Hram Pra vihar nalazi se na Uneskovom spisku svetske baštine. Njegovo se ime po engleski piše Preah vihear i izvesno nismo pogodili kako se izgovara, jer nam nedostaju stručnjaci za kmerski jezik, ali je isto tako izvesno da je podignut na vrhu litice, da je delom star i više od milenijuma, da je građen vekovima i da je bio temelj duhovnog života nekada moćnog Kmerskog carstva. Onaj koji je imao sreću da ga vidi, kaže da uz svu lepotu arhitekture i pejzaža pamti i strmo stepenište. Više nije oivičeno statuama lavova kao u danima najveće slave, ali duhovno iskustvo je isto. Namera graditelja izgleda i jeste bila da naporan uspon simbolizuje naporan rad na veri, neophodan da bi se približilo bogovima.
Nasamareni Tramp
Koliko je strma uzbrdica ka bogovima, toliko je strma nizbrdica ka ratovima. Ako čovek reši da se tuda zaleti, teško se zaustavlja, i o tome već mesecima svedoče oba pretendenta na hram Pra vihar, Kambodža i Tajland. Te su dve južnoazijske države toliko rešene da se objasne silom da su ove godine dvaput u dva meseca izigrale Donalda Trampa, nesuđenog vlasnika mirovnog „Nobela“ (i srećnog dobitnika jednako besmislene mirovne nagrade FIFA). Pnom Pen i Bangkok su posle niza obostranih provokacija zapucali krajem jula, ali su se pod međunarodnim pritiskom do kraja jula i primirili, a predsednik SAD ih je 26. oktobra nadgledao dok su u Kuala Lumpuru potpisivali mirovni sporazum.
Hartija je, međutim, vredela tek malo duže nego što je prvi čin rata trajao, jer je Bangkok već 11. novembra suspendovao sporazum nakon što su dvojica njegovih vojnika nabasala na minu. Nova runda počela je 7. decembra, a Tramp je 12. decembra na svojoj društvenoj mreži objavio da je vodio „veoma dobre razgovore“ sa premijerima dve države, da su sagovornici spremni za mir te da će pucnjava prestati iste večeri. No društvene mreže kao društvene mreže, ne može im čovek apriori verovati, pa predsednikove dobre vesti nije potvrdila nijedna zaraćena strana, a naročito je nisu potvrdili tajlandski borbeni avioni – američke proizvodnje – koji su 13. decembra raspalili po nekoliko meta u Kambodži.
Kmersko carstvo
Vesti sa ratišta po običaju su nepouzdane, ali razumno zvuče podaci o desetinama mrtvih i stotinama hiljada raseljenih sa obe strane granice. Čini se da je Tajland u ofanzivi, u skladu sa znatnom vojnom nadmoći. Osim što ima četiri puta više stanovnika, Tajland je prema poređenjima Rojtersa prošle godine imao i četvorostruko veći vojni budžet, a ima i ozbiljnu borbenu avijaciju za razliku od Kambodže. Verovatno je zato kambodžanski premijer Hun Manet „pozdravio“ nove predloge za primirje koje je lansirao prvi čovek vlade Malezije Anvar Ibrahim, čovek zaslužan i za onaj bivši mirovni sporazum. No sudeći po tome šta su zaraćeni lideri govorili tokom vikenda, nova hartija nije na stolu.
„Tajlandska vlada se nije saglasila niti planira da se saglasi sa primirjem. Tajland je čvrst u nameri da po svaku cenu sačuva integritet svoje zemlje i svog naroda“, rekao je premijer Anutin Čarnvirakul.
Sličnim se frazama služio i Hun Manet. Ponosan je na „kmersku nacionalnu solidarnost u vreme susedske agresije“ i poziva narod da podrži „herojsku armiju koja štiti suverenitet i dostojanstvo Kambodže“. Kada već nema dobrih vesti, nije naodmet podsetiti se starih, to jest osvetliti zašto se susedi biju. U pokušaju da to objasne, mnogi su se stručnjaci prethodnih meseci vratili u srednji vek, i čini se da se mora početi odatle. Međutim, to je potraga za povodom ili u najboljem slučaju za istorijskim uzrocima. Aktuelni uzroci uvek su banalniji.
Majkl Ven, profesor istorije na Kalifornijskom državnom univerzitetu u Sakramentu, podsetio je još letos da je ova priča počela još za vakta Kmerskog carstva, preteče današnje Kambodže. Ono je bilo veće od nama mnogo poznatije Vizantije, svoje savremenice, i vladalo je teritorijom današnjeg Tajlanda, Laosa, južnog Vijetnama, delovima Mjanmara i Malezije.
„Kmersko carstvo je imalo fluidne granice i saveze. U ranoj modernoj istoriji Jugoistočne Azije, to je pomagalo da se izbegne konflikt centralizovanih monarhija. Ali kolonijalizam je te sive zone uticaja pretvorio u čvrste granice, i to se u modernom dobu pokazalo eksplozivnim“, zapisao je Ven u njujorškom Jakobincu.
