Moj drug mnogo voleo kamione. Sećam se ko danas da je bilo kad je u četvrtom srednje, iskusno procenivši da gimnazijalac sa zvanjem saradnik u prirodnim naukama ne može baš mnogo da dobaci, crtao kamione u sveskama. I nisu se toliko loše uklapali između lekcija iz matematike, srpskog i latinskog a on je znao da ih nacrta u detalj. Posle prvi od svih nas položio poznavanje propisa i iz prvog puta vožnju. Dolazio kamionom u školu. I dan danas on lakše uparkira kamion u rikverc tamo gde ja oprezno prilazim autom. Imao i onu kožnu jaknu, original šofersku. Terali smo ga da pusti brkove ali nije hteo. U vojsci bio vozač. Domaćin i dobar čovek. Živi ono što voli a to je mnogo bitno.
A jedan kolega mnogo voleo konje. Crtao ih i u srednjoj školi a i kasnije, u zadimljenim kancelarijama 29-og novembra. I umeo mnogo lepo da ih nacrta i to ne samo glavu, nego ono, celog konja. Imao i kalendar sa konjima. I majicu, onako dizajnirano, konj u krupnom planu.
Posle posla taj pametni i preterano servilni kolega ode na kafu sa bivšim načelnikom a to čuje ovaj novi. Naredi mu da napiše službenu belešku o tom kontaktu. Ovaj šta će, nije baš bio neki hrabriša, napiše. Ovaj novi načelnik slika belešku i pošalje onom starom, čisto da vidi s kim je radio
Neki umetnik mu narudžbini nacrtao portret, ja sad ne znam koji je to tačno pravac, nešto između kubizma i realizma, ali se vidi da ljubav izbija iz slike. Kolega, pa nešto šareno, pa pored njega konj. Ma samo što ne progovore. Onako, mnogo lepo na oko. Jedno vreme bilo okačeno u kancelariji. Ne znam da l je kupio konja ali siguran sam da ih je voleo više nego ljude. Ni ljudi nisu njega baš naročito voleli…za konje ne znam. Tako se ponekad potrefi da ne živiš baš ono što voliš.
Pokajnike kinje do krajnjih granica
A drugi neki kolega mnogo dobar student bio, završio neki težak fakultet a kaže da su mu one godine a ova pamet, upisao bi zemljopis. Čuo da to negde dobro prolazi. To ga držalo jedno vreme. Posle pričao da najbolje da završiš privatni fakultet. E tog kolegu tako pametnog mnogo cenio načelnik jedne ozbiljne službe i poveravao mu osetljive poslove. Kad su unapredili tog načelnika a u stvari ga smenili, došao neki nov, bolji nego ovaj prošli. Da unapredi rad i popravi što je pokvareno.
Posle posla taj pametni i preterano servilni kolega ode na kafu sa bivšim načelnikom a to čuje ovaj novi. Naredi mu da napiše službenu belešku o tom kontaktu. Ovaj šta će, nije baš bio neki hrabriša, napiše. Ovaj novi načelnik slika belešku i pošalje onom starom, čisto da vidi s kim je radio. I tu se svi naljute na kolegu. A onda meni objašnjavao moj drug, pametniji od mene, da je to samo trenutno i da će taj školovani kolega da bude još servilniji, ako treba napisaće belešku kad bude pio kafu sa tatom i mamom i ovi će mu oprostiti. Pokajnicima opraštaju i kinje ih do krajnjih granica.
Suprostavljene frakcije u MUP-u koje najviše vole jednog čoveka ali imaju različite emocije prema drugima u piramidi ili ako hoćete hobotnici nemaju iste kandidate za tu bitnu funkciju. Moguće da je tome doprineo i više bizaran nego čudan odlazak prethodne garniture za koju se mislilo da nema bolje
Ovo sad sve malo nategnuto, stiska je sa vremenom ali se nadamo da će se naći najbolji pokajnik, prekaljeni borac, lojalan, nadprosečno pokoran a nadasve selektivno zaboravan. Nekako se veoma brzo i nenadano ušlo u ciljnu ravninu i u tu odlučujuću bitku. Posle mnogih bitaka koje je napaćeni srpski narod preturio preko glave ova je u rangu zadnje epizode „Igre prestole“ ili za generacije u krizi srednjih godina u rangu čuvenog Diznijevog crtaća kada „Stara Mo“ čije su šanse gotovo nikakve , u finišu trke, dok sevaju blicevi na hipodromu, za dužinu nosa pobeđuje Brzi Fotografiju i Ljubaznog vodoinstalatera.
U toku je bitka za UKP. Sve bitne službe koje mogu da doprinesu ovoj Božanstvenoj komediji su u podeli karata najboljeg krupijea od svih pravnika ili najboljeg pravnika od svih pravnika i krupijea zajedno, dobili nove komandante za koje je procenjeno da su to baš ti koji će ostati do kraja sa orkestrom na brodu koji ima malo čamaca sa spasavanje.
Ostalo je još srce ministarstva sile – Uprava kriminalističke policije. Prethodna garnitura, najbolja od najboljih, nagrađivana najvišim državnim ordenjem (za crkvena nisam siguran), prijatelji virtuoza sa loptom, cenjeni članovi upravnih i sportskih odbora, neimari, dobri supružnici, imali su bolan susret sa stvarnošću jer su pomislili da su veći nego što jesu.
