Duže od decenije najveći deo Zapada proveo je dumajući kako da se postavi prema neizbežnom potčinjavanju Ukrajine Rusiji. Da, rekli smo da stojimo uz Ukrajinu. Da, rekli smo da ćemo podržavati Ukrajinu koliko god je potrebno. A ipak, konstantno smo propuštali da joj pružimo podršku kakva joj je potrebna da bi pobedila. Stalno iznova smo je obeshrabrivali da koristi vlastite resurse onoliko efikasno koliko je moguće kako bi se odbranila.
Vreme je da promenimo ovu „ni tamo, ni ovamo“ paradigmu. Moramo da prihvatimo da je ukrajinska pobeda moguća i da je to u interesu geopolitičkog Zapada (a ako u to ne verujemo, onda to treba i da kažemo). A onda treba da osmislimo i plan za ukrajinsku pobedu.
Naš defetizam započeo je invazijom na Krim 2014, kada je Zapad Ukrajincima rekao da stoje po strani i prećutno prihvate rusku kontrolu nad ovim poluostrvom. U predvečerje sveobuhvatne invazije u februaru 2022, spremali smo se za podršku ukrajinskom gerilskom ratu protiv ruske okupacije i zazirali od toga da ukrajinskoj vladi damo naoružanje za koje smo pretpostavljali da će na kraju ionako pasti u ruske ruke. A kad su ruski tenkovi prešli ukrajinsku granicu, predsedniku Volodimiru Zelenskom ponudili smo plan evakuacije, kako bi zemlju mogao da vodi iz egzila.
Zapad konstantno propušta da uoči ukrajinsku snagu jer smo i dalje opterećeni nekom vrstom hladnoratovskog orijentalizma. Naši intelektualni vodiči kroz ovaj rat su dominantno stručnjaci za Rusiju i Kremlj, ne za Ukrajinu
Čak i nakon što su Ukrajinci pokazali da imaju i volju i snagu da se odupru osvajačima, kolektivno smo i dalje oklevali da im damo oruđa potrebna da bi pobedili. Još gore od toga, upozoravali smo ih da se uzdržavaju od korišćenja vlastitog naoružanja u punom kapacitetu.
Vreme je da prestanemo da cinculiramo. Vreme je da prestanemo da se zadovoljavamo pat pozicijom i planiramo finlandizaciju Ukrajine. Ukrajina može da porazi Rusiju, i ukoliko bi se to dogodilo, to bi jačim učinilo i NATO i naše azijske partnere. Stoga je krajnje vreme da osmislimo plan za uspeh.
Treba krenuti od ukrajinskog kapaciteta za pobedu. Otkako je rat počeo, Ukrajina konstantno prevazilazi očekivanja Zapada. Kijev nije pao. Iako nema ozbiljnu mornaricu, Ukrajina je uništila dobar deo ruske Crnomorske flote i probila pomorsku blokadu koju je ova postavila. Sprečila je Rusiju da kontroliše njeno nebo. I zadržala je Rusiju na faktički istim pozicijama na ratištu: Ukrajina, zapravo, danas kontroliše veći deo svoje teritorije nego što je to bio slučaj neposredno po početku invaije.
Zemlja od 40 miliona stanovnika, s ekonomijom na nivou američke savezne države Nebraske, istrajava naspram Rusije, države od 144 miliona stanovnika koja je po proizvodnji nafte na istom nivou kao Saudijska Arabija i ima drugu najmoćniju armiju na svetu – i u tome uspeva iz istog razloga iz koga su saveznici dobili Drugi svetski rat. Ukrajina je demokratija čiji visoko motivisani i dobro obrazovani građani odbijaju da prihvate poraz.
U praksi ovo znači da se budućnost ratovanja oblikuje na ukrajinskom frontu i da je oblikuju tehnolozi u vibrantnim ukrajinskim gradovima. Ukrajina je izrasla u vodećeg svetskog inovatora, proizvođača i korisnika dronova, konstantno razvijajući nove modele i nove tehnologije. Razumevši da put do pobede podrazumeva i raketne udare koji rat vraćaju kući, Rusima pred vrata – recimo, uništavanjem naftnih rafinerija – i kojima se ciljaju ruski vojni arsenal i namenska industrija, Ukrajina razvija i gradi vlastite raketne sisteme.
Vreme je da prestanemo da cinculiramo, zadovoljavamo se pat pozicijom i planiramo finlandizaciju Ukrajine. Ukrajina može da porazi Rusiju. Stoga je krajnje vreme da osmislimo plan za uspeh
Ukrajina je to u stanju zato što je ovo rat koji vodi čitav narod. Donacije građana važan su izvor podrške vojsci, samoorganizovane brigade koje se međusobno nadmeću koja će privući više vojnika i finansijske podrške same se staraju za nabavke opreme, a često i same proizvode naoružanje za vlastite potrebe.