Šteta je što moramo da preskočimo štošta zanimljivo u profesorovoj priči da bismo se posvetili presudnome. Moć Kmerskog carstva je do 15. veka opala i današnja zapadna Kambodža, u kojoj se nalaze slavni hramovi, pa i Pra vihar, vremenom je potpala pod vlast Sijama, preteče današnjeg Tajlanda. Kralj Kambodže Norodom prihvatio je francusku „zaštitu“ 1863. i Kambodža je – po Venovim rečima – ubrzo postala „kolonijalna zabit“. Kolonijalnu upravu nije zanimalo da razvija društvo, ali je zanimalo da razbija potencijalni otpor. U tim imperijalnim petljavinama Francuska je između 1904. i 1907. naterala Sijam da Kambodži vrati zapadne provincije i nacrtala granice koje nisu povod samo današnjem ratu, već i mnogim drugim nevoljama u bivšoj francuskoj Indokini.
Međunarodni sud pravde je 1962. godine presudio, a 2013. i potvrdio da hram Pra vihar i okolina pripadaju Kambodži, ali Tajland to nije prihvatio
Kada je Kambodža 1953. vratila nezavisnost, Tajland je osporio status hrama Pra vihar. Godine 1962. Međunarodni sud pravde presudio je u korist Kambodže, ali Tajland to nikada nije prihvatio. Kambodža je potom imala i većih problema, poput građanskog rata, manijakalnog režima Crvenih Kmera i oporavka od tog režima, ali pitanje granice sa Tajlandom – koji je tokom Hladnog rata postao važan američki saveznik i baza za bombardovanje i Vijetnama i Laosa i Kambodže – nije iščezlo. Kada je Pnom Pen 2008. uspešno prijavio Pra vihar za Uneskovu baštinu, u Tajlandu je opet buknulo nezadovoljstvo. Pnom Pen se 2013. vratio na sud, MSP je potvrdio raniju odluku da i hram i okolina pripadaju Kambodži, ali tajlandski vojnici su ostali blizu. Lažna tišina nije mogla da traje zauvek, pogotovo zato što, podseća Ven, susedi imaju spor i oko priobalnih voda, što je dakako opet kolonijalna zaostavština.
Istovrsna partnerstva
Rekli smo, međutim, da je sve to povod ili istorijski uzrok. Sadašnjost je mnogo dosadnija, mada ne i manje tragična. I sam profesor Ven aktuelne razloge rata pronalazi u sadašnjim potrebama oba režima.
„U Tajlandu je konzervativni blok rojalista i vojske klimav. Demokratski protesti izazov su za ukopane strukture moći. U Kambodži je premijer Hun Manet od oca nasledio autoritarni sistem, koji počiva na otimanju zemlje, burazerskom kapitalizmu i represiji. Nacionalizam je korisno skretanje pažnje. Kada nema legitimiteta, prizivaju se zastave, granice i ruševine.“
U nedelju je u uredničkom komentaru slično tvrdio i britanski Gardijan. Britanci su podsetili da je Trampova pretnja tarifama u julu mogla nakratko da zaustavi pucnjavu, ali ne i da reši stvarne probleme.
„Sporu oko kolonijalnih mapa moć daje to što se nacionalni osećaji u obe zemlje koriste za domaće svrhe. Dinastička diktatura u Kambodži legitimiše se tako što raspiruje gnev na suseda. U Tajlandu, ključ je u dugotrajnom sukobu moćnih vojnih i rojalističkih elita sa političarem Taksinom Šinavatrom i njegovim zastupnicima.“
Gardijan je podsetio na bizarnu epizodu iz avgusta, kada je tadašnja premijerka Tajlanda Petongtarn Šinavatra, ćerka čuvenog Taksina, smenjena nakon što je procurio snimak njenog telefonskog razgovora – sa ocem premijera Kambodže, Hunom Senom. Premijerka je u tom ćaskanju, tvrdili su protivnici, bila suviše prisna, obraćala mu se sa „striko“ – u slobodnom prevodu – i obećala da će da reši međudržavni problem. Odmah je optužena da namerava da proda interese države zarad interesa porodice i zamenjena je Anutinom Čarnvirakulom, mnogo voljnijim da dopusti vojsci da taj problem reši na svoj način.
Priču komplikuje to što je Kina glavni trgovinski partner i Kambodži i Tajlandu, a SAD su i jednoj i drugoj državi primarno izvozno tržište
„Pred obećane izbore u Tajlandu, sukobi skreću pažnju sa vladinih muka, uključujući tu i lošu reakciju na smrtonosne poplave, a istovremeno proslavljaju vojsku“, zaključuje Gardijan.
Donalda Trampa, majstora privremenih popravki, ništa od toga u oktobru nije zanimalo. Priču dodatno komplikuje i to što obe države imaju istovrsna šarena partnerstva.
„Kina je glavni trgovinski partner i Kambodži i Tajlandu, a SAD su i jednoj i drugoj državi primarno izvozno tržište. Izvoz u Ameriku čini 27 odsto kambodžanskog i 12 odsto tajlandskog BDP“, napisao je u novembru Rajan Klafi, istraživač u Centru za novu američku bezbednost (CNAS).
Kada je reč o Kini, Peking je u ponedeljak ponovo pozvao na mir, prenela je Sinhua. Portparol ministarstva spoljnih poslova Guo Đakuen podsetio je zaraćene da „ne mogu da se udalje jedni od drugih“. Stručnjaci skreću pažnju na to da Peking, za razliku od Vašingtona, više voli da gasi požare bez kamera. U trenutku kada je ovaj broj Radara otišao u štampu, međutim, još nije bilo nikakvih vatrogasaca na granici Tajlanda i Kambodže. Put ka bogovima uz stepenice hramova svakako je naporan. Ali uspon uz interesne uzbrdice još je teži.
