Prva stvar koju neko tek pristigao u Njujork nauči o njemu – ako je kojim slučajem dotad živeo pod kamenom pa tu lekciju nije već savladao i bez neposrednog uvida – jeste da ovaj fascinantni grad, koliko god u jednu ruku oličavao kvintesenciju američkog duha, u drugu gotovo nimalo nije nalik onome što prava Amerika jeste. Tu posebnost jedine istinske metropole na američkom tlu nužno je imati na umu kad se sagledavaju nesvakidašnji događaji u kakve svakako spada senzacionalna – mada, s obzirom na ono što je tome prethodilo, istovremeno i apsolutno očekivana – pobeda kandidata Demokratske partije Zorana Mamdanija na izborima za gradonačelnika Njujorka.
Ipak, čak i za njujorška merila Mamdani je nešto posebno, o čemu je sredinom jula pisao i Radar. Tek 34-godišnjak, južnoazijskog porekla i muslimanske vere, pa još i „demokratski socijalista“, kako se identifikuje (što ga u zbiru u očima konzervativne i plutokratske Amerike – o onoj MAGA da se i ne govori – naizmenično čini džihadistom ili komunistom, samo što nikako da se usaglase oko toga šta tačno od ta dva), definitivno je retka zverka i za liberalne, permisivne standarde „Grada koji nikad ne spava“. Čime se da objasniti i zašto su u uzaludna nastojanja da se umesto Mamdanija za gradonačelnika izabere diskreditovani bivši guverner savezne države Njujork Endru Kuomo – demokrata koji je, nakon što ga je letos Mamdani isprašio na unutarpartijskim izborima, sada nastupio kao nezavisni kandidat – slupani silni milioni dolara koje su za potrebe Kuomove kampanje izdvojili bogataši s obe strane partijske afilijacije, za ovu priliku ujedinjeni u klasnoj solidarnosti.
Njujorške političke i poslovne elite očito se više plaše „komuniste“ nego „džihadiste“, pošto i njima mora biti jasno da je ova druga etiketa apsolutna budalaština, ali su iz razloga koje nije teško dokučiti spremni da poveruju u onu prvu, podjednako apsurdnu. Mamdanijevo zalaganje za višu stopu poreza za najbogatije – do čega se ionako ne može bez dogovora sa vlastima države Njujork, kojima se ideja baš i ne dopada – bilo je više nego dovoljno da ga okvalifikuju kao pretnju i mnogo pre glasanja krenu s najavama kako će u slučaju njegove pobede svoje porodice i, ključno, poslove preseliti negde drugde unutar Sjedinjenih Država.
Pravo pitanje nije ono koje se najčešće postavlja – treba li demokrate da skrenu ulevo ili se drže propale centrističke politike – već na šta bi kampanje svih njihovih kandidata na izborima za Kongres trebalo da budu fokusirane
Ali to kako će se, i da li će se uopšte, Mamdanijeva gradska uprava izboriti za mere kakve su univerzalni sistem staranja o deci do pet godina, besplatan gradski prevoz, zamrzavanje kirija za stanove u kojima ona podleže ograničenjima ili izgradnju 200.000 socijalnih stanova, priča je za neku drugu priliku. Ono što je u širem, nacionalnom kontekstu, u ovom momentu daleko bitnije jeste kakve pouke iz Mamdanijevog nesvakidašnjeg uspeha mogu/treba da izvuku demokrate na godinu dana uoči nikad važnijih međuizbora za Kongres; ovo tim pre što su, u istom danu kad i on, na nadmetanjima za guvernerske pozicije u Nju Džersiju i Virdžiniji takođe ubedljive pobede ostvarile demokratske kandidatkinje srednje struje, ideološki miljama daleko od onoga što zastupa Mamdani.
Nasuprot do pre godinu dana anonimnom Mamdaniju, i Majki Šeril u Nju Džersiju i Ebigejl Spenberger u Virdžiniji trijumfovale su kao već etablirane političke figure. Prva je aktuelna, druga doskorašnja članica Predstavničkog doma Kongresa; Šeril je, pritom, bivši mornarički oficir i nekadašnja savezna tužiteljka, dok je Spenberger svojevremeno godinama radila u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA). Kao imigrantsko dete i neko ko nije ni rođen u SAD, Mamdani, jasno, tako neupitni bekgraund nema – iako po socijalnom statusu kosmopolitska, akademsko-umetnička porodica iz koje potiče neosporno pripada društvenoj eliti.
