U okviru jedinstvenog filmskog maratona u nedelju 21. decembra u Sava centru prikazana su tri filma: Izlet Nenada Pavlovića, Karmadona Aleksandra Radivojevića i dokumentarni film Nebeska tema: Priča o Vladi Divljanu Mladena Matičevića, inače premijerno viđen 2019. godine. Sva tri filma nastala su u okviru producentske kuće Digimedia. Pod objedinjujućim naslovom Najduža noć filma Digimedia je upriličila svojevrsni filmski spektakl, konceptno inventivno osmišljen i veoma dobro organizovan, uz dobru posećenost i filmsku atmosferu za pamćenje.
Kao prvi, jedini nepremijerni film, prikazan je dokumentarac Mladena Matičevića Nebeska tema: Priča o Vladi Divljanu. Ovaj biografski dokumentarac filmski vrh je beogradskog dokumentarističkog kruga. Nebeska tema polazi od izvanredno osmišljene ideje da na rođendan Vlade Divljana, u studiju tokom trajanja radio-emisije, pozvani gosti evociraju sećanje na Vladu Divljana. Film okuplja priličan broj kompetentnih i značajnih muzičkih ličnosti koje sagledavaju Divljanovu ličnost iz raznih uglova. Matičevićevo delo odiše elegancijom, izvrsnom usklađenošću segmenata i svojevrsnom toplinom. Možda je bilo manje primećeno i manje isticano koliko je ovaj film jugoslovenski po duhu, ali i po svojoj osnovnoj orijentaciji. Muzički krug koji je Divljan ne samo delio s kolegama nego mu je i po opredeljenju pripadao, činili su i hrvatski muzičari s kojima je do poslednjeg dana ostao u bliskim i prijateljskim odnosima. Kad legende pričaju o legendama, ima li od toga išta uzbudljivije?
Izlet, drugi film reditelja Nenada Pavlovića, razočarao je! Nakon što je snimio Trag divljači, jedan od boljih srpskih filmova poslednjih godina, Nenad Pavlović se poslužio istoimenim romanom Miće Popovića za jednu konfuznu, neuobličenu priču o sazrevanju. Suštinski problem filma Izlet je o čemu govori taj film. Iako scenarista Jovan Popović smatra „da je film bliži duhu romana nego scenariju i da bi Mića Popović bio veoma zadovoljan jer film Nenada Pavlovića ima štimung i atmosferu njegovog dela“, ova tvrdnja se čini veoma problematičnom. Osim spektakularnog snimateljskog rada Bojane Andrić u svojstvu direktora fotografije i povremeno izvanrednog crno-belog vizualnog ugođaja, Izlet ne uspeva da dosledno, povezano i u linearnom sledu uobliči jednu porodičnu dramu.
A u sklopu ove nedoslednosti su pre svega motivacioni problemi. Zbog čega otac izvršava samoubistvo, zbog čega mladi Toma (Stefan Vukić) odlučuje da se izoluje na ostrvu, šta i u kolikoj meri znači njegov slikarski talenat? To su stvari koje ostaju nejasne, nedorečene i prilično neuklopljive u priču. Sve što Toma doživljava potpada pod odrednicu „bildungsromana“, ali su, izolovano, njegovi doživljaji labavo utkani u nekoherentnu celinu. Scene na šleperu nisu od bitnog relacionog značaja za kasnije Tomine doživljaje, a s njegove strane nema etičkog reagovanja ni na ubistvo koje se tu desi. Suštinsku ideju filma, da ne kažemo ideologiju, iscrpljuje Tomina spoznaja da u dodiru s ljudima prestaje sloboda, ali zato trijumfuje život. Ako je šleper trebalo da znači školu života, a njegov polusvet onu duhovnu supstancu iz koje se kali ličnost, onda tu ima malo elemenata za ovu nadgradnju. Takođe, da li je Pukovnik (Miki Manojlović) pratio Tomu u sklopu nekog eksperimenta? Pomalo rasplinut i nesumnjivo predug, Izlet je film kome nedostaje jasna i pregledna slika svrhe i smisla.
Karmadona, rediteljski debi Aleksandra Radivojevića, jedan od najiščekivanijih srpskih filmova ove godine, svakako je doprineo daljoj reputaciji svog autora ali i proširio polemički kontekst. Nakon Srpskog filma, koji nije režirao ali je nesumnjivo reč o filmu Radivojevićeve imaginativnosti, Karmadona se javlja kao manje konzistentan i manje kontroverzan, čak, manje koherentan film. Maestro ekscesa daleko od toga da u Karmadoni zatajuje. Reke krvi ne presušuju, morbidno se ne odriče svog prava na estetički tretman. Ako je Srpski film u srpskom filmu bio događaj, Karmadona nije događaj broj 2, nego njegova replika, forma u kojoj matrica metastazira ali se ne konstituiše na novim osnovama i na novim premisama. Eksces uvek traži nova gradiranja, nove banke krvi, ali smo suočeni sa realnom opasnošću da i samo brutalno postane vrsta stereotipa koji se ne može pravdati žanrovskom inkluzivnošću.
