje u državnom udaru. I pozivanjem na leks specijalis, tvrdeći da proglašenjem odluke o utvrđivanju Generalštaba za spomenik ništavnom, spomeničko svojstvo „nikada nije ni postojalo na tim zgradama“. Ali čini se da nije objasnio kako ga to tačno oslobađa od optužbe za učešće u falsifikovanju koje je evidentno, jer valjda bi bio falsifikat i da su na isti način izradili odluku o ukidanju statusa spomenika Trijumfalnoj kapiji ispred Hrama Svetog Save ili drugog jednako izmišljenog objekta.
Mada se u optužnom predlogu pominje Siniša Mali koji nije optužen, ime predsednika Vučića u potpunosti izostaje, a Radar je ranije saznao da jeste bio prisutan na jednom od sastanaka na kome su bile Dubravka Đukanović i Olivera Vučković. I da je tada pobesneo na komentar Olivere Vučković da ne razume zašto vrši pritisak na službe zaštite kada mu prosto ne mogu potpisati da Generalštab više nije spomenik, a da vlast ima mogućnost da ih preskoči tako što će doneti leks specijalis. Ali čak i da Vučić jeste na spisku „još nekih lica“ čiju krivičnu odgovornost tužilaštvo utvrđuje, budući da je zapretio da će sve ostale pomilovati čim njega optuže, razumljiva bi bila i kupovina vremena njegovim nepominjanjem.