Nešto ključno je, međutim, makar u kampanji Šeril i Spenberger spojilo s Mamdanijem. Sve troje su insistirali na pitanju koje najviše opterećuje obične Amerikance, a istovremeno predstavlja, sa stanovišta domaće politike posmatrano, najslabiju tačku dosadašnjeg toka drugog mandata predsednika Donalda Trampa: neprestanom rastu životnih troškova i posledičnom padu životnog standarda. Mamdani je u najskupljem američkom gradu od potenciranja stvaranja uslova za priuštiv, dostojan život u njemu napravio pravu malu revoluciju, okupljajući oko te ideje najpre armiju volontera, a onda i veliki broj birača iz srednjih i nižih društvenih slojeva, čiji entuzijazam mu je na kraju i doneo pobedu; ali su se teme priuštivosti dosledno držale i Šeril i Spenberger, gađajući Trampa tamo gde je u očima birača najviše podbacio i zbog čega obara sve rekorde negativnih rejtinga ranijih predsednika u ovoj fazi mandata. Samo što njih dve, za razliku od Mamdanija, nisu nudile za američke kritirijume radikalna rešenja za ublažavanje posledica takvog stanja.
Ankete redovno pokazuju da Amerikanci od nepopularnog Trampa manje poverenja imaju još samo u Demokratsku partiju
I zato, ukazuju neki, među kojima i kongresmenka Aleksandrija Okasio-Kortes, uz senatora Bernija Sandersa najpoznatije lice progresivnog krila Demokratske partije, pravo pitanje nije ono koje se ovih dana najčešće postavlja – treba li demokrate da skrenu ulevo ili da se drže propale centrističke politike – već na šta bi kampanje svih njihovih kandidata na izborima za Kongres trebalo da budu fokusirane. „Ne mislim da je našoj partiji potrebno jedno lice. Naša zemlja nema jedno lice. Reč je o tome da nastupamo zajednički, kao tim, i da svi razumemo šta nam je zadatak“, rekla je Okasio-Kortes za Em-Es-En-Bi-Si. „Naš zadatak je da gde god je to moguće izaberemo najjače borce za radničku klasu. U mestima poput Virdžinije (…) taj neko izgledaće kao Ebigejl Spenberger. U Njujorku je to nesumnjivo Zoran Mamdani.“
Ovo zvuči kao suvisla strategija, iz očiglednih razloga. Neko Mamdanijevog profila u najvećem delu Amerike na izborima ne bi imao šta da traži; ali je njegove neuvijeno populističke a dokazano popularne inicijative (ma šta o njima establišment govorio), fokusirane na to da prosečnom građaninu život učine snošljivijim, uz lokalna prilagođavanja moguće ponuditi biračima očigledno nezadovoljnim učinkom Trampove administracije. Na kraju krajeva, na izborima za Kongres je mnogo kandidata, pa i mnogo prilika da demokrate u koordiniranom nastupu Trampa napadnu tamo gde je najtanji – i tako povrate kontrolu makar nad Predstavničkim domom, u kome je trenutni odnos snaga 219:213 u korist republikanaca (u Senatu je 53:47), ne bi li onda koliko-toliko obuzdali pomahnitalu MAGA mašineriju, koja makar do međuizbora može neometano da nastavi rad na u ovom času već poodmaklom procesu temeljne demontaže demokratskog poretka u SAD.
