„Tog dana je trebalo da se sastanem na stanici sa prijateljicama iz mreže žena ekoloških organizacija i da zajednički krenemo na put. Stigla sam nekoliko minuta ranije, pozdravljala se sa svojim detetom i tada se sve srušilo: beton, staklo, metal, prašina… Život se tada presekao na ’pre’ i ’posle’. Samo je slučajnost odlučila da ja ostanem živa. Od tada osećam dužnost da govorim u ime onih koji više ne mogu.“
Ovako za Radar priču počinje Sonja Kondić, koja je pukim slučajem ostala živa kobnog dana, tik uz nadstrešnicu novosadske železničke stanice. Zločin toliko težak i brutalan da je iz korena promenio živote čak i onih koji stanicu tog dana nisu ni videli.
Sonja kaže da i dalje oseća u vazduhu jezivi muk nakon praska – gromoglasnu tišinu koja „para dušu“. Svakog petka u 11.52, u njoj oživi slika ruševine, prašine, tela i pogleda koji se gase.
„Prošla je godina dana, a vlast nas i dalje ubeđuje da je sve to bila ’obična nesreća’. Nije. To je bio zločin nad sopstvenim narodom. Osećam tugu, bes, ali i odlučnost da istrajemo u zahtevima za utvrđivanje odgovornosti. Osećam i prezir i gađenje prema svima onima koji su ponosno govorili da je rekonstruisana stanica ispred evropskih standarda i da je veoma bezbedna, a sada na počinak odlaze krvavih ruku koje se nikako ne daju oprati.“
Život se tada presekao na „pre“ i „posle“. Samo je slučajnost odlučila da ja ostanem živa. Od tada osećam dužnost da govorim u ime onih koji više ne mogu
Sonja Kondić
Godinu dana kasnije, aktivistkinja Maja Vasić oseća narastajući bes, jer su krivci za ovaj užas i dalje neimenovani i nekažnjeni. Takođe, rešena je i odlučna da istrajemo u zahtevima koje su studenti postavili i zna da „nazad nema“.
„Tog dana je trebalo da, sa još dve ekološke aktivistkinje, nešto oko podneva vozom iz Novog Sada odem za Beograd. U poslednji čas smo promenile plan i krenule kolima. Dan je bio divan, sunčan, neobično topao za to doba godine, ja bih sigurno sedela ispred stanice i čekala saputnice. Srećom, nisam bila tamo tada nego u kolima. Nekih drugih 17 ljudi je imalo manje sreće. Naravno da me je taj događaj promenio. Postala sam još predanija borbi protiv ovog kriminalnog režima koji nam odavno i bukvalno radi o glavi“, kaže Vasić.
Lazar Kuzmanov je poznati novosadski arhitekta, koji tog dana nije bio u Srbiji. Supruga mu je poslala poruku u kojoj je pisalo „svi smo dobro“, što on prvo nije razumeo, sve dok nije pogledao društvene mreže.
„Rasplakao sam se jer sam bio svestan da je tragedija velika. Kao arhitekta koji dobro poznaje konstruktivne sisteme i posebno zakonsku regulativu, znao sam da je ljudska greška presudila tragediji. Niko me ne može ubediti da je odjednom posle toliko godina rđa jedini krivac“, govori Kuzmanov, i teško nastavlja: „I dalje se osećam prazno i nemoćno, revoltirano što posle godinu dana istraga o ovom užasnom događaju stoji u mestu, što država i dalje pokušava da zamagli svoju odgovornost i što se proizvela podela društva koja ne može da donese ništa dobro.“
U sličnom tonu priču nastavlja novosadski novinar u penziji i književnik Đorđe Randelj. Oseća se poniženo i uvređeno, ogorčeno i postiđeno, kao i većina Novosađana. Čini mu se – velika većina. I to ne datira od 1. novembra 2024, nego i odranije, jer je baš „naš nesrećni Novi Sad bio jedini grad u državi Srbiji kojim su i posle 5. oktobra 2000. vladali radikali, sa „našom Majom Gojković na čelu, čija biografija je ista-istacka kao i životopis njenog šefa AV, našeg današnjeg vrhovnog komandanta“.
