Tvrdnja da je Nušić naš savremenik odavno je postala floskula idealna za kritičke osvrte i analize predstava nastalih po njegovim tekstovima, ali kao i većina opštih mesta i ovo je duboko ukorenjeno u činjenicama – jer kako god da okrenete, gledajući neku Nušićevu komediju, neumitno je da povlačite paralele sa savremenošću, s onim što se nama i društvu u kom živimo upravo dešava, i da ostanete zapanjeni koliko je sve to tačno i – savremeno. Na stranu ta Nušićeva genijalnost, ta činjenica o njegovoj savremenosti mnogo više govori o ovom društvu i koliko se malo toga promenilo u nama i oko nas za gotovo vek i po od nastanka Narodnog poslanika.
Ovu komediju Nušić je napisao sa samo devetnaest godina (1883) kao refleksiju na Obrenovićevu vladu i stanje mladog parlamentarizma u tadašnjoj Srbiji. Čekajući četrdeset godina na njeno objavljivanje, Nušić je komediju tu i tamo menjao i dopunjavao, ali ono što se svakako nije menjalo, i što i danas živimo, jeste lokalni mentalitet i naš odnos prema vlasti, korupciji, politici generalno, gde se ona vidi samo kao poluga za ostvarivanje lične moći i bogatstva.
Nakon trijumfalnog Edipa, očekivanja od nove saradnje Jugoslovenskog dramskog pozorišta i reditelja Vita Taufera bila su poprilično visoko postavljena, a Narodni poslanik se činio kao neobičan izbor, mada i te kako logičan imajući u vidu u kakvoj atmosferi živimo poslednjih godinu dana. Oslanjajući se na tu i takvu stvarnost, Taufer je mapirao mesta u komadu koja tek ovlaš osavremenjena zvuče gromko aktuelno i kritički oštro, ubrizgao bez zadrške energiju vodvilja i farse, te stvorio predstavu koja i pored problema funkcioniše kao crowd-pleaser.
Nušić završava svoju komediju u pomirljivom tonu, sve se vraća na svoje mesto, a politika ostaje izvan domašaja običnog čoveka. Taufer predstavu završava u mnogo gorčem tonu
Scenografija Lazara Bodrože nas uvodi u jedan elitni, ukusno, svedeno namešten salon koji bi pre mogao da bude dekor neke engleske conversation piece no habitus porodice Prokić. Isto se može reći za elegantne i značenjski jasne kostime Sune Kažić. Ta površna elegancija setinga samo podvlači ideju da se stil vladajuće elite možda menja, ali suština ostaje podjednako primitivna i skorojevićevska. Scenografija daje predstavi tri plana – salon, hodnik, te balkon s koga se vide zgrade u izgradnji, omiljeni pejzaž ovdašnjih političkih elita. Takav raspored umnogome omogućava brze promene i uspostavljanje vodviljskog ritma predstave. Kad smo već kod ritma, pokazaće se, to će biti jedan od glavnih problema predstave.
Sam komad od tri čina je za ovakav koncept svakako bio od početka preglomazan, te i pored skraćenja, sažimanja i izbacivanja nekih sporednih likova predstava ipak u poslednjoj trećini počinje da gubi fokus i ritam, ponovljeni running gegovi gube svoju duhovitost i samo usporavaju ritam u završnici, a zbrzan kraj ostavlja gledaoca pomalo zatečenog, bez jasno dorečene poente.
Istina, u predstavi ima jako duhovitih i dobrih rešenja – veza između kriminala i politike koja dobija gotovo erotsku dimenziju kroz odnos Jevrema i Srete, zatim scena kada Jevrem zamišlja svoj govor pred Skupštinom a svetla u gledalištu se pale, što na najefikasniji način poziva na odgovornost sredinu koja toleriše primitivizam i koruptivnost. Ima toga još, naravno, ali gledano ucelo ovakav koncept najviše zavisi od glumačkih kreacija i hemije koja se stvara na sceni. Dragan Mićanović je upravo izvanredan kao Jevrem Prokić, uspevajući da svom liku da iznenađujuću višeslojnost i psihološku dubinu, neprestano se poigravajući s suprotstavljenim karakteristikama svog lika, koje izlaze na površinu – nesigurnost i gruba ambicija, naivnost i lukavost, besprizornost i dobrodušnost – sve to u njegovoj igri se spaja u kompaktnu, logičnu celinu ocrtavajući jedan kompleksan lik, a opet, treba podvući – jako je smešno.
Kad smo već kod smeha tu je svakako superioran Srđan Timarov čiji talent za komediju i osećaj za tajming široka publika izgleda tek otkriva. Njegov Sreta je tačan i živopisan do granica karikature koje Timarov povremeno i prelazi, ali to samoj predstavi i njenom pučkom duhu, koji se kako predstava odmiče sve više nameće, ne smeta – naprotiv. Ostatak ansambla opredelio se uglavnom za funkcionalnu efikasnost koja se kreće od komičnih bravura (Nataša Ninković, Aleksandar Đurica), preko svedenih ali jasno postavljenih likova (Zoran Cvijanović, Branko Vidaković, Miodrag Dragičević, Marta Bogosavljević, Lazar Nikolić), te do pomalo one note pristupa (Sloboda Mićalović, Goran Šušljik, Lazar Đukić).
Nušić završava svoju komediju u pomirljivom tonu, sve se vraća na svoje mesto, red je ponovo uspostavljen, a politika ostaje (uglavnom) izvan domašaja običnog čoveka. Taufer predstavu završava u mnogo gorčem tonu – dok se politički protivnici povlače u kancelariju pored, kako bi sada zajednički radili na implementaciji dobijene političke moći, na sceni ostaje sama Jevremova ćerka Danica, generacija kojoj taj i takav svet ostaje u nasleđe, i koja bi elegičnom pesmom trebalo da donese zaključak koji je u potpuno drugom tonu od ostatka predstave. Ta promena dolazi naglo i nekako nepripremljeno, te se i pun impakt takvog simboličnog i legitimnog kraja ne doživljava u svom punom potencijalu.
