25. oktobar
U obilju pročišćujućih scena koje su studenti doneli našim mentalno zagađenim prostorima, doneli su i to da su muslimani mirno prespavali u pravoslavnom manastiru.
Nisu u njega ušli nasilno, s oružjem, kao sklonište od kiše ili mraza, ili iz obesti ili u srkrnavljenju, kao u nekim ratnim situacijama iz naše prošlosti.
Studentski hodočasnici za Novi Sad sa Državnog univerziteta iz Novog Pazara zanoćili su nigde drugde nego u jednoj pravoj srpskoj svetinji: manastiru Studenica. U Raškoj, u „dolini kraljeva“, konak im je bio otkazan. Konaci u Studenici, kako i priliči, nisu.
Velika je ovo ekumenička vest. Studenica nije novokomponovana kvazicrkva čiji su ktitori lokalni mafijaši koji su se obogatili na Miloševićevim samoubilačkim impulsima i na propasti zemlje pod sankcijama i posle pod pljačkaškom tranzicijom i sadašnjom koruptivnom ekonomijom. Ovakvih crkava je po Srbiji toliko da bi pola sveštenstva pola godine posle smene režima bilo zauzeto samo obredima isterivanja zlih sila iz samih objekata. Počevši sa hramom na Vračaru…
Studenicu je osnovao Stefan Nemanja, njen iguman je bio Sveti Sava. Tu je napisao svoj Tipik. Studenica je, po mnogo čemu, epicentar srpske države i srpske crkve. Ako je Studenici u redu da u njoj zakonače vernici druge vere, onda su te verske razlike očigledno mnogo manji problem nego što bi neki voleli da mi verujemo.
Ako bi neko seo da smisli veći prst u oko i režimu i režimskom sinodu i njihovoj decenijskoj propagandi, teško bi smislio nešto bolje. Eparhija žička, kroz koju su studenti dosta hodali, se ponašala autentično hrišćanski. Dr Justin, mitropolit žički, takođe. A to je crvena krpa za režimske bikove (bizone)
Jedan od studenata hodočasnika je iskustvo opisao kao „isceljenje duše“. Razumem ga. Svako autentično duhovno mesto ima taj kvalitet. Monaštvo im je, kažu, ujutro čak i napravilo doručak po muslimanskim običajima.
Ako bi neko seo da smisli veći prst u oko i režimu i režimskom sinodu i njihovoj decenijskoj propagandi, teško bi smislio nešto bolje. Eparhija žička, kroz koju su studenti dosta hodali, se ponašala autentično hrišćanski. Dr Justin, mitropolit žički, takođe. A to je crvena krpa za režimske bikove (bizone).
U svom duhovnom i intelektualnom siromaštvu, sa repertoarom delovanja užim od lošeg svadbarskog orkestra, prva reakcija koju su sinod i režim smislili na ovu „provokaciju“ je ono što obično rade ćevabdžinicama, fotokopirnicama i drugim samostalnim radnjama koje ili ne plaćaju reket ili podržavaju studente: poslali su im finansijsku inspekciju.
Eto još jedne scene iz režimske nadrealne farse koja nas prati već previše decenija: od svih mogućih ideoloških ili dogmatskih izazova koje bi mogli da upute bratstvu Studenice – a što javno ne smeju – osveta se svela na nekoliko poslušnika gluvih za svetost zidova kojima su okruženi, koji umesto da slušaju šapate svetih knjiga preturaju po administratorskim fasciklama tražeći razloge za prekršaj u fakturama i dostavnicama, u bilansima i nušićevskim „delovodnim protokolima“ i „trebovanjima“.
Srpski režim je najprofanija garnitura za koju znam, koja se sve bezuspešnije i sve očajničkije trudi da se prikaže kao produhovljena. Braća blizanci američke kvazihrišćanske administracije, s time što se tamo crkve, bar za sada, ostavljaju na miru što se para tiče. Zato se i osnivaju… jer, pare su takvima važnije od hrišćanstva.
Srpski režim je najprofanija garnitura za koju znam, koja se sve bezuspešnije i sve očajničkije trudi da se prikaže kao produhovljena. Braća blizanci američke kvazihrišćanske administracije, s time što se tamo crkve, bar za sada, ostavljaju na miru što se para tiče. Zato se i osnivaju… jer, pare su takvima važnije od hrišćanstva
Ima ovo neke bizarne veze, nadrealne kao i sam događaj, sa onom čuvenom dosetkom Laneta Gutovića koji je jednom rekao „Ljudi, ja sam takav baksuz, ja bre da ispadnem iz aviona iznad fabrike čokolade, ja bi’ pao u računovodstvo!“
Nema u režimu, a izgleda ni u sinodu, mnogo teološke iznijansiranosti u tumačenju hrišćanskog čina u Studenici… samo brutalna sila i – nadaju se ti samoproklamovani istorijski baksuzi – računovodstvo.
