Najviši zvaničnici uporno ubeđuju građane da su u prethodnih 13 godina, otkako su na vlasti, postigli neverovatne ekonomske rezultate, da su javne finansije i devizni kurs stabilni, da je Srbija lider u privlačenju stranih direktnih investicija, da je inflacija niska, da su stope privrednog rasta među najvišima u Evropi, da paralelno sa tim raste i standard građana, dok je nezaposlenost smanjena na istorijski minimum.
Na prvi pogled, bez detaljne analize, mogao bi se steći utisak da je tačno sve što govore predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, a za njima ponavljaju svi ostali zvaničnici. S druge strane, većina ekonomista upozorava da je ekonomska situacija krhka, da postoje veliki rizici za očuvanje makroekonomske stabilnosti, da Srbija previše zavisi od priliva kapitala iz inostranstva i da je dosadašnja strategija njihovog privlačenja iscrpljena. Nažalost, ta upozorenja prećutkuje većina vlastima naklonjenih medija, a one druge simpatizeri vladajuće političke garniture niti gledaju, niti čitaju. Zbog toga mnogi od njih još veruju u bajku, pa bi valjalo za početak objasniti kako je ona nastala i da razliku od većine pravih, ova naša neće imati srećan kraj.
Ko se još seća Lazara Krstića i kako je Srbija došla do ruba ambisa
Pre nešto više od decenije, 2014, vlast je tvrdila da Srbiji preti bankrot, da je udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu (BDP) previsok i da je takvo stanje neodrživo. Kao spasitelja vlast je promovisala Lazara Krstića, predstavljajući ga kao finansijskog stručnjaka svetskog renomea, iako se ni u jednoj svetskoj naučnoj bazi ne može pronaći podatak da je objavio bilo kakav stručni ili naučni rad. Novi ministar finansija založio se za radikalne reforme, smanjenje penzija za više od 20 odsto, plata u javnom sektoru najmanje za 15 procenata, povećanje cena struje za 30 odsto, otpuštanje 160.000 zaposlenih u javnom sektoru…
Najveći deo stranih investicija usmeren je u prerađivačku industriju i radno intenzivne delatnosti, koje karakterišu relativno slabo plaćeni poslovi. Otuda u velikom broju tih stranih kompanija zaposleni zarađuju manje od republičkog proseka
Vlast je procenila da bi za standard stanovništva to bio preveliki udarac i da bi takvim „paketom“ mera sama sebi navukla omču oko vrata, pa se odlučila za nešto „umerenije“ fiskalno prilagođavanje i zahvalila se Krstiću na saradnji, a ovaj je na odlasku poručio da tadašnji premijer, sadašnji predsednik Aleksandar Vučić, „ima meko srce i da zato ima toliku podršku naroda“.
Nesporno je stanje javnih finansija u to vreme bilo kritično, ali se previđa kako je Srbija došla do ruba ambisa. Analizom Biltena javnih finansija od 2005. do 2025. može se videti da su javni rashodi značajno porasli, posebno izdaci za penzije i plate u javnom sektoru. Posledično, deficit budžeta Srbije je između 2008. i 2011. povećan sa 47,5 na 135,8 milijardi, da bi 2014. dostigao do tada rekordnih 246,9 milijardi dinara ili 2,1 milijardu evra. Rigoroznim merama štednje minus u državnoj kasi je već u 2015. prepolovljen, na 115 milijardi dinara ili manje od milijardu evra.
Sa rastom budžetskog deficita počinje i enormno zaduživanje države kod domaćih i stranih poverilaca. Od 2008. do 2015. ukupno zaduženje države kod domaćih banaka povećano je ne za 37 odsto, već 37 puta, sa svega 15 na čak 556 milijardi, a kod stranih poverilaca sa šest na 84 milijarde dinara.
Za tih sedam godina država se ukupno zadužila za više od 3.724 milijarde dinara, od čega je oko dve trećine potrošeno za vraćanje dospelih dugova, a jedna trećina za pokriće tekućih deficita, zbog čega je javni dug od kraja 2008. do kraja 2015, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, skoro utrostručen, sa 8,8 na 24,8 milijardi evra.
Srbija ima najveću stopu siromaštva i rizika od siromaštva u Evropi. Vlast nema odgovor na nadolazeću energetsku krizu, državni budžet najviše puni naplatom PDV-a na uvoz, a biće joj sve teže da pokrije rastući spoljnotrgovinski deficit
Od početka 2016. do kraja 2019. javne finansije se drže naizgled pod kontrolom, jer je za te četiri godine konsolidovani bilans javne potrošnje bio čak u plusu od 19 milijardi dinara, a sam budžet Srbije bio je u plusu od oko 70 milijardi dinara. Tome je presudno doprinelo povećanje prihoda od poreza na dodatu vrednost iz uvoza, za više od 100 milijardi dinara, dok je naplata domaćeg PDV-a pala i to prevashodno zbog realnog pada potrošnje, uzrokovanog stagnacijom kupovne moći dohodaka.
