Nakon što je administracija Donalda Trampa objavila novu Strategiju nacionalne odbrane (SNO), portparol Kremlja Dmitrij Peskov sažeto je opisao nazivajući je „u velikoj meri saglasnom s našom vizijom“. U pravu je. SNO ne nudi čak ni nagoveštaj kritike Rusije – ni njene sve autoritarnije unutrašnje politike, ni njene agresije na Ukrajinu. Umesto toga, u strategiji se za metu iživljavanja bira Evropa, dugogodišnji demokratski prijatelj i saveznik Amerike.
Istini za volju, i kada je 2017. prva Trampova administracija objavila svoju SNO mnogo se govorilo o tome kako je u njoj nacionalni suverenitet stavljen iznad svega drugog. Ali u tom dokumentu se još uvažavala vrednost koju za Ameriku predstavljaju njeni saveznici: „Sjedinjene Države i Evropa zajednički će raditi na suprostavljanju ruskoj subverziji i agresiji“, stajalo je u tom dokumentu. Povrh toga, ovakvo viđenje uklapalo se u širu strategiju „nadmetanja velikih sila“, s Kinom kao glavnim rivalom.
Maliciozna retorika u novoj strategiji nacionalne odbrane potiče direktno od evropskih ekstremista. Prosto je zapanjujuće da će ona predstavljati temelj na kome će Amerika zasnivati svoj odnos sa najjačim i najbližim saveznicima
Otad je Rusija pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, a kineski izazov postao još veći. Ali druga Trampova administracija se pred Rusijom klanja, Evropljane kritikuje, a Kinu kao pretnju sagledava samo u ekonomskim okvirima. Umesto nadmetanja velikih sila sada je izgleda aktuelno prijateljstvo velikih sila. SAD sada kažu da su zainteresovanije za „stabilnost“, do koje se navodno može stići saradnjom s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i – kroz „G2“ format – kineskim predsednikom Si Đinpingom. Implicitna poruka je da sve velike sile razmišljaju na sličan način: sve žele vlastite sfere uticaja i silu stavljaju iznad principa.
Kao što su mnogi komentatori već konstatovali, SNO predstavlja radikalno odstupanje od prošlih američkih politika i doktrina. Njom se predviđa ponovno američko okretanje Zapadnoj hemisferi, i signalizira da će se u svakoj situaciji profit stavljati ispred principa. Na Bliski istok se, recimo, primarno gleda kao na destinaciju za investicije. Politika je komplikovana; sklapanje poslovnih dogovora je lako.
Ipak, glasna diskreditacija Evrope jeste ono što se u tekstu strategije posebno izdvaja, ne na poslednjem mestu zbog mana u argumentovanju takve pozicije. SNO tvrdi da „najkasnije za par decenija, u nekim članicama NATO većinu neće činiti Evropljani“, i da Evropa, budući osuđena na to da bude „izbrisana kao civilizacija“ (što je terminologija u kojoj mnogi vide uticaj potpredsednika Džej Di Vensa), ne može biti pouzdan saveznik. Ali sve ovo je naprosto neistina. Ne postoji nijedna evropska zemlja u kojoj bi „ne-Evropljani“ u bilo kom trenutku predvidljive budućnosti mogli da čine većinu. A to uključuje i zemlju s najvećim udelom muslimanskog stanovništva: Rusiju.
Ova maliciozna retorika potiče direktno od evropskih ekstremista. Prosto je zapanjujuće da će ona predstavljati temelj na kome će Amerika zasnivati svoj odnos sa najjačim i najbližim saveznicima. Trampova administracija sada se sprema za mešanje u unutrašnje poslove evropskih država kako bi promovisala „patriotske“ snage – što znači dalje rasturanje istog rasističkog smeća. Čak ni Rusija nije na tako flagrantan način otvorena po pitanju namera da se meša u demokratske procese u Evropi.
Ostaje da se vidi na šta će ovo izaći. Svrstavanje uz Trampa se baš i ne pokazuje kao pobednička izborna strategija, tako da bi nastojanja Amerike da se meša u evropske stvari mogla da se ispostave podjednako neuspešnim kao i ona ruska. Ti pokušaji bi, međutim, mogli da nanesu daleko veću štetu, imajući na umu koliko su se transatlantski odnosi već pogoršali.
Niko ne kaže da Evropljani nemaju svoje probleme. Nužno je da hitno obnovimo naš preduzetnički, kompetitivni i globalni trgovački duh, ojačamo naše sisteme odbrane, a naš uspešni projekat integracije proširimo na čitav kontinent. Upravljanje migracijama svakako je jedan od izazova, kao što je i za SAD.
Svrstavanje uz Trampa se baš i ne pokazuje kao pobednička izborna strategija, tako da bi nastojanja Amerike da se meša u evropske stvari mogla da se ispostave podjednako neuspešnim kao i ona ruska – ali bi mogla da nanesu daleko veću štetu
Generalno gledano, međutim, naša društva su izuzetno uspešna, i to ne smemo da gubimo iz vida. Pokušaji atenata i političko nasilje ovde su ekstremno retki. Ovde nema ispolitizovane rulje koja bi upadala u naše parlamente. Naše demokratije ostaju otvorene i vitalne, a većina njih je pri vrhu globalnom rangiranju nivoa slobode štampe. Udeo našeg stanovništva u zatvorima čini petinu onog u SAD, a stope ubistava su tek delić one američke. Nemamo masivan trgovinski deficit s ostatkom sveta. Naši zdravstveni sistemi omogućavaju bolje ishode lečenja i duži životni lek nego bilo gde drugde, a u celini posmatrano članice EU imaju i bolje obrazovano stanovništvo.
Svakako se ne suočavamo s rizikom da „izumremo“, kao što se to apsurdno tvrdi u SNO. Malo je mesta na Zemlji koja obezbeđuju bolji kvalitet života većem udelu stanovništva nego što je to slučaj u Evropi. Umesto da pokušavamo da udovoljavamo Trampovoj Americi, moramo da podignemo glavu, potvrdimo posvećenost vlastitim vrednostima i održimo nadu da će ideološka konfuzija na drugoj strani Atlantika uskoro proći. Ne dođe li do toga, nećemo mi biti ti koji ćemo počiniti civilizacijsko samoubistvo.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