26. oktobar
Policajac sa visokim činom je nedavno podneo ostavku jer su mu nadređeni – čitaj režim – naredili da na skupovima u svom gradu špijunira sopstvenu porodicu i prijatelje.
Ovo govori nekoliko važnih stvari o srpskom, ali i o sličnim režimima.
Prvo, priroda ovakvih umova je da represija nema granice i da uvek počinje od represiranja drugih da bi se završila represijom samoga sebe. Bez ovoga u takvim režimima ne može da se preživi, posebno unutar njega. Ako sam sebe ne špijuniraš, ne cenzurišeš, ako sam sebe ne prijavljuješ i sebi i nadležnima, nisi dovoljno odan. Samoprodaja duše je ugrađena u temelje ovakvih sistema.
Fundamentalisti svih boja su to davno znali.
Ignjacio Lojola, osnivač Jezuita, jednom je rekao (u slobodnom prevodu) „pazite se onih koji se samo formalno mole, a ispod toga pokazuju skrupuloznost“. Drugim rečima, za ekstremizam je potrebna totalna, sveobuhvatna, mrtvačka lojalnost. Loyola je to zvao perinde ac cadaver („slično mrtvome telu“): biti ispražnjen od sopstvene ličnosti, od svakog aspekta „sebe“ – od savesti, od morala, od sopstvenih ideja o „dobrom“ i „lošem“ – kao da je u pitanju mrtvac. Ti si samo telo koje treba da služi svrsi, bespogovorno.
U širem smislu, krug od drugih do sebe se crta i na širem planu, od drugih naroda do sopstvenog. Počne se sa represijom drugih da bi neumitna ideološka balistička putanja završila pred našom kućom, eksplozijom istih tih tikvi koje smo u početku sadili sa Đavolom.
Priroda ovakvih umova je da represija nema granice i da uvek počinje od represiranja drugih da bi se završila represijom samoga sebe. Bez ovoga u takvim režimima ne može da se preživi, posebno unutar njega. Ako sam sebe ne špijuniraš, ne cenzurišeš, ako sam sebe ne prijavljuješ i sebi i nadležnima, nisi dovoljno odan. Samoprodaja duše je ugrađena u temelje ovakvih sistema
Energija besa i mržnje, slepe, nereflektivne osujećenosti i nasilništva, preživljava tako što stalno mora da se zrači, da se kao bacačem plamena prosipa po okolini. Ali, kada su oko nas debeli zidovi, kada više nema otvorenog prostora za prženje drugih, taj plameni mlaz se vraća nama samima, u svoj svojoj užarenosti i spaljivanju.
Perinde ac cadaver – biti ispražnjen od samosvesti kao leš – eto dobrog opisa sluga režima svih vrsta, sada i oduvek…
28. oktobar
Potpredsednica vojvođanske vlade Sandra Božić tvrdi da sadašnji univerzitet treba srušiti i umesto njega izgraditi novi, patriotski bolji. Ne samo jedan univerzitet, ne samo kao zgradu – „univerzitet“ kao nacionalnu instituciju, kao ideju.
Eto kako izgleda delovanje „lojolističkih“ intelektualnih i moralnih mrtvaca iz prethodne vinjete u praksi, u samorazaranju sopstvene suštine.
Dok pametan svet grabi znanje – panično, očajnički zgrće znanje da bi povećao šanse da preživi u doba opšteg klimatskog i političkog haosa – naši ideološki zombiji bi da nas baziraju na nacionalnim mitovima i fantazijama.
Univerzitet ne kao paradigma znanja, već poslušnosti i fundamentalističke vere.
Univerzitet ne kao simbol otvorenog uma i kritičkog preispitivanja, već kao paracrkveni tron sa koga se sliva i umnožava društveni raspad.
Univerzitet ne kao mašina za unapređenje života naroda i štit za odbranu od civilizacijskih lomova, već kao zagađeni izvor za zalivanje sentimenta žrtve i vazalstva od onih koji u nama vide samo korisne idiote i jeftine robove.
