Ima, izgleda, nečeg verodostojnog čak i u onim – s pravom prezrenim – trećerazrednim američkim akcionim filmovima čija se radnja dešava na nekoj egzotičnoj, stvarnoj ili izmišljenoj lokaciji, daleko od Sjedinjenih Država, gde ju-es-ej junaci bez mane i straha još jedan komadić sveta najzad čine „bezbednim za demokratiju“.
Dok je veliki deo sveta spavao, u noći između 2. i 3. januara pripadnici elitne američke jedinice Delta fors izveli su brzometni prepad na glavni grad Venecuele Karakas, čija je meta bio nelegalni predsednik te zemlje Nikolas Maduro; posle niza udara iz vazduha i eksplozija na više lokacija – čiji je prvenstveni cilj, reklo bi se, bilo skretanje pažnje – Maduro je, zajedno sa suprugom Silijom Flores, filmski efikasno i bez gubitaka na američkoj strani otet i prebačen prvo na američki ratni brod Ivo Džima, trenutno stacioniran u vodama Karipskog mora, a odatle u Njujork, gde će im se oboma suditi po optužnici (u celini dostupnoj i na internetu) koja ih tereti za „narko-terorizam“ i štošta još. A u međuvremenu, najavio je nekoliko sati kasnije predsednik Donald Tramp, Venecuelom će upravljati – Amerikanci.
Činjenica da je Maduro nezakoniti predsednik, međutim, ništa manje nezakonitom ne čini ni njegovu upravo izvedenu otmicu: kao što u prvim reakcijama konstatuju ne samo prijateljski nastrojeni južnoamerički lideri, nego i američki bivši saveznici u Evropi
Ima u prethodnom pasusu mnogo toga što istovremeno treba procesuirati. Ali hajde da se pokuša.
Maduro je, da se ponovi, nezakoniti šef države, pošto je, po svemu što se zna, predsedničke izbore održane sredinom 2024. njegov režim blatantno pokrao – nakon što je prethodno zabranio kandidaturu opozicione kandidatkinje Marije Korine Mačado, koja će kasnije prošle godine biti nagrađena Nobelovom nagradom za mir. (Umesto nje, Madura je na kraju pobedio Edmundo Gonsales, ali je vlast ostala u rukama čavista, sledbenika Madurovog pokojnog prethodnika i mentora, Uga Čavesa.) Venecuela je, pritom, tokom proteklih decenija zaslugom Čavesovog, a onda i Madurovog režima temeljno uništena, opljačkana, osiromašena.
Činjenica da je Maduro nezakoniti predsednik, međutim, ništa manje nezakonitom ne čini ni njegovu upravo izvedenu otmicu: kao što u prvim reakcijama konstatuju ne samo prema Venecueli prijateljski nastrojeni južnoamerički lideri, nego i američki bivši saveznici u Evropi, svejedno je u pitanju drastično kršenje međunarodnog prava.
Pod uslovom, dodali bismo, da međunarodno pravo još postoji; budući, međutim, da su u godinama za nama Rusija i Izrael iz dana u dan, a SAD sporadično, na demonstrativan način pokazale da to više nije slučaj, ovu konstataciju treba uslovno shvatiti: svet se očigledno vratio u pređašnje stanje, u kome su veliki i moćni u stanju da nekažnjeno rade gotovo sve što im se prohte. Trampovoj administraciji se tako prohtelo da, obnavljajući Monroovu doktrinu, od Latinske Amerike ponovo naprave svoju prćiju – stoji to, uostalom, i u nedavno objavljenoj novoj Strategiji nacionalne odbrane – pa se shodno tome i ponaša.
Pod uslovom da međunarodno pravo još postoji, ovu konstataciju treba uslovno shvatiti: svet se očigledno vratio u pređašnje stanje, u kome su veliki i moćni u stanju da nekažnjeno rade gotovo sve što im se prohte. Trampovoj administraciji se tako prohtelo da od Latinske Amerike ponovo naprave svoju prćiju
Isto tako, kolika god da je umešanost Madurovog režima u proizvodnju i šverc droge koja je potom završavala u SAD – veze s kriminalnim podzemljem sigurno postoje, kao i u svim autokratskim režimima, ali neuporedivo veće probleme Americi stvaraju narko-bande i droga iz Meksika i Kolumbije – potpuno je očigledno da glavna motivacija Vašingtona za ovu operaciju ne leži toliko u suzbijanju ilegalnog prometa narkotika, koliko u nameri da se ponovo stekne kontrola nad venecuelanskim prirodnim resursima. (A ti resursi su, kao što se dobro zna, posebno kad je nafta u pitanju, ogromni.)
To se ni ne krije: i pre nego što je Tramp izašao pred novinare i obznanio kako Amerika ostaje „na terenu“ u Venecueli i kako će praktično upravljati zemljom sve do demokratske tranzicije vlasti (iako se u prvim satima posle operacije stekao utisak da su Amerikanci zemlju napustili podjednako brzo kao što su u nju i upali: na kraju krajeva, nije bilo izveštaja u kojima bi se tvrdilo suprotno) potpredsednik Džej Di Vens je na društvenim mrežama krenuo da podseća na prethodna oglašavanja svog šefa u kojima se potenciralo da Sjedinjenim Državama mora da bude vraćena „ukradena nafta“ – što je shvaćeno na jedini način na koji je moguće: kao jasna aluzija na činjenicu da je Venecuela još 1976. nacionalizovala naftnu industriju, i tako onemogućila američke energetske gigante da venecuelanske resurse nekontrolisano eksploatišu. (Jedina američka naftna kompanija koja je i dalje aktivna u Venecueli je Ševron.)
Glavna motivacija Vašingtona za ovu operaciju ne leži toliko u suzbijanju ilegalnog prometa narkotika, koliko u nameri da se ponovo stekne kontrola nad venecuelanskim prirodnim resursima
Da ne bude nikakvih nedoumica, s sličnom pričom o otetoj američkoj imovini koja će sada biti povraćena odmah nakon Trampovog obraćanja istupio je i ministar odbrane Pit Hegset, a i sam Tramp je, kad je ponovo uzeo reč, to uopšteno potvrdio – mada kao i obično više vremena trošeći na bombastična hvalisanja.
Tramp i društvo su, dakle, trećeg januarskog dana udarajući u sva zvona ozvaničili i praktični početak nove ere američkog imperijalnog grabeža u Latinskoj Americi, koju kao neki davni prethodnici vide kao vlastito zadnje dvorište. Ko će sledeći doći na red?
