Povod za donatorsku akciju „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem.“ u organizaciji Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), jeste dugotrajna i produbljena finansijska nestabilnost koja je kulminirala nakon odluke Sekretarijata za kulturu Grada Beograda o raspodeli sredstava za 2026. Ova akcija, u kojoj umetnici doniraju svoje radove kako bi bila obezbeđena sredstva za funkcionisanje i zarade zaposlenih, postala je i neposredni povod da se ponovo otvori pitanje položaja ULUS-a u kulturnom sistemu i načina na koji se javni novac raspodeljuje institucijama koje nose kontinuitet umetničke produkcije.
Naime, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda objavio je rezultate konkursa za finansiranje sufinansiranje projekata u kulturi za 2026. godinu, a Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) našlo se u situaciji u kojoj, prema njihovim navodima, deo ključnih programskih linija nije dobilo adekvatnu podršku, dok pojedini projekti nisu prošli ili nisu ni ušli u razmatranje. Odluka je otvorila pitanje ne samo raspodele sredstava, već i načina na koji se definiše javni interes u kulturi i kako se vrednuje rad institucija koje nose dugoročni kontinuitet. Treba dodati i to da Ministarstvo kulture već drugu godinu ne izdvaja sredstva za vizuelne umetnosti.
Izdvajanja države su minimalna, zakoni su kontradiktorni, neregulisano je tržište umetnosti… Umetnici su prepušteni sami sebi
Kristina Ristić
Prema saopštenju ULUS-a, za godišnje programe u dva izložbena prostora – Galeriji ULUS i Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, dodeljeno je 830.000 dinara za 2026. godinu. U Udruženju ocenjuju da je reč o iznosu koji ne pokriva ni osnovno funkcionisanje programa, ni održavanje prostora, a posebno ukazuju na to da se time dovodi u pitanje stabilnost institucije koja ima vekovnu ulogu u razvoju likovne scene.
Kako navodi potpredsednica Upravnog odbora ULUS-a Mirjana Odić, problem nije samo u visini sredstava, već u njihovoj strukturi i načinu raspodele: „Taj iznos nije dovoljan ni za osnovno održavanje programa, niti prostora, a kamoli za razvoj i očuvanje institucije od nacionalnog značaja, kakav bi po svojoj prirodi trebalo da bude ULUS u svakom normalno uređenom društvu.“
Ona ukazuje da se posledice takvih odluka ne vide samo u budžetskim stavkama, već i u tome koji programi uopšte ulaze u razmatranje: „Naznačavamo da ULUS-ov projekat Bijenale mladih na ovom konkursu nije ni razmatran, dodeljeno je nula dinara za podsticanje umetnosti i stvaralaštva mladih, što dovoljno govori o kriterijumu raspodele sredstava“, navodi Odić.
U njenom tumačenju, problem je širi od jedne odluke i odnosi se na kriterijume koji, kako kaže, nisu dovoljno jasni niti dosledno primenjeni, što utiče na kontinuitet programa koji imaju generacijski značaj za umetničku scenu.
ULUS u svom saopštenju podseća da je reč o Udruženju koje postoji 106 godina i okuplja više od 2.500 članova, a da svoje aktivnosti realizuje kroz dva izložbena prostora koja funkcionišu kao osnovna infrastruktura likovne scene u Beogradu. Na godišnjem nivou organizuje više od 20 samostalnih i 15 kolektivnih izložbi u dva izlagačka prostora od kojih je jedan zaštićeni spomenik kulture – Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, uključujući programe s dugim kontinuitetom poput Prolećne i Jesenje izložbe, kao i Bijenala mladih. Upravo taj obim, kako navode, pokazuje da se ne radi o projektnoj organizaciji, već o sistemskoj kulturnoj infrastrukturi. Zato se smanjenje ili neadekvatno finansiranje ne posmatra samo kao budžetsko ograničenje, već kao promena u načinu na koji se tretira javna kulturna produkcija.
