U razmaku od tri dana, oba javna medijska servisa u Srbiji obratila su se gledaocima izvinjenjem. Prvi je to učinio Dnevnik Radio-televizije Vojvodine, 26. oktobra u 17 časova, dan posle izbora. Nakon kadrova slavlja na novosadskom Trgu slobode, voditelj je pročitao da javni servis dugo nije izvršavao svoju funkciju, da je prećutkivao događaje, informisao jednostrano i izveštavao nekritički. Tri dana kasnije, 29. oktobra, u Dnevniku 2 Radio-televizije Srbije, posle smene osam urednika, novi urednički kolegijum informativnog programa nazvao je nekoliko pročitanih rečenica „prvom merom izvinjenja“ i najavio ozdravljenje javnog servisa i povratak poverenja publike.
RTV je imenovao prirodu propusta, a iza tog izvinjenja stao je deo zaposlenih koji je godinama, unutar same kuće, vodio borbu za slobodan rad. RTS nije objasnio od čega je bio bolestan, ko ga je i kako „razboleo“ i kakve je posledice bolest ostavila. Studenti u blokadi odgovorili su iste večeri kratko: izvinjenje ne prihvataju, prihvataju samo ostavke.
Ova dva izvinjenja ne bi ni smela, ni mogla da budu primljena kao završni čin jedne epohe. Posebno ne pre podsećanja koliki je zapravo taj dug.
Šta nam duguje javni servis?
Za šta nam sve javni servis duguje izvinjenje? Spisak je dugačak i nije konačan.
Duguju nam izvinjenje za dvanaest godina tokom kojih je interes vlasti predstavljan kao javni interes, a politički marketing kao informativni program.
Za pretvaranje predsednika Republike u centralnog junaka gotovo svake priče, dok su institucije postepeno nestajale iz televizijske slike države.
Za izborne kampanje u kojima je formalno predstavljanje različitih lista služilo kao zamena za stvarnu ravnopravnost učesnika, a politički pluralizam bio sveden na nekoliko minuta programa.
Duguju nam izvinjenje za sve slučajeve u kojima je prenošenje zvaničnog saopštenja predstavljano kao obavljen novinarski posao. Za pretvaranje državnih institucija u privilegovane izvore istine, čije tvrdnje nije trebalo proveravati, već samo emitovati
Za to što su građanima uskraćivali mogućnost da različite političke programe i argumente upoznaju pod ravnopravnim uslovima. Za debate koje nisu organizovane, pitanja koja nisu postavljena i suočavanja koja su izostajala.
Duguju nam izvinjenje za sve slučajeve u kojima je prenošenje zvaničnog saopštenja predstavljano kao obavljen novinarski posao. Za pretvaranje državnih institucija u privilegovane izvore istine, čije tvrdnje nije trebalo proveravati, već samo emitovati.
Za Savamalu, Krušik, Jovanjicu, Belivukovu grupu, Katarinu Petrović, Omera Mehića, Generalštab, Telekom i brojne druge afere koje su zahtevale istrajno, sistematično i nezavisno novinarsko istraživanje. Ne zato što o njima nikada nije izgovorena nijedna reč, već zato što objaviti vest nije isto što i informisati javnost. Jedan prilog ne može zameniti godine postavljanja pitanja na koja vlast izbegava da odgovori. Deset godina posle izborne noći u kojoj su maskirani ljudi bagerima rušili Hercegovačku ulicu, dok policija nije reagovala na pozive građana, tužilaštvo priznaje da ni njihov identitet nije utvrđen. Teret pitanja „ko je rušio“ nosile su redakcije poput KRIK-a, Insajdera i N1, a ne one koje građani plaćaju zato da bi takva pitanja postavljala.
Za to što je sumnju u zloupotrebu javnog novca prečesto tretirao kao politički sukob, umesto kao pitanje od neposrednog interesa za svakog građanina. Za nedovoljno istraživanje javnih ugovora, trošenja budžeta, poslova državnih preduzeća i odluka koje su oblikovale živote miliona ljudi.