Zapad konstantno propušta da uoči ukrajinsku snagu jer smo i dalje opterećeni nekom vrstom hladnoratovskog orijentalizma. Naši intelektualni vodiči kroz ovaj rat dominantno su stručnjaci za Rusiju i Kremlj, ne za Ukrajinu. Naše armije vode generali čije su formativne godine provedene u obuci za to kako se suprostaviti ruskoj pretnji. Čak i 30 godina nakon sloma Sovjetskog Saveza teško nam je da u potpunosti internalizujemo realnost na terenu: da je ono za šta smo mislili da je druga najjača vojska na svetu sada druga najjača vojska u Ukrajini.
Jedan izuzetak od te sužene perspektive čine zemlje koje su bile u sastavu SSSR-a ili članice Varšavskog pakta. Njihovo razumevanje ruske moći – i ruske slabosti – duboko je i intimno, budući da su te lekcije naučile na težak način, iznutra i na periferiji. One razumeju da Ukrajina može da pobedi, i da je njena pobeda u našem interesu. Trebalo bi da ih slušamo s više pažnje i više poniznosti.
Pravo pitanje nije ima li Ukrajina kapacitet da pobedi, nego da li je to ono što želimo. Trebalo bi da jeste. Pobeda Ukrajine nedvosmisleno je u interesu Evrope. Pobednička Ukrajina bila bi štit i arsenal Evrope. Ukrajinska inovativna namenska industrija i njene vojne doktrine ključ su za ponovno naoružavanje Evrope. Jaka Ukrajina koja štiti istočni obod Evrope najbolja je garancija da naoružanje koje sada proizvodi Evropa nikada neće morati da upotrebi u nekom odbrambenom ratu.
Snažna Ukrajina je i u američkom interesu. Za početak, američka posvećenost Severnoatlantskoj alijansi obavezuje je da brani evropske saveznike, a najefikasniji i najjeftiniji način da se to učini jeste da se Ukrajini dopusti da uradi ono što treba da uradi. Osim toga, ukrajinski uspeh je najbolji put koji vodi obuzdavanju Kine. Dvopartijski konsenzus u Sjedinjenim Državama je da je Kina glavni geopolitički rival njihove zemlje. Nasigurniji način za zadržavanje kineskog teritorijalnog ekspanzionizma pod kontrolom jeste kroz pokazni primer ruskog neuspeha u Ukrajini. Najpouzdaniji put ka nastavku kineskog ekspanzionizma vodi preko uspeha ruske invazije.
Postoji, naravno, i druga mogućnost. Moglo bi da se ispostavi da zapravo ne želimo da Ukrajina uspe. Realnost je da Ukrajina može da pobedi. Kad oni koji sebe opisuju kao realiste sugerišu suprotno, time faktički optiraju za svet u kome je ruski predsednik Vladimir Putin taj koji pobeđuje. Trebalo bi da budu dovoljno transparentni da to onda i kažu, te objasne zašto to smatraju.
Postoji, naravno, i mogućnost da zapravo ne želimo da Ukrajina uspe. Kad oni koji sebe opisuju kao realiste sugerišu da ona ne može da pobedi, time faktički optiraju za svet u kome pobeđuje Putin. Trebalo bi da budu dovoljno transparentni da to onda i kažu, i objasne zašto to smatraju
Ako zbilja želimo da Ukrajina pobedi – a trebalo bi – plan za njen uspeh kreće od naoružanja. Ukrajina se drži tako dugo zbog vlastitih inovacija na planu odbrane i zahvaljujući naoružanju koje dobija sa Zapada. Da bi se sukob okončao, Ukrajini su potrebni projektili koji će rat dovesti u Rusiju; dronovi, roboti i veštačka inteligencija, kako bi nastavila da se bori na moru, kopnu i u vazduhu; te antiraketna odbrana, kako bi od ruskih napada zaštitila gradove i elektrodistributivnu mrežu.
Ukrajina nikad nije tražila prisustvo stranih trupa na terenu – za razliku od Rusije, koja je dovela vojnike-vazale iz savezničke Severne Koreje. Ali bismo mogli da Ukrajini pomognemo da okonča rat tako što ćemo je snabdeti oružjem koje joj treba da bi Rusiju naterala na povlačenje: američke rakete „tomahavk“ ili nemačke „taurus“, te obaveštajnu podršku za njihovo navođenje; lanac snabdevanja i obaveštajnu podršku za ukrajinske jedinice koje upravljaju dronovima; više „patriot“ raketa i drugih sistema protivvazdušne odbrane.
Zapadni projektili pomogli bi Ukrajini da rat okonča najbrže moguće – što je teza koju je Zelenski neuspešno zagovarao tokom oktobarske posete Beloj kući. Ali novac je važan koliko i naoružanje, a u mnogim slučajevima je i zamena za njega.
Ukrajinska proizvodnja oružja limitirana je finansijama: jedno tamošnje postrojenje za izradu dronova koje sam ove jeseni posetila radilo je sa samo 60 odsto kapaciteta jer su im nedostajala sredstva za kupovinu imputa i plate zaposlenih. A zapadna podrška Ukrajini ograničena je pre novcem nego političkom voljom.