Ali da bi demokrate imale ikakvu šansu za tako nešto potrebni su joj mnogo sposobniji predvodnici od onih koje danas ima u Kongresu. Koordinacija, strateško nastupanje i fokus na nasušna ekonomsko-socijalna pitanja nisu nešto za šta je dezorijentisani, inertni vrh Demokratske partije sposoban; uspesi koje su na glasanjima prvog novembarskog utorka njihove stranačke kolege postigle, koliko god ohrabrujući, tu nedoraslost viših stranačkih ešelona dodatno potcrtavaju. (Osim pomenute tri pobede, demokrate su istog dana uspehe na različitim nivoima vlasti, osim u Nju Džersiju i Virdžiniji, ostvarile i u Pensilvaniji, Džordžiji, čak i u tvrdo republikanskom Misisipiju.) Da je stranački establišment i dalje nespreman, ili prosto nesposoban da shvati zašto je na prošlogodišnjim izborima partija onako slavno propala, i zašto su joj vapijuće potrebni novi ljudi i nove ideje, ukazuje i to što je malo ko od njih formalno podržao Mamdanijevu kandidaturu, ili je to učinio u poslednji čas; lider demokratske manjine u Senatu i oličenje stare garde koju je vreme pregazilo, Čak Šumer, koji živi u Njujorku, čak nije hteo ni da kaže za koga je glasao. Osvešćivanju takvih poput njega ne mogu da doprinesu ni ankete koje redovno pokazuju da Amerikanci od nepopularnog šefa Bele kuće – poslušajte samo kako je pre neki dan izviždan na stadionu prestoničkog NFL tima, Vašington komanders – manje poverenja imaju još samo u Demokratsku partiju.
Nasuprot zombifikovanoj vašingtonskoj vrhuški, čijih je osam predstavnika – sedam demokratskih senatora i jedan nezavisni (od kojih, indikativno, nijednog dogodine ne čeka reizbor) – upravo na neshvatljiv način, ne dobijajući zauzvrat ništa osim praznih obećanja, republikancima pomoglo da u Senatu proguraju akt o privremenom finansiranju vlade i tako otvore put za izlazak iz krize izazvane nikad dužim zatvaranjem saveznih institucija, demokrate u drugim delovima zemlje nastavljaju da se bore. Tako su i u Kaliforniji tog 5. novembra uspeli u nečemu što bi se moglo ispostaviti daleko značajnijim od pomenutih uspeha u Njujorku, Nju Džersiju ili Virdžiniji, gde su se njihove pobede ionako očekivale.
Demokrate moraju da konačno počnu da slušaju šta im birači poručuju, a manu se fokus grupa, konsultantskih šarada i bogataških tlapnji
Nije to nešto čime bi se, u normalnim okolnostima, trebalo ponositi, ali tako je kako je. Na predlog demokratskog guvernera Gavina Njusoma, birači u najmnogoljudnijoj saveznoj državi na referendumu su izglasali inicijativu za prekrajanje izbornih distrikta kojima se parira istoj takvoj meri koju je prethodno usvojio republikanski Teksas, po broju stanovnika odmah iza Kalifornije. U Teksasu je to učinjeno s ciljem da se tom vrstom legalne manipulacije (kojoj se inače pribegava jednom u deset godina, formalno zarad usklađivanja s populacionim promenama) obezbede dodatna predstavnička mesta tamo gde republikanci imaju većinsku podršku, i tako osigura da ova stranka dogodine zadrži većinu u Predstavničkom domu. Kalifornijske demokrate, dakle, ovim odgovaraju na nepoštenje teksaških republikanaca (istorijski posmatrano su, inače, ovakvim marifetlucima obe partije bile sklone); ali Tramp iz navedenog razloga i od drugih država pod republikanskom kontrolom traži sprovođenje iste mere, a takvih je više i, ukoliko to bude realizovano, demokrate neće moći da uspostave paritet. To bi, u slučaju najgoreg scenarija, značilo da će odnos snaga u Predstavničkom domu na izborima postati nemoguće promeniti – i predstavljalo vrhunsku formu izborne krađe, počinjene pre nego što se uopšte glasalo.
Na demokratama je, dakle, da se bore za svakog birača i svaki glas, mamdanijevski vešto, uporno i nekonvencionalno, ali bez radikalno levih izletanja kojih se, uostalom, i on sam kloni; da konačno počnu da slušaju šta im birači poručuju, a manu se fokus grupa, konsultantskih šarada i bogataških tlapnji; ubede li dovoljan broj birača, možda i donesu spas američkoj demokratiji pre nego što bude prekasno.
Mogu li oni to ako ih u Vašingtonu i dalje zastupaju ovakvi lideri? Mogu đavola.
