„Odvajkada se u policiji živelo ‚od sistematizacije do sistematizacije‘. Umesto da bude jasno postavljen alat za bolje funkcionisanje službe, to je često postajao maglovit proces, zatvoren za većinu, a otvoren samo za odabrane. Godinama se među zaposlenima provlačilo isto osećanje: pravila se pišu za pojedince, a ne za profesionalce, kriterijumi postoje samo na papiru, a u praksi se primenjuju selektivno“, kaže za Radar pukovnik policije pred penzijom, školovan kadar, usput i ratnik iz devedesetih, koji je na svojim „plećima“ osetio posledice raznih „sistematizacija“.
Sprovođenje nove sistematizacije radnih mesta u MUP traje od letos, ali nikako da se završi, što nije ni čudno, jer su u opticaju „kadrovske kombinatorike“, a jedna od njih je imenovanje novog načelnika Uprave kriminalističke policije, nakon što je Ninoslav Cmolić, na svoj zahtev, penzionisan. Da li je istina da se zbog Aleksandra Vučića i Bratislava Gašića sistematizacija odlaže, jer žele da na to mesto postave svog „pulena“ Marka Krička, dokazanog batinaša na čelu, skoro, pa partijske Jedinice za obezbeđenje, pa da je čak Ivica Dačić smogao hrabrosti da se tome suprostavi?
Forsiranje amatera
Na čelo UKP su uvek dolazili kadrovi iz te specifične profesije, nikad niko sa strane, jer se radi o ljudima koji su radni vek provodili u toj službi. „Kako je Vučić krenuo, ne bi me čudilo da Krička, bez dana policijskog obrazovanja i staža, postavi za komandanta Helikopterske jedinice ili komandanta Ronilačkog centra Žandarmerije“, rezignirano konstatuje penzionisani pukovnik policije koji je, svojevremeno, tek posle deset godina mukotrpnog rada u UKP SUP Beograd dostigao zvanje samostalnog inspektora. „I sad ti zamisli da ljudima koji su karijeru gradili praktično na ulici, rešavajući najteža krivična dela, nisu imali, kao što ni danas nemaju radno vreme, zbog tog ispaštaju porodice, za načelnika dovedu nekog ‚kanarinca‘. Nije samo UKP u pitanju, slična stvar je i u drugim organizacionim jedinicama, forsiraju se praktično amateri u policijskom poslu, koji nisu prošli sve stepenice napredovanja u karijeri. Ima, doduše, iznimki, ali one su retke, rade se tamo gde se vidi da nesposobnjakovići mogu da naprave veću štetu nego što su uradili prethodni SNS kadrovi u policiji, Srefanovićevi, Vulinovi… Gašić je, ako se izuzme Kričak, još nekako i uspostavio neku ravnotežu“.
Šta kaže pukovnik MUP, koji nema veze sa politikom, niti je ikad imao, ali je imao „padove“ u karijeri, zbog naprednjačkog gesla „nije naš“. „Najveći problem oduvek je bio nedostatak transparentnosti. Nikada se nije znalo po kojim se parametrima ljudi raspoređuju, ko donosi odluke i na osnovu čega se vrednuje nečiji rad. Ako je nekada i postojala nada da će se kriterijumi konačno jasno definisati, danas se čini da je situacija još neizvesnija. U toku je nova sistematizacija, ali o njoj se zna manje nego ikad. Dok jedni, ‚supermeni‘ već imaju rešenja u rukama, ostalima ostaje da čekaju, strepe i nadaju se. To čekanje nije samo administrativni proces. To je borba za opstanak na radnom mestu, za dostojanstvo, za profesionalni identitet. Mnogi se pitaju: da li treba da se dokazuju svojim radom ili da se ponizno uklapaju u nevidljive kriterijume? Da li će se vrednovati znanje ili podobnost?“
Strepnja umesto siugunosti
Sagovornik Radara objašnjava da su nedavni događaji samo oslikali širu sliku – smene, premeštanja, ljudi „razbacani“ preko noći, bez jasnog obrazloženja i bez prilike da objasne ili odbrane svoj rad. „A oni koji su ostali na svojim radnim mestima ne osećaju sigurnost, već strepnju. Niko ne zna da li će i kada postati sledeći na listi za ‚premeštaj‘, ili jednostavno žrtva nečije odluke koja nema uporište u pravilima“.
Godinama se među zaposlenima provlačilo isto osećanje: pravila se pišu za pojedince, a ne za profesionalce, kriterijumi postoje samo na papiru, a u praksi se primenjuju selektivno
Penzionisani pukovnik konstatuje da bi sistematizacija u MUP trebalo da donese red, jasnoću i pravednost, da bude mehanizam koji nagrađuje vredne, štiti profesionalce i omogućava svakome da napreduje na osnovu rada, a umesto toga, postala je simbol neizvesnosti i neujednačenosti – dokument koji više krije nego što otkriva.
„Odgovor na tu činjenicu nije samo administrativne prirode, on je duboko ljudski. Dok god zaposleni strahuju, dok god ne znaju po kojim se pravilima igra i dok god se odluke donose iza zatvorenih vrata, sistem ne može biti stabilan. Ni pravedan. Prava reformа počinje onda kada sistematizacija prestane da bude alat za odabrane i postane pravilo za sve. Кada pravila postanu jasna, kriterijumi jednaki, a odluke vidljive i obrazložene – tek tada će se moći reći da je služba stala na zdrave noge. Do tada, pitanje ostaje otvoreno, i sve glasnije“, zaključuje on.