Malo je vremena ostalo za pokajanje
Suprostavljene frakcije u MUP-u koje najviše vole jednog čoveka ali imaju različite emocije prema drugima u piramidi ili ako hoćete hobotnici nemaju iste kandidate za tu bitnu funkciju. Moguće da je tome doprineo i više bizaran nego čudan odlazak prethodne garniture za koju se mislilo da nema bolje. Moguće i da su čuvari tajni bili malo nepouzdani. Moguće i da se tužilaštvo otrglo kontroli. Malo je vremena ostalo i za pokajanje. Na svu tu muku, inspektor koji je vodio neki bitni predmet, rekao je da je predstava završena i dao otkaz, baš tu kako bi rekao najveći od nas, Đole „Tu gde se hrvo s tigrom besni Grk“. Neki načelnici iz službe koja se bavi organizovanim kriminalom poslali su jasnu poruku da imaju još neki predmet završen i da bi moglo da se krene u realizaciju. Ne daj Bože da još nešto iscuri iz tužilaštva, na primer te neke prepiske koje su stigle od bratskih nam Francuza. U javnost su nekako dospeli i razgovori simpatizera o nekim parama, ali to je bilo odavno a i to je samo jedan od dokaza da je i tad bio pošten ko je uvek bio pošten i ko je pošten i sad, a da ovi neki drugi ne valjaju.
Ne daj Bože da još nešto iscuri iz tužilaštva, na primer te neke prepiske koje su stigle od bratskih nam Francuza. U javnost su nekako dospeli i razgovori simpatizera o nekim parama, ali to je bilo odavno a i to je samo jedan od dokaza da je i tad bio pošten ko je uvek bio pošten i ko je pošten i sad, a da ovi neki drugi ne valjaju
Zbog svega toga, uzimajući u obzir da je u proteklih godinu dana vreme slabo načelo sećanje a pred odlučujuće događaje, mora da se izabere pravi čovek, neko ko se možda pokajao i zbog sitnice ili neko kome je oprošteno mnogo toga a ovaj život je premijera. To je što je. No, iako se kod pomenutih interesnih grupa jako razlikuje kroki novog rukovodioca u jednome su svi saglasni – poželjno je da tog nekog novog i boljeg krasi duboka iskompromitovanost i popustljivost u karakteru. Novi načelnik ne mora poznavati strategiju, ne treba da se zamlaćuje ni kriminalstikom, na Priručniku za rukovođenje policijom može komotno da cedi lepu načelničku šoljicu kafe da bi mu sekretarica pogledala budućnost i u ljubav koja zna da bude tako komplikovana, ali jedno nikako ne sme da zaboravi – ko ga je tu postavio i šta mu je sve u životu učinio. Ne sme da zaboravi kako je taj neko izabrao baš njega.
Ne sme da zaboravi i kako je malo prelazio liniju ubeđen da je to za dobro države i naroda, kako ga je sagledao kada je ono malo policajaca i tužilaca htelo da ga privede k poznaniju prava, kako je pomilovan, kako se pokajao što se ranije nije pokajao i što nije bio još servilniji, preko svojih maksimuma.
Kako se bira taj novi najbitniji
Meni se ponekad čini da živimo film, pa mi se tako normalnom čini vest da je u zemlji Srbiji, ne u Italiji ili u nekom studiju, na nekoj sahrani, u prisustvu većeg broja policijskih službenika i kontraverznih biznismena, data besa da će jedan od prisutnih biti taj novi i najbitniji.
Posle par dana, druga frakcija lojalista, duboko zabrinuta za bezbednost zemlje Srbije, rekla je da imaju još boljeg kandidata, koji ako treba, i pored svih stručnih znanja, može da izjavi da je zemlja jedna ravna ploča.
Na kraju, sve to zvuči kao dobra vest. Ako je knjiga spala na dva slova, nazire se tračak nade i pukotina u vremenu, jer dalje nema. A ni dublje. Gledamo i živimo poslednji čin savremene srpske tragedije. Zamišljam da se u toj epskoj bici za UKP jedan od kandidata pojavljuje na nekom lepom konju sa zvučnim konjskim imenom, dok se ovaj drugi pojavljuje u ozbiljnom autu koji će posle da proda.
Ako je knjiga spala na dva slova, nazire se tračak nade i pukotina u vremenu, jer dalje nema. A ni dublje. Živimo poslednji čin savremene srpske tragedije. Zamišljam da se u toj epskoj bitci za UKP jedan od kandidata pojavljuje na nekom lepom konju sa zvučnim konjskim imenom, dok se ovaj drugi pojavljuje u ozbiljnom autu koji će posle da proda
Neka nam je Bog u pomoći zbog ove neizvesnosti. Ovi što igraju šah kažu da je konj nepredvidiva snaga na šahovskoj ploči ali i da se nekad može žrtvovati za par pešaka. Setimo se i Stare Mo sa početka priče. Ako smo do sada naučili nešto, trebalo bi da postoji neko mirno i ograđeno mesto gde bi akteri ovog igrokaza mogli do mile volje da crtaju konje i automobile i da se pokaju.
Ako nismo naučili ništa, moguće je da ćemo nakon ove poslednje predstave morati da kupimo kartu i za narednu. Ako ovo prođe, budite sigurni da će i ta nova predstava biti tragedija.