Za Novi Sad. Za Dnevnik RTV-a u kojem, dve nedelje posle pada nadstrešnice, nije bilo nijedne informacije o tome da je ceo grad u 11.52 zastao četrnaest minuta za četrnaest žrtava, dok je RTS tom skupu posvetio 34 sekunde. Za dane posle tragedije u kojima pokrajinski javni servis, kako je utvrdio Radio Slobodna Evropa, nije emitovao nijedan analitički prilog o uzrocima pada, već je samo prenosio saopštenja tužilaštva o saslušanjima i hapšenjima.
Duguju nam izvinjenje za način na koji su građanski protesti, pobune, blokade i studentski zahtevi u različitim periodima predstavljani, marginalizovani ili stavljani u okvire koje je nametala vlast. Za to što je saobraćajni zastoj dobijao veću pažnju od razloga zbog kojih su ljudi izašli na ulicu.
Za sve građane koji su morali da protestuju i ispred zgrade javnog servisa kako bi ih javni servis čuo i video. Za krivičnu prijavu koju je RTS u aprilu 2025. podneo protiv NN lica „koja se predstavljaju kao studenti“, umesto da se zapita zašto mu mladi ljudi dve nedelje stoje pred vratima
Za tvrdnju, koje su se studenti FDU-a sećali i mesecima kasnije, da su studentski zahtevi ispunjeni, izrečenu na RTS-u već 11. decembra 2024. Za 15. mart 2025, kada RTS nije izveštavao sa studentskog protesta, pa je, kako su upozorili sami zaposleni na zboru održanom 19. aprila, arhiv javnog servisa trajno ostao bez tog materijala i buduće generacije novinara moraće da ga traže kod drugih televizija. Za to što su sajtovi RTS-a i RTV-a dva dana posle tog skupa objavili naslov po kojem je priča o zvučnom topu „izmišljotina“, a kasnije se pokazalo da policija takve uređaje poseduje. I za specijalnu emisiju o zvučnom topu u kojoj je BIRODI prepoznao delove koji mogu podsticati netrpeljivost prema građanima zbog njihovih političkih uverenja.
Za sve građane koji su morali da protestuju i ispred zgrade javnog servisa kako bi ih javni servis čuo i video. Za krivičnu prijavu koju je RTS u aprilu 2025. podneo protiv NN lica „koja se predstavljaju kao studenti“, umesto da se zapita zašto mu mladi ljudi dve nedelje stoje pred vratima.
Za to što je, umesto da bude prostor u kojem građani postavljaju pitanja vlasti, bio prostor u kojem vlast objašnjava građanima šta bi trebalo da misle o onima koji postavljaju pitanja.
Za izostanak ispitivanja odgovornosti posle tragedija, za izostanak kontinuiranog praćenja institucionalnih propusta i za svaku priliku u kojoj je politička izjava dobila prednost nad proverljivom činjenicom.
Za odsustvo profesionalnog otpora javnim kampanjama diskreditacije novinara, aktivista, studenata, profesora i političkih neistomišljenika. Za svaki put kada je između utemeljene kritike i neosnovane optužbe stavljan znak jednakosti u ime navodne objektivnosti.
Za normalizaciju javnog govora u kom je diskvalifikacija zamenila argument, a politička lojalnost postala važnija od odgovornosti.
Duguju nam izvinjenje za sve one godine u kojima su propustili da podsete građane da država nije isto što i vlast, da predsednik nije isto što i država, da kritika vlasti nije napad na zemlju i ugrožavanje njenih interesa i da politička većina nema monopol na patriotizam.
Duguju nam izvinjenje za sve one godine u kojima su propustili da podsete građane da država nije isto što i vlast, da predsednik nije isto što i država, da kritika vlasti nije napad na zemlju i ugrožavanje njenih interesa i da politička većina nema monopol na patriotizam
Za postepeno navikavanje publike na političku stvarnost u kojoj je koncentracija moći izgledala prirodno, odsustvo odgovornosti uobičajeno, a nedostatak javne rasprave se podrazumevao.
