Najvažnije pitanje koje proizilazi iz američke intervencije u Venecueli nije da li su njom prekršeni međunarodno pravo i norme, već šta ta akcija otkriva kada je reč o budućnosti liberalnog međunarodnog poretka. Suprotno onome što neki komentatori tvrde, taj poredak nije srušen, budući da su njegovi noseći stubovi i dalje na mestu, a alternative su i dalje slabe. Ali njegovo održavanje sada će uključivati učestalije američke akcije izvedene po nahođenju, dok će u sve većoj meri postati nejasno gde su crvene linije za buduće slučajeve intervencija.
Kada se percipirani limiti državnih aktivnosti snižavaju, značenje moći se menja. Pitanje više nije šta je formalno dozvoljeno, već kako će akcije interpretirati drugi unutar tog sistema. Venecuela ukazuje na rastuću tenziju između američkog prerogativa pribegavanja unilateralnom nametanju svoje volje na jednoj, i kooperativnih očekivanja od kojih američko liderstvo u krajnjoj liniji zavisi na drugoj strani. Globalno liderstvo nije oličeno samo u sposobnosti neke države da deluje; podjednako je značajno i da li neka njena akcija ojačava ili potkopava očekivanja opreznog i uzdržanog postupanja u budućnosti.
Venecuela je zaseban slučaj u poređenju s ranijim intervencijama poput onih u Iraku, na Kosovu, u Libiji i Siriji. One jesu bile kontroverzne i žestoko osporavane, ali je svaki od tih slučajeva uključivao jasnu tačku eskalacije. Ne i ovog puta
Američka moć decenijama je počivala na vojnoj i ekonomskoj dominaciji, ojačanoj obavezama proizašlim iz savezništava s drugim zemljama. Ovakva konfiguracija je povlačenje iz institucionalnih aranžmana koje su SAD predvodile učinilo skupim i onda kada su partneri njima bili nezadovoljni. Američki autoritet je stoga počivao ne samo na saglasnosti, nego i na strukturi zavisnosti kreiranoj bezbenosnim garancijama, savezničkim vezama i kontrolom nad kritično važnim ekonomskim i strateškim odnosima.
Ali čak i kad su institucije u stanju da učvrste stečenu prednost, one ne mogu da neutrališu reputacione i strateške troškove postupanja po nahođenju. Pojedinačni slučaj intervencije u nekoj slaboj ili izolovanoj državi retko menja strukturu širih međunarodnih odnosa, ali se efekti takvih akcija akumuliraju, a druge države na njih reaguju revidiranjem vlastitih očekivanja.
Venecuela je zaseban slučaj u poređenju s ranijim američkim intervencijama poput onih u Iraku, na Kosovu, u Libiji i Siriji. Te intervencije možda jesu bile kontroverzne i žestoko osporavane, ali je svaki od tih slučajeva uključivao jasnu tačku eskalacije, ili onoga što se iz američke perspektive smatralo prelaskom preko (makar i fabrikovane) „crvene linije“, bilo da je to program razvijanja nekog naoružanja, masovno nasilje ili aktivni oružani sukob. Nasuprot tome, intervenciju u Venecueli administracija predsednika Donalda Trampa utemeljila je na nizu zabrinutosti, poput migracionih tokova, izbegavanja sankcija, aktivnosti kriminalne mreže, te kineskog uticaja. Ni u jednom trenutku nije bilo jasno kada će uzdržanost uzmaći pred prisilom i eskalacijom.
Naravno, američku politiku prema Venecueli oduvek su oblikovali materijalni i ideološki interesi – pristup nafti, regionalni uticaj i suprostavljanje socijalizmu. Ono što je u ovom slučaju novo nije postojanje tih interesa, već odsustvo jasno definisane crvene linije ili situacije nakon koje prisilna akcija postaje opravdana.
Povrh toga, ova neizvesnost ojačana je istovremenim povlačenjem poteza drugde. Trampove otvorene pretnje američkim partnerima poput Kanade (koja je članica NATO) i Grenlanda (autonomne teritorije u sastavu Danske, takođe članice NATO) potkopava pretpostavku da je suverenitet savezničkih zemalja s one strane granice američkog nasilničkog ponašanja.