Šta se zapravo dogodilo?
Po Sonji Kondić, 1. novembra nije pala samo nadstrešnica – pala je maska razornog naprednjačkog sistema. To nije bila nesreća, već direktna posledica bahatosti, neodgovornosti i korupcije. Ljudi su ubijeni jer su „rokovi, populizam, fotografije, medijski PR i namešteni tenderi za ovu vlast daleko važniji od ljudskih života“. U sličnom tonu odgovara i Maja Vasić:
„Nadstrešnica je pala jer je cela rekonstrukcija železničke stanice u Novom Sadu bila izvedena uz mnoštvo koruptivnih radnji i jer je urađena nestručno, štedeći na materijalu, puštena u rad bez neophodnih provera i dozvola. Dakle, zbog mafijaških radnji i nečijeg profita 16 ljudi je mrtvo, a jedna mlada žena bukvalno prepolovljena i osakaćena.“
Arhitekta Kuzmanov nema dilemu da je posredi bila tragedija izazvana korupcijom. Smatra da je država dozvolila da se koristi objekat koji je još bio gradilište, resorni ministar je mimo svih zakonskih i moralnih normi bio na čelu „ekipe“ koja je otvorila stanicu iako nije imala rešenje o tehničkoj ispravnosti i upotrebnu dozvolu.
„Samo dve nedelje pre tragedije izvršena je prijava radova, a stanica je već radila. Da su zakoni poštovani tragedija bi bila izbegnuta. Za nedostatke u tehničkoj dokumentaciji neko mora odgovarati. Korupcija koja je pratila ceo proces rekonstrukcije je samo zaokružila ovu tragediju“, podvlači Kuzmanov.
Grad koji je odisao kulturom, pažnjom i blagošću, sada se guši dok udiše nepravdu i smrad laži kojima vlast zatrpava svoje krvave tragove
Đorđe Randelj pak podseća da je najstrašniji masakr grada Novog Sada – nekad najlepšeg i najčistijeg grada u Jugoslaviji, počeo usponom radikala i SPS devedesetih.
„Ovaj potonji zločin je neuporedivo strašniji, ali ga ipak – ako ikad bude optužnice – ne treba okvalifikovati kao zločin sa predumišljajem. Onaj prvi je smišljen i dugotrajan, podmukao i svirep, baš kako to biva kod osvete loših đaka i fukare nad građanskim slojem. Tu zacelo nije samo u pitanju to što nam – već 80 godina – o svemu odlučuju lojalisti a ne stručnjaci, u pitanju je i nešto više. I svakako bolesnije. Stari novosadski kvartovi, Salajka, Podbara ili Grbavica, ne samo da su pregaženi nego i samleveni, ruše se lepe secesionističke kuće i u uskim ulicama podižu osmospratne zgradurine, nigde više ni drveta, ni lista… a parkovi nam se prepolove da bi se i u njima namestilo par hiljada tona gvožđa i betona.“
Novi Sad nakon zločina?
Kao i brojni Novosađani, Sonja Kondić primećuje da Novi Sad više nije isti. Grad koji je odisao kulturom, pažnjom i blagošću, sada se guši dok udiše nepravdu i smrad laži kojima vlast zatrpava svoje krvave tragove.
„Svaka pesma zvuči kao ruganje, svako slavlje kao poruga. Rana je još veoma duboka, ne zaceljuje i boli. Ulice, trgovi i događaji su obojeni zahtevom za pravdu i odgovornost.“
Za Maju Vasić, Novi Sad je od 1. novembra ranjeni grad. Ljudi su tužni, zgroženi, ali i besni na pripadnike vladajuće stranke i one koji ovaj kriminalni režim podržavaju, više nego ikada.