Za to što nisu dosledno ispunjavali sopstvenu zakonsku obavezu da obezbede istinito, potpuno, nepristrasno i blagovremeno informisanje i omoguće građanima slobodno formiranje mišljenja.
Duguju nam izvinjenje i za odnos prema sopstvenim novinarima. Za sve koji su bili izloženi pritiscima, za one koji su zbog profesionalnog integriteta ostajali bez prilika da rade svoj posao, za uredničke odluke ukidanja i marginalizovanja čiji razlozi nikada nisu objašnjeni. Za to što su zaposleni RTS-a u aprilu 2025. morali na zboru da traže ostavke urednika koji su dozvolili da se u Dnevniku 2 iznose neistine i uvrede na račun njihovih kolega, studenata i drugih građana, i da upozoravaju da se honorarno angažovani novinari i tehničari šalju na najrizičnije zadatke, na proteste i mitinge. I za to što nisu stvoreni uslovi u kojima se profesionalna hrabrost podrazumeva, umesto da predstavlja lični rizik.
Radio-televizija Vojvodine ima i sopstveni spisak. On počinje u maju 2016, kada je posle promene pokrajinske vlasti smenjen programski direktor Slobodan Arežina, a tokom jednog jedinog popodneva sa dužnosti je uklonjeno četrnaest urednika i zaposlenih u informativnom programu. Sud je kasnije utvrdio da je Arežinina smena bila nezakonita. Ugašena je i tek pokrenuta istraživačka emisija. Hiljade Novosađana tada su na protestima pokreta Podrži RTV branile javni servis od političkog preuzimanja. Spisak se nastavlja godinama u kojima su glavni i odgovorni urednici radili u statusu vršilaca dužnosti, a ne završava se ni u martu 2025, kada su sindikalci štrajkovali glađu u holu sopstvene zgrade, u kojoj je više od mesec dana boravila policija, i kada su novinari pred ulazom čitali Slobodni dnevnik kako bi ukazali na neprofesionalno izveštavanje sopstvenog Prvog programa.
Više od svega, Javni servis nam duguje izvinjenje za način na koji se sada izvinjava.
Za nekoliko bezličnih rečenica u kojima se priznaje da je nešto izostajalo, ali ne i ko je odlučivao da izostane. Za obećanje ozdravljenja, a da nam nije saopštio dijagnoze, a ni odabrane načine lečenja i terapiju.
Za poziv publici da ponovo veruje instituciji koja joj još nije objasnila zašto joj se godinama nije verovalo.
Izvinjenje nije dovoljno
Izvinjenjem javni servis ne može da izbriše ono što je radio, može samo da preuzme obavezu da nam to objasni. Odgovornost javnog servisa ne meri se brojem izvinjenja, već spremnošću da građanima pokaže kako je do propusta dolazilo, ko ih je omogućavao i šta će učiniti da spreči njihovo ponavljanje.
Na kraju, javni servisi nam duguju izvinjenje i za nešto što nije moguće nadoknaditi – za vreme tokom kojeg su građani morali da traže istinu na drugim mestima, dok su istovremeno plaćali institucije čiji je posao bio da im tu istinu pruže.
Izvinjenjem javni servis ne može da izbriše ono što je radio, može samo da preuzme obavezu da nam to objasni. Odgovornost javnog servisa ne meri se brojem izvinjenja, već spremnošću da građanima pokaže kako je do propusta dolazilo, ko ih je omogućavao i šta će učiniti da spreči njihovo ponavljanje
Za svesno obmanjivanje građana, manipulisanje činjenicama, upodobljavanje i izostavljanje konteksta događaja zahtevima i potrebama vlasti.
To je možda i najveći dug. Ne samo ono što su govorili, već i sve ono što zbog njih nije moglo da se vidi i čuje, sazna, razume i na vreme dovede u pitanje.
Za takav dug jedno „izvinite“ nije dovoljno. Čak je i uvredljivo. I tek je početak spiska.