Dok pametan svet grabi znanje – panično, očajnički zgrće znanje da bi povećao šanse da preživi u doba opšteg klimatskog i političkog haosa – naši ideološki zombiji bi da nas baziraju na nacionalnim mitovima i fantazijama
Drugim rečima, univerzitet kao samoubilački ideološki kult, univerzitet u kome nema ničega „univerzalnog“, samo duboko i jadno lokalnog i provincijalnog; „singularitet“ crne rupe iz koje nema bežanja, koja melje i jede sve što joj priđe blizu…
To je institucija koju zamišlja naša istaknuta partijska funkcionerka.
Univerzitet „slično mrtvome telu“.
30. oktobar
Kao i apsolutno sve drugo u društvu, apsolutistička dogma gazi i kulturu, posebno kulturu, jer je ona jedina koja može da je izazove na ideološkom i intelektualnom, a najopasnije, afektivnom, nivou.
Sada je došao na red i Sajam knjiga. Jedan od dana sajma je i 1. novembar, godišnjica tragedije ispod novosadske nadstrešnice. Šamar u lice korumpiranim ubicama. Kalendar koji ne prašta. Ne možeš da listaš knjige krvavim rukama.
Mnogi izdavači su preporučili da se sajam pomeri. Nije prihvaćeno. Zato su mnogi i otkazali.
Učenici i zaposleni 14. beogradske gimnazije su dali svoje prostore za održavanje alternativnog sajma na kome su se našli neki od naših najzanimljivijih izdavača, od Geopoetike, preko Heliksa, do Arhipelaga i Klia. Naziv ovog sajma je citat poziva Dositeja Obradovića svome narodu: „Knjige, braćo, knjige!“.
Oni kojima se nije mililo da ostave tako veliku tržišnu njivu, računajući i na pasivnost jednog dela našeg naroda u promeni navika, odlučili da ipak posade tikve sa državnim sajmom, ali da probaju da „iznutra utiču“ na kalendarsku fleksibilnost oko komemoracije. Da se 1. novembra pauzira rad, u slavu žrtvama.
Nemoguće je ovde ne prizvati onu narodnu mudrost o hvatanju u kolo sa kojekakvima… Ako ne platiš na mostu (otkazivanje), platićeš na ćupriji (kazne) – ili ćeš ostati govnjivog „ćaci“ obraza, sa štandom koji samo fiktivno radi jer će svaki zaposleni sa čak i mrvicom savesti toga dana uzeti bolovanje; a ti visiš, još jedna od sve brojnijih žrtava poludelog režima u smrtonosnom kolapsu, žrtva sopstvene alavosti i kilavih moralnih principa
Kako već biva sa ovakvim režimima, a teško je prihvatiti izgovor da ti izdavači to nisu znali, te tikve su im se takođe obile o glavu. Sajmu na pamet ne pada da stane 1. novembra i onima koji to planiraju – čak i najvećima kao Laguna – preti sudskim tužbama za izgubljeni prihod od ulaznica i drugih izvora.
Nemoguće je ovde ne prizvati onu narodnu mudrost o hvatanju u kolo sa kojekakvima… Ako ne platiš na mostu (otkazivanje), platićeš na ćupriji (kazne) – ili ćeš ostati govnjivog „ćaci“ obraza, sa štandom koji samo fiktivno radi jer će svaki zaposleni sa čak i mrvicom savesti toga dana uzeti bolovanje; a ti visiš, još jedna od sve brojnijih žrtava poludelog režima u smrtonosnom kolapsu, žrtva sopstvene alavosti i kilavih moralnih principa.
Kao i sam režim, sada i poznate firme uče na sopstvenoj koži koji je trošak licemerja u svetu u kome se sve brže i sve jasnije moraju donositi jasne moralne odluke.
Ne možeš da pregovaraš sa besnom hijenom.
31. oktobar
Srbija je u neprekinutom Halloween-u još od osamdesetih.
Njom od tada vladaju vampiri i monstrumi, posednute drvene lutke, ubilački klovnovi, (z)avetnici i ukleti bezdušni gusari.
Orke i pragrdani, babaroge i rospije, seku sve zeleno i živo, pale gde mogu, ruše gde stignu, zasmrde sve gde prođu, zavijaju iz sveg glasa da zaguše zvuke roptanja i stenjanja naroda koji jašu i sisaju.
Opslužuje ih armada zombija i mumija, dan im je neprijatelj, svetlo im je bolest i smrt.
A nad svima njima, Veles, bog obmane, čiji se čas završava onda kada, neizbežno, takva mu je priroda, počne da obmanjuje sebe…
Ništa slatko u ovom cirkusu užasa.
