Rage bait pojam je koji je, prema Oksfordskom rečniku, obeležio godinu iza nas. Da li to znači da živimo u vremenu u kom bes više nije sporedni efekat političkih sukoba, već njihov osnovni resurs? Rage bait kao strategija komunikacije koja namerno proizvodi ljutnju i gnev sa ciljem povećanja vidljivosti sadržaja onlajn, sve je dominantnija logika političkih performativnih nastupa pred publikom. Politika postaje niz afektivnih događaja, a publika (glasači) više ne traže informacije, već emotivni podsticaj i konflikt.
Ako je rage bait zavladao javnim onlajn prostorom, onda je logična posledica izgradnja političkog autoriteta oslanjanjem na predstave povišenih tonova, pretnje i ljutnje, a ne na argumente ili programe. Takav stil migrira sve intenzivnije sa društvenih mreža u parlament, konferencije za štampu, pa i u tradicionalne medije, koji shvataju da će za pažnju hirovite publike morati da se bore intenzitetom osećanja koje izazivaju, ne koherentnošću i pouzdanošću. Ovaj pomak duboko menja prirodu političkog delovanja: političari koji ne proizvode dovoljno ljutnje, gneva ili konflikata postaju nevidljivi. Oni koji proizvode previše postaju algoritamski favorizovani. Platforme nagrađuju ekstremnije, direktnije sadržaje, oblikujući ne samo stil komunikacije, već i identitet političkih aktera.
Ova logika nije „zarazila“ samo političare. Ona transformiše i medije koji više ne mogu da ignorišu ekonomiju afekata. Pod pritiskom broja klikova, pregleda i konstantne borbe za vidljivost, mediji sve češće prelaze sa modela informisanja na reaktivni model komunikacije. Afektivni kriterijumi postaju važniji od profesionalnih, što znači da se teme biraju po tome kakvu će reakciju izazvati, ne obavezno po tome šta je javno relevantno. Naslovi se pišu kao emocionalni okidači, ne kao analize i najave sadržaja. Polarizacija se medijski proizvodi, jer algoritamski modeli nagrađuju konfliktne narative. Ultimativno, to može dovesti do gubljenja posredničke uloge medija.
Politička relevantnost i medijska vrednost mere se potencijalom da se izazovu snažni emocionalni efekti – a kada bes postane osnova komunikacije, demokratski dijalog se preobražava u destruktivnu arenu reaktivnih identitetskih sukoba
Kada redakcije počnu da funkcionišu po pravilima velikih onlajn platformi, razlika između profesionalnog novinarstva i digitalne propagande postaje sve tanja. Rage bait postaje „norma isplativosti“, a profesionalni standardi luksuz koji više ne može svaki medij da priušti. U takvom društveno-političko ambijentu, mediji ne samo da posreduju politički bes, već ga često i proizvode, legitimišu i amplifikuju. U autoritarnim i hibridnim političkim sistemima, kakav je i Srbija, rage bait je odavno instrument državne komunikacije koji se svesno, sa namerom koristi. Mehanizmi su dobro poznati. Kreiranje „emocionalnih“ neprijatelja koji izazivaju bes, čime se homogenizuju pristalice i odvlači pažnja sa strukturalnih problema, ekonomskih kriza i političke odgovornosti.
Afektivni incidenti, od medijskih hajki do orkestriranih kampanja koje se smenjuju vrtoglavom brzinom, nameću gnev kao instrument upravljanja raspoloženjem javnosti, a prezasićena publika ne može da održi pažnju na jednoj temi dovoljno dugo da bi artikulisala kritičku debatu. Konačno, političke figure usvajaju tehnike influensera da bi se sinhronizovali sa algoritamskom logikom – koriste se kratki video-formati, personalizuju se konflikti i kreiraju viralni narativi. Cilj je jedan – preplaviti javni prostor različitim vrstama besa velikog intenziteta do mere da racionalna debata postaje nemoguća. U takvom sistemu i politička relevantnost i medijska vrednost mere se potencijalom da se izazovu snažni emocionalni efekti – a kada bes postane osnova komunikacije, demokratski dijalog se preobražava u destruktivnu arenu reaktivnih identitetskih sukoba.