Jeleni, sredovečnoj, trudnoj junakinji filma (maestralno je igra Jelena Đokić, koja u potpunosti nosi film) jednoga dana u parku javlja se glas (Sergej Trifunović) koji počinje da joj izdaje instrukcije kako da uništi ljude koji su mu se zamerili. Od početne neverice i opiranja, Jelena ipak postaje brutalni egzekutor, a sve pod izgovorom da štiti svoje nerođeno dete od pretnji uništenjem svemoćnog nalogodavca. Kada se već broj pobijenih meri gomilama leševa, Jelena dovršava svoju misiju čišćenja okoline od ološa i ubeđena da se odužila nepoznatom naredbodavcu, odbacuje mobilni telefon, dok je taj isti glas ne upozori da govori iz nje, a ne preko prenosnika!!!
Aleksandar Radivojević kaže da se Karmadona gledaocu obraća i kroz crnu komediju i kroz druge populističke žanrove, a ne samo kroz horor. To je defakto tačno. Psihodelične osnove ovog filma su takve da dozvoljavaju mnoga račvanja. Kristijan Hajder piše: „Ima visceralnih scena, i neke od njih umeju da deluju realistično i da izazovu nelagodu.“ Izazivanje nelagode nije posao ovog filma. Nelagoda se može izazvati bez ikakvih eksplicitnih scena nasilja ili užasa.
Nelagoda ne šokira, njena stvarna funkcija je da održava večno uznemirujuće, dok užas šokira i funkcija užasa je dovršenost. Otud je Karmadona čitavom svojom stranom na teritoriji užasa. U Karmadoni se smejemo grotesknim radnjama, grotesknim situacijama i grotesknim dijalozima, ali su momenti crne komedije samo pripremne radnje. U Karmadoni ne šokira samo slika nego i reč.
Setimo se samo kako taksista (Jovo Maksić) govori Jeleni šta bi od nje i njoj sličnih uradili on i njegovi pajtosi („bacili bi ih tako ispišane i izjebane“). Čitav deo sa Najdanom (Mimom Karadžićem) je sve drugo samo ne horor, ali ne smetnimo s uma da je i on tek stepenik, i jedna pripremna radnja za užas.
U Karmadoni se smejemo grotesknim radnjama, grotesknim situacijama i grotesknim dijalozima, ali su momenti crne komedije samo pripremne radnje. U Karmadoni ne šokira samo slika nego i reč
Aleksandar Radivojević ima za ovako postuliranje slike sveta kao mesta užasa, visoko i inteligentno opravdanje. Upravo je to u korelaciji sa Jelenom. Spoznaja sveta kao užasa, mesta krajnje nepoželjnog i nebezbednog za njenu bebu, čini prividno opravdanom njenu akciju. Njena akcija počinje srceparateljno benigno, idejom prevencije, zaštite njene bebe od pretećeg nalogodavca. To, naravno traje, dok god ga ona ne vidi i ne otkrije u sebi. Jelena a ni Aleksandar Radivojević u njeno ime, ne tumače bolest. Svet koji zatičemo u Karmadoni je svet posledica, ali bez uzroka. Jelena ne pokazuje interes da sazna kako je društveni organizam oboleo. Manifestacione forme maligniteta privlače upravo svojom neponovljivošću. Nered je uvek neponovljivost, ireverzibilan. Red je taj koji se multiplikuje. Da li je bolest toliko privlačna jer je unikatna? Aleksandar Radivojević pokazuje da je ideja užasa sukob svih protiv svih. Partnerstvo nije moguće i krhka savezništva su samo prividi. Implozije ovih interakcija, to je valjda horor. Nekada, ovaj horor ume da peva kao Brojgel a nekada je na opasnoj ivici degutantnosti kao u sceni u kojoj Kronjac (Miloš Timotijević) sprema „puding“ od iskasapljenih organa jednog od saučesnika.
Piter Koui, britanski filmski kritičar, nazvao je italijanskog reditelja Marka Fererija „majstorom lošeg ukusa“. Diskutabilnost ove rečenice ogleda se u tome čemu dati prvenstvo. Da li „majstor“ prevladava nad „lošim ukusom“. Ne zatiče li nas film Karmadona pred istim upitnikom: delo nesumnjivo lošeg ukusa potpisano je rukom majstora.