U tom kontekstu ULUS je pokrenuo ovu donatorsku akciju „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem.“ kojom umetnici doniranjem svojih radova pokušavaju da obezbede sredstva za osnovno funkcionisanje Udruženja i isplatu zaposlenih. Akcija je, prema rečima učesnika, istovremeno i finansijski mehanizam i pokušaj da se pokaže vidljivost rada institucije koja uobičajeno funkcioniše van tržišne logike.
Umetnica Kristina Ristić, članica Organizacionog odbora akcije, opisuje kako je inicijativa nastala i kakav je njen efekat u praksi: „Započeli smo akciju ‘Nije meni ništa. Vidite kako se smejem.’ da bismo skrenuli pažnju na izuzetno lošu materijalnu situaciju u kojoj se nalazi Udruženje likovnih umetnika Srbije zbog nebrige nadležnih institucija. Odziv je zaista veliki i bezrezervan te za sada imamo preko 150 radova, uz donatorske radionice kao prateće programe. Umetnici namenski prepuštaju pun iznos prodatog rada Udruženju.“
Ona naglašava da akcija nije samo reakcija na krizu, već i pokazatelj načina na koji umetnička zajednica funkcioniše u uslovima nesigurnog finansiranja: „Cilj nam je sakupljanje novca, ali i želja da radnoj zajednici pokažemo da su nam važni i dragi. To su ljudi koji savesno obavljaju svoj posao uprkos tome što su im zarade od početka godine neredovne.“
Problem nije samo u visini sredstava, već u njihovoj strukturi i načinu raspodele
Mirjana Odić
Ristić dodaje da se u akciju uključuju i umetnici van ULUS-a, što pokazuje da se slični problemi prelivaju i na širu profesionalnu zajednicu: „Ima tu radova i članova SULUV-a (Novi Sad), studenata umetničkih fakulteta… Kolege prepoznaju problem, jer se zapravo sva naša strukovna udruženja nalaze na ivici opstanka iz praktično istih razloga.“
U širem okviru, ULUS ukazuje da se poslednje preko dve decenije menja model finansiranja kulture, pri čemu se povećava neizvesnost javnih sredstava, dok se od institucija očekuje isti obim aktivnosti. Takav model, kako navode, dovodi do sistemske nestabilnosti koja se više ne može rešavati privremenim rešenjima. Jednovekovni kontinuitet rada, ističu, čini ULUS infrastrukturnim stubom likovne scene, a ne projektno ograničenom organizacijom. Čak i u Pravilima Udruženja likovnih umetnika iz 1920. godine stoji: „Cilj je udruženja da kod likovnih umetnika razvija klasnu svest, drugarsku solidarnost i da vodi borbu – za zaštitu duhovnih i materijalnih interesa svojih članova i za zaštitu umetnosti u celoj zemlji.”
„Odnos prema ULUS-u na ovom konkursu je paradigma odnosa prema kulturi i umetnosti“, navodi se u saopštenju, uz ocenu da se time dovodi u pitanje dugoročna održivost umetničke produkcije. Uprkos tome, institucija pokušava da održi kontinuitet rada kroz sve dostupne mehanizme, uključujući i donatorske i partnerske modele.
U tom smislu, akcija postaje i simptom i odgovor – simptom sistema u kojem se stabilno finansiranje povlači, i odgovor zajednice koja pokušava da nadomesti praznine solidarnošću i privremenim rešenjima.
„Izdvajanja države su minimalna, zakoni su kontradiktorni, neregulisano je tržište umetnosti… Umetnici su prepušteni sami sebi“, navodi Kristina Ristić, opisujući širi okvir u kojem se umetnička scena kreće.
Na kraju, pitanje koje se otvara prevazilazi jednu odluku ili jedan konkurs. Ono se tiče načina na koji se definiše javni interes u kulturi i gde se završava odgovornost institucija, a počinje prostor preživljavanja. „Imamo li pravo da odustanemo od ULUS-a?“ ostaje kao dilema koja u ovom kontekstu ne traži odgovor samo od institucija, već od sistema u kojem se kultura nalazi između kontinuiteta i preživljavanja.