Spoljni dug udvostručen na 48 milijardi evra, više od pola duguje javni sektor
Posle tog zatišja, međutim, javni dug je ponovo eksplodirao i od 2020. do 2024. uvećan je za više od 12 milijardi evra i trenutno je nešto veći od 38 milijardi evra. Paradoksalno, iako se država ubrzano zaduživala, a BDP je realno rastao po prosečnoj stopi manjoj od tri odsto godišnje, procentualno učešće javnog duga u BDP-u, bar prema zvaničnim podacima, godinama unazad konstantno pada.
Stranci su lane investirali 2,56 milijardi evra vlasničkog kapitala, a kroz dividende izneli 2,59 milijardi. Dodatna nevolja je što se to dešava u trenutku kada je neto priliv neophodan da bi se pokrio sve veći godišnji deficit u robnoj razmeni od oko 10 milijardi evra
Ova ekonomsko-finansijska alhemija ne bi bila moguća bez fiksnog kursa i značajnog rasta cena. Prosečni kurs evra je i pre 11 godina bio, a i sada je, nešto veći od 117 dinara. S obzirom na to da su u međuvremenu potrošačke cene ukupno povećane za više od 62 odsto, ta inflacija se prelila i na BDP, koji je i u evrima povećan za isti procenat za koliko su porasle i cene, jer je kurs sve vreme mirovao. Sve u svemu, prilično jednostavna matematika, ali sa potencijalno nesagledivim posledicama u slučaju slabljenja dinara. Do tada privid će moći da se održava, a kad dinar počne da slabi, neka nam je Bog u pomoći.
Srbija je do sada uspevala da amortizuje deficit na tekućem računu. Od 2012. do 2024. privukla je 28 milijardi evra stranih direktnih investicija, od čega 17 milijardi u vidu vlasničkog kapitala, a nepunih 11 milijardi kroz dužničke instrumente. Osim toga, stranci su u međuvremenu reinvestirali 11,3 milijarde evra ostvarene dobiti.
Poseban problem je što su prošle godine strani vlasnici u Srbiju investirali 2,56 milijardi evra vlasničkog kapitala, dok su u vidu dividende i po drugim osnovama iz zemlje izneli 2,59 milijardi evra. Smer kretanja novca se definitivno promenio i može se očekivati da će u narednom periodu biti veći odliv nego priliv direktnih stranih investicija. Tim pre što Srbija nije izolovan slučaj, jer se slično dešava i mnogim drugim zemljama, koje su do sada imale neto priliv stranih investicija.
Sa rastom budžetskog deficita počinje i enormno zaduživanje, pa je od 2008. do 2015. ukupno zaduženje države kod domaćih banaka povećano čak 37 puta, sa samo 15 na 556 milijardi, a kod stranih poverilaca sa šest na 84 milijarde dinara
Dodatna nevolja je što se to dešava u trenutku kada je priliv spolja neophodan da bi se pokrio sve veći deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom. Između 2012. i 2024, naime, srpski izvoz povećan je sa 8,8 na 29,1 milijardu evra, a uvoz sa 14,8 na 39 milijardi, pa je samim tim i deficit u robnoj razmeni produbljen sa nepunih šest na skoro 10 milijardi evra. Posledica je da zajedno sa javnim, raste i ukupni spoljni dug, koji je od kraja 2013. do sredine ove godine skoro udvostručen, sa 25 na 48 milijardi evra. Više od polovine tog duga ili 25 milijardi evra odnosi se na javni sektor.
Rekordne strane investicije i skroman privredni rast od 2,9 odsto godišnje
Iako se vlast hvali da je Srbija godinama unazad privlačila više direktnih stranih investicija nego sve druge zemlje Zapadnog Balkana zajedno i uprkos tome što su baš te strane kompanije i najveći izvoznici, činjenica je da je prosečna stopa realnog privrednog rasta od 2014. naovamo samo 2,9 odsto godišnje, manja od svetskog proseka i značajno manja od stope rasta uporedivih zemalja u razvoju.
Ove godine realni rast BDP-a biće i manji od tog skromnog proseka. MMF je nekoliko puta revidirao svoju procenu naniže, poslednji put krajem oktobra na dva odsto, a i ministar finansija Siniša Mali je pre nekoliko dana, obrazlažući predlog budžeta za 2026, na sednici Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, rekao da ove godine očekuje realni rast od dva do dva i po odsto.
