Otkako se vratio u Belu kuću, način na koji predsednik Donald Tramp vidi svet – posebno Evropu – često je bilo teško razlučiti usred njegove karakteristične nekoherentnosti i bombastičnosti. Nova američka Strategija nacionalne odbrane (SNO), međutim, baca svetlo na načela koja pokreću njegovu spoljnopolitičku agendu.
Ocrtavajući eksplicitno nacionalistički, nativistički okvir, nova strategija odbrane označava oštar raskid s multilateralnim pristupom koji je američka državna politika sledila od 1945. nadalje. Prezir prema liberalnim vrednostima kojim je prožeta trebalo bi da otkloni svaku preostalu iluziju o trenutnom stanju transatlantskog savezništva, pošto se njom jasno stavlja do znanja kako će Tramp uz Evropu stati samo u slučaju da ona u potpunosti prigrli njegovu MAGA ideologiju – ili pak njenu evropsku varijantu: „Učinimo Evropu ponovo belačkom“.
Evropski lideri žele da američki bezbednosni kišobran sačuvaju bez pridruživanja Trampovom ideološkom projektu, dok on od njih zahteva da prigrle njegov MAGA-fikovani globalni poredak, zauzvrat im nudeći malo šta
Dok je liderska uloga Amerike nekad bila definisana ideološkim univerzalizmom, SNO počiva na kategorički parohijalnom pozicioniranju. Kako je to definisao Trampov ministar odbrane, Pit Hegset, Pentagon više neće gubiti vreme na „izgradnju demokratije, intervencionizam, nedefinisane ratove, menjanje režima, klimatske promene, woke kulturu ili nekompetentne pokušaje izgradnje nacija“.
Vlade mnogih zemalja Globalnog juga nesumnjivo će aplaudirati ovakvom zaokretu, kao što to već čine neki od američkih neprijatelja. U slučaju Rusije, koja je Trampovu SNO opisala kao „saglasnu s našom vizijom“, njeni izgledi u ratu koji vodi u Ukrajini odjednom deluju mnogo bolje.
Tramp želi da se predstavi kao šampion individualnih sloboda, posebno slobode govora. Ali SNO nudi drugačiji narativ, prema kome će se Amerika suprotstaviti „od elite iniciranim, antidemokratskim ograničenjima osnovnih sloboda u Evropi, na engleskom govornom području i u ostatku demokratskog sveta, posebno među našim saveznicima“.
Kao što SNO demonstrira, Trampova očekivanja od Evrope radikalno se razlikuju od načina na koji Evropljani shvataju transatlantske odnose. Dok evropski lideri žele da američki bezbednosni kišobran sačuvaju bez pridruživanja Trampovom ideološkom projektu, on od njih zahteva da prigrle njegov MAGA-fikovani globalni poredak, zauzvrat im nudeći malo šta.
U suštini, Tramp zagovara zamenu strateške solidarnosti između Sjedinjenih Država i Evrope – aranžman u koji ne veruje – nekom vrstom civilizacijskog savezništva koje počiva na tri temeljna uslova.
Prvi je zahtev da Evropska unija demontira regulatorni okvir koji, prema Trampovom viđenju, narušava slobodu izražavanja i šteti američkim interesima. Potpredsednik Džej Di Vens u februaru je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji posegao za istim argumentom, tvrdeći kako istinska pretnja s kojom se Evropa suočava dolazi od „starih, duboko ukorenjenih interesa skrivenih iza rogobatnih termina iz sovjetske ere, kao što su netačne informacije i dezinformacije“ kako bi se „digitalnom cenzurom“ ućutkale populističke snage.