Administracija predsednika Donalda Trampa jasno je stavila do znanja da će američko naoružanje za Ukrajinu morati da plate Evropljani. Za Evropljane, koji se načelno slažu oko toga da je jaka Ukrajina i u njihovom najboljem interesu kada je o bezbednosti reč, ta okolnost ovaj izazov čini prvenstveno ekonomskim. U vreme kad se evropske privrede suočavaju s teškim budžetskim ograničenjima – što u slučajevima zemalja poput Francuske znači i političku blokadu – i kad birači zahtevaju da se više učini po pitanju krize izazvane stalnim rastom troškova života, pronalaženje dodatnog novca namenjenog Ukrajini izuzetno je veliki politički izazov čak i za one zemlje koje za to imaju najveću motivaciju.
Ovo je razlog i zašto je toliko važan predlog nemačkog kancelara Fridriha Merca da se blokirana sredstva ruske centralne banke koriste kao kolateral za zajam Ukrajini od 140 milijardi evra. To bi evropskim liderima omogućilo da ukrajinsku borbu podrže ne ugrožavajući finansije vlastitih država, i bez potrebe da zbog toga upuštaju u neugodnu sitnu trgovinu s biračima. Zahvaljujući impresivnim i stalno rastućim kapacitetima ukrajinske namenske industrije, te američkoj spremnosti da Kijevu prodaju naoružanje, novac bi mogao da bude odgovor na brojne vojne izazove s kojima se suočava. (Unutar EU, međutim, postoji duboka podela oko ovog pitanja, pa dogovora o korišćenju ruskog novca u ove svrhe nema, prim.)
Bonus korišćenja ruskih sredstava za podršku Ukrajini bio bi u nametanju moćnog i važnog principa: agresor plaća cenu svog postupanja. Takav pristup ima smisla za poreske obveznike na Zapadu, a njegovo prihvatanje bilo bi od pomoći i u odvraćanju drugih potencijalnih agresora u budućnosti.
Konačno, ono što je Ukrajini potrebno jeste budućnost. Ovaj rat nije samo, pa čak ni najvećim delom, o držanju linije fronta u Donbasu, ili omogućavanju da ove zime ta zemlja i dalje ima struju i grejanje. Ukrajinci se bore za budućnost u kojoj će biti suverena, bezbedna demokratija, s perspektivom ulaska u Evropsku uniju i obećanju prosperiteta koje priključenje Uniji nudi.
Ovo je budućnost za koju su Ukrajinci glasali na referendumu o nezavisnosti 1991. To je razlog zašto su poništili rezultate nameštenih izbora u vreme Narandžaste revolucije 2004. I što su ponovo protestovali na trgu Majdan 2014. kada je njihov put ka Evropi blokiran. I što se danas opiru Putinu. Ukrajinci se bore jer žele ono što mi imamo – kapitalističku demokratiju i šansu da sami odlučuju o svojoj sudbini, u okviru svake pojedinačne porodice i na nivou čitave zemlje.
Ukrajinci takođe prepoznaju i da je borba protiv korupcije za tu budućnost od suštinskog značaja koliko i uspeh na liniji fronta. Zbog toga su proteklog leta ponovo izašli na ulice, insistirajući na nastavku nezavisnih i transparentnih antikorupcionaških istraga. I postupili su tako s punim pravom.
Ukrajinci takođe prepoznaju i da je borba protiv korupcije za budućnost zemlje od suštinskog značaja koliko i uspeh na liniji fronta. Zbog toga su proteklog leta ponovo izašli na ulice, insistirajući na nastavku nezavisnih i transparentnih antikorupcionaških istraga
Od 1991. naovamo, svaki put kad je Ukrajina napravila neki korak ka demokratskoj i suverenoj budućnosti, Kremlj je to minirao: prvo pokušajima da se sukcesivne ukrajinske vlade stave pod kontrolu, onda i invazijama 2014. i 2022. Tako da, koliko god važne bile linije na mapama o kojima su ove jeseni u Beloj kući razgovarali Zelenski i Tramp, još je važnije prigrliti ovu viziju budućnosti Ukrajine, te članstvo u EU i bezbednosne garancije koje će omogućiti da ta budućnost bude ostvarena.
Ukrajinci dobro znaju svoju istoriju. Zato znaju i da se ovaj rat može okončati samo kad budu imali granice, armiju i savezništva potrebna za odvraćanje neke buduće ruske agresije, a svojoj deci otvorili put ka prosperitetu poput onih koje su izgradili njihovi susedi u Poljskoj i baltičkim zemljama.
Nije mala ironija u činjenici da Ukrajinci krvave i umiru za zapadnu demokratiju i EU u vreme dok mnogi drugu gube veru i u jedno i u drugo. Ali je tako. I pokazali su da mogu da pobede. Pomognemo li im u tome, to će i nas učiniti jačim.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