Odgovor na pitanje zašto je to tako leži u samoj strukturi srpske privrede. Najveći deo stranih investicija usmeren je u prerađivačku industriju i radno intenzivne delatnosti, koje karakterišu relativno slabo plaćeni poslovi. Otuda u velikom broju tih stranih kompanija zaposleni zarađuju manje od republičkog proseka. Uz to, iako dominiraju u izvozu, te kompanije stvaraju nisku bruto dodatu vrednost, jer najveći deo komponenti za finalni proizvod uvoze.
I sada i pre 11 godina prosečan kurs evra je oko 117 dinara, u međuvremenu potrošačke cene povećane su za više od 62 odsto, pa je za toliko povećan i BDP u evrima. Prilično jednostavna matematika, ali sa potencijalnim nesagledivim posledicama u slučaju slabljenja dinara
Sve u svemu, Srbija je upala u klopku srednje razvijenosti i ni po kom osnovu ne može biti ekonomski tigar. Ne može, jer ima najveću stopu siromaštva i rizika od siromaštva u Evropi. Ne može, jer svake godine ostaje bez gotovo 100.000 stanovnika. Ne može, jer nema spreman odgovor na pretnju povlačenja stranog kapitala sa svoje teritorije, što će značajno otežati način kako da pokrije rastući deficit platnog bilansa. Ne može, jer je politika fiksnog kursa dovela do mnogih poremećaja, koje je sada teško otkloniti. Ne može, jer je sebe dovela u paradoksalnu situaciju da joj spoljnotrgovinski deficit raste, a za državu je glavni oblik poreskih prihoda naplata PDV-a iz uvoza. Ne može, jer ni posle dve decenije nije pokrenula istinske ekonomske reforme i restrukturirala privredu ka granama u kojima se stvara veća dodata vrednost.
Nezaposlenost smanjena jer je sada 1,1 milion stanovnika manje nego 2012.
Poseban deo bajke odnosi se na podatke o padu nezaposlenosti i povećanju zaposlenosti. Prostom izmenom metodologije u Srbiji je pre nekoliko godina bukvalno preko noći značajno smanjena stopa nezaposlenosti, jer je čak i minimalno angažovanje u toku jedne nedelje i meseca dovoljno da se takve osobe više ne smatraju nezaposlenim, iako je to daleko od istine.
Da sa tom statistikom nešto definitivno nije u redu vidi se i po tome da je na početku 2014. stopa nezaposlenosti bila 20,8 odsto, a na kraju iste godine smanjena je na samo 16,8 procenata, iako je u međuvremenu broj zaposlenih povećan za samo 31.500, sa 1.716.499 na 1.748.000. Da bi se dao smislen odgovor na pitanje kako je to moguće, nedostaju podaci o migracijama, jer je to jedna od tema koju bi vlast rado gurnula pod tepih. Pre svega zato što se iz podataka o živorođenim i umrlim može ustanoviti da je od 2012. do 2024. Srbija izgubila više od 541.000 stanovnika. Toliko je, naime, više umrlih nego živorođenih.
Taj negativni bilans, nažalost, duplo je veći, jer je u tom periodu Srbiju napustilo još toliko ljudi. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), od 2012. do kraja 2023. iz Srbije se iselilo čak 551.800 stanovnika, uglavnom mlađe životne dobi. Kada se saberu te dve brojke, dolazi se do podatka da Srbija trenutno ima 1,1 milion stanovnika manje nego pre 13 godina. Zato nikoga ne bi trebalo da čudi ako jednog dana bude objavljeno da u Srbiji u isto vreme padaju i stopa nezaposlenosti i stopa zaposlenosti.
U poslednjih 13 godina umrlo je 541.000 ljudi više nego što je rođeno dece, a još 551.800 stanovnika, uglavnom mlađe životne dobi, napustilo je Srbiju. Zato nikoga ne bi trebalo da čudi ako jednog dana bude objavljeno da u isto vreme pada i stopa nezaposlenosti i stopa zaposlenosti
Zbog svega toga Srbija se nalazi na klackalici i veoma je osetljiva na interne i eksterne šokove, čak i nižeg intenziteta. Energetska kriza koja preti mogla bi rezultirati rastom cene energenata i dovesti do novog talasa povlačenje stranih investitora, od kojih su neki najavili bekstvo iz Srbije i zbog povećanja minimalnih zarada. Zbog negativnog priraštaja stanovništva i „odliva mozgova“, sve je veća potreba da se radna snaga uvozi iz Indije, Pakistana, Šri Lanke, Bangladeša i sličnih zemalja, tako da nije teško predvideti kako će izgledati demografska struktura „ekonomskog tigra“ za dve decenije.