Ali kazne koje EU izriče američkim tehnološkim gigantima poput Gugla, Epla, Fejsbuka i Amazona nemaju nikakve veze s političkom cenzurom. Skorašnja novčana kazna od 120 miliona evra za Iks (nekadašnji Tviter), koja je razgnevila zvaničnike Trampove administracije, izrečena je usled povreda pravila transparentnosti i zaštite potrošača: zato što je ova platforma korisnike dovodila u zabludu kada je reč o njenoj politici verifikacije, što nije dostavila zahtevane podatke o oglašavanju, i što je nastojala da blokira pristup istraživačima. Predstavljajući ovo kao cenzuru, Tramp samo ponavlja ono što tvrdi vlasnik Iksa Ilon Mask, koji neskriveno podržava „ukidanje“ EU.
Drugi uslov koji Tramp postavlja jeste potpuna promena imigracione i azilantske politike EU, koja se u SNO predstavlja kao pretnja zapadnoj civilizaciji. Evropske partije krajnje desnice, najvećim delom definisane otporom prema imigraciji, požurile su da profitiraju na ovoj ideološkoj podršci, pa je tako francuski radikalni desničar Erik Zamur izjavio kako je Tramp „jedini koji brani evropsku civilizaciju“.
Trampov treći uslov je da Evropa prestane da američki odbrambeni štit uzima zdravo za gotovo. Onako kako on to vidi, evropske vlade predugo su se preko NATO oslanjale na američke garancije, u isto vreme koristeći EU da potkopaju američke ekonomske interese.
Američki državni podsekretar Kristofer Landau nedavno je na Iksu insistirao na ovoj poenti. „Kad ove zemlje nose svoje NATO kape“, napisao je on, onda hvale transatlantsko jedinstvo. Ali kad „nose svoje EU kape“, onda insistiraju na agendama „duboko neprijateljskim prema američkim interesima i američkoj bezbednosti“, uključujući tu „cenzuru, ekonomsko samoubistvo/klimatski fanatizam, otvorene granice, prezir prema nacionalnom suverenitetu/promociju multilateralnog upravljanja i poreskog sistema, te podršku komunističkoj Kini“.
Jedan pasus se u novoj SNO posebno izdvaja. U njemu se upozorava da „u roku od najviše par decenija“ u nekim članicama NATO „većinu stanovništva više neće činiti Evropljani“. „Pitanje je“, ukazuje se u dokumentu, da li će buduće stanovništvo tih zemalja „na svoje mesto u svetu, ili na savezništvo sa SAD, gledati istim očima kao oni koji su potpisali povelju o osnivanju NATO“. Ovakav izbor reči reflektuje Trampovo dugogodišnje uverenje da će imigracioni tokovi evropske zemlje učiniti „manje evropskim“, kao da identitet Evrope počiva na etničkoj čistoti. Ovo duboko nerazumevanje potcrtava rastući kulturološki i politički jaz između Evrope i SAD.
Kao što je pre mnogo godina upozoravao De Gol, Evropa ne može doveka da zavisi od SAD; da bi preživela, mora da se probudi iz geopolitičkog dremeža i povrati kontrolu nad vlastitom sudbinom
Trampova SNO takođe nedvosmisleno stavlja do znanja kako Evropa može da računa na minimalnu američku podršku Ukrajini. Budući da sebe vidi „na suprotnim pozicijama u odnosu na evropske zvaničnike koji gaje nerealna očekivanja po pitanju ovog rata“, administracija za cilj ima „obnavljanje uslova za stratešku stabilnost širom evroazijske kontinentalne mase“ i „umanjenje rizika od izbijanja konflikta između Rusije i evropskih zemalja“. Po ovom viđenju, SAD nisu partner Evrope u suočavanju s Rusijom, već posrednik između dve strane.
Ukupno uzevši, ove pozicije bi trebalo da alarmiraju evropske lidere. Suočeni s neprijateljski nastrojenom administracijom, oni moraju da prihvate činjenicu da je era automatske američke zaštite okončana i bez odlaganja krenu u rešavanje problema strateške ranjivosti Starog kontinenta. Kao što je pre mnogo godina upozoravao Šarl de Gol, Evropa ne može doveka da zavisi od SAD; da bi preživela, mora da se probudi iz geopolitičkog dremeža i povrati kontrolu nad vlastitom sudbinom.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