Otmicom i sudskim gonjenjem Madura, aktuelnog lidera jedne zemlje, Trampova administracija američku jurisdikciju širi na načine koji nisu daleko od onih kakvima se pribegava u ratu. Marginalizujući venecuelansku opoziciju, američka adminstracija ukida razliku između omogućavanja političkih promena i njihovog nametanja. A marginalizovanjem Kongresa uklonila je i proceduralnu kontrolu koja je nekad zahtevala da se crvene linije iscrtaju unapred.
Venecuela jedno staro pitanje ne rešava, nego ga izoštrava. Opasnost sada ne leži u tome da će države otvoreno odbaciti postojeći sistem, već da će se tiho prilagoditi odmetničkoj Americi. I pod takvim uslovima poredak može da opstane, ali samo po višoj ceni
Ukupno uzevši, svim ovim potezima se jasno definisane crvene linije zamenjuju diskrecionim odlučivanjem po nahođenju. Pre Trampa, druge zemlje su bile u stanju da prate neku situaciju u kojoj se ta granica prelazi i anticipiraju američko reagovanje na nju; sada samo mogu da nagađaju. I to je presedan koji Venecuela predstavlja.
SAD su dugo imale koristi od toga što se na njih gledalo ne samo kao na nekog ko nameće pravila, već i kao na glavnog garanta bezbednosti i pristupa unutar međunarodnog sistema koji su same u disproporcionalno velikoj meri i oblikovale. U tom kontekstu su povremena odstupanja od pravila tolerisana jer se polazilo od pretpostavke da su u pitanju jednokratne epizode. Sada je, međutim, ta pretpostavka dovedena u pitanje.
Koliko god zapanjujuća ova američka intervencija bila, toliko je to i unutrašnjepolitička tolerancija za uzimanje prava na postupanje po nahođenju diljem zapadne hemisfere. Učestale spekulacije o teritorijalnim pretenzijama prema zemljama koje su bliski partneri, koliko god da njihova realizacija nije verovatna u realnosti, nekad bi bila politički nezamisliva u uslovima poretka usidrenog uzajamnim uzdržavanjem. Više ne. Zvanična opravdanja koja Bela kuća nudi – predstavljajući akciju kao rutinsku operaciju protiv šverca droge, stranih rivala i prelivanja bezbednosne nestabilnosti, a ne kao ono što jeste, nesvakidašnja upotreba sile – potvrđuju koliko je normalizovan postao trampovski princip postupanja primarno po nahođenju.
Zvanična opravdanja koja Bela kuća nudi za nesvakidašnju upotrebu sile potvrđuju koliko je normalizovan postao trampovski princip postupanja primarno po nahođenju
Ovo je bitno. Poredak ne zavisi samo od ishoda, nego i od očekivanja. Ako više zemalja krene da anticipira kako bi slične američke procene mogle da budu primenjene na druge, makar i samo s vremena na vreme, menja se čitava kalkulacija participacije. Najverovatnije je da odgovor na intervenciju u Venecueli neće biti masovno odbacivanje dosadašnjeg sistema ili javno konfrontiranje s njim, već pre kalkulisanje, preventivno prilagođavanje pravnog okvira, institucionalna diverzifikacija i diskretno delovanje usmereno na smanjenje izloženosti Americi. Za sve to nije potrebna nikakva koordinacija, a jednom kad taj proces otpočne (kao što zapravo već jeste), svaki pojedinačni potez jača onaj drugi.
Ovo ne znači da je aktuelni poredak na ivici kolapsa. Sistemske promene zahtevaju kredibilne alternative, a one ostaju limitirane. Rivalske sile mogu da frustriraju američke inicijative, ali nisu zamenile institucionalne temelje na kojima globalna saradnja počiva.
Teže pitanje je da li se ravnoteža između američke prisile i obezbeđivanja globalnog javnog dobra može održati. Liderstvo postaje skuplje onda kad se instrumenti prinude koriste češće od instrumenata saradnje, ili kad se prisila širi brže od zajedničkih benefita. Na toj tački pristanak prestaje da bude dobrovoljan i poprima transakcioni karakter, a autoritet počinje da nalikuje dominaciji.
Venecuela jedno staro pitanje ne rešava, nego ga izoštrava. Opasnost sada ne leži u tome da će države otvoreno odbaciti postojeći sistem, već da će se tiho prilagoditi odmetničkoj Americi. I pod takvim uslovima poredak može da opstane, ali samo po višoj ceni i s opadajućim povratom za dominantnu silu.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