„Novosađani i Novosađanke su pokazali do sada neviđen nivo empatije i solidarnosti. Pomaže se i kuva za studente, ljudi se organizuju u zborove građana, protesti su mesecima bili svakodnevni, bilo ih je i nekoliko dnevno, puno toga se promenilo. Puno uspavanih se probudilo.“
Tračak nade u katastrofi primetio je i Randelj. Kaže nam da se napaćeni i postradali Novi Sad posle crnog 1. novembra čudesno, i naprečac, promenio i preobrazio.
„Da uzrok tog preobražaja nije bio onoliko užasan, tragičan, rekli bismo da je sinuo, ali je možda ipak prigodno spomenuti neku iskru, pa i plamen. I nije tu iskru rasplamsala sama ta tragedija, samo nas je ispunila nekom neizrecivom tugom, nego je onoj iznenađujuće velikoj masi naših sugrađana u svakodnevnih 14, pa 15, pa konačno i 16 minuta ćutanja i odavanja pošte našim ubijenim sugrađanima, zaiskrilo u glavi da kad su već toliko brojni i jednodušni, a kivni i besni, mogu najzad da se odupru vladajućoj garnituri koja nas je upropastila i ponizila, unazadila i obrukala kao nijedna u istoriji celoj.“
Kako se leči grad?
„Ovu traumu može da zaceli samo pravda“, nastavlja Vasić. „Procesuiranje vinovnika ovog zločina i maksimalne zatvorske kazne za sve one koji su do ovog zločina svojim činjenjem, ali i nečinjenjem doveli. I naravno, raskrinkavanje kompletne kriminalne organizovane grupe koja vodi ovu državu predugo.“
Slično misli i Kondić. Rekla nam je da kolektivna rana može da zaraste samo ako istina bude glasno izgovorena, pravda zadovoljena i krivci osuđeni.
„Tek tada ćemo moći da zapalimo sveću u miru, a ne u besu i očaju. Tek kad shvatimo da nas korupcija ubija bez razlike moći ćemo da živimo bez straha da će se neka sledeća nadstrešnica srušiti na nas. Dok se to ne dogodi, ne smemo zaćutati i ne smemo odustati.“
A da Novi Sad dugo neće zaceliti misli i Lazar Kuzmanov, sa naglaskom na porodice tragično preminulih, za koje isceljenje neće doći nikada. On kaže da je nedopustivo da posle godinu dana odgovorni za propuste izbegavaju pravdu. Nemoć pravosudnog sistema je razočaravajuća, a pošteni izbori bi pomogli da u drugačijem političkom i vrednosnom sistemu pravda bude zadovoljena. Ipak, za Randelja je isceljenje započelo samim činom osvešćenja i pobune.
„Svih 11 meseci gledamo kako se na svaki poziv studenata ili zborova građana skupe stotine i hiljade Novosađana i žitelja iz okolnih sela Srema i južne Bačke, prepoznajemo sve najaktivnije studente, komšije u zborovima po mesnim zajednicama, javljamo se jedni drugima ko nekad u rodnim selima, pridržavamo ulazna vrata starijima, ponesemo zembilj komšinici od dućana do njenog ulaza, pa i lifta. Naš Novi Sad se, eto, čudesno preobrazio, kao u nekoj bajci braće Grim, a mi smo i inače već pobedili, jer će pola miliona studenata izaći na izbore, a glavni režimski činovnici su već u kućnom pritvoru: kad ste nekog naprednjaka videli na ulici? Bez pratnje onih bezvratih šifonjeraca? U Novom Sadu ih nešto nema na vidiku. I potpuno ih razumem. I mene bi bilo sramota da ikome pogledam u oči“, poentira književnik.
To nije bila nesreća, već direktna posledica bahatosti, neodgovornosti i korupcije. Ljudi su ubijeni jer su rokovi, populizam, fotografije, medijski PR i namešteni tenderi za ovu vlast daleko važniji od ljudskih života
Teško je opisati energiju koja u gradu vlada uoči velikog komemorativnog skupa 1. novembra. Rečima Kuzmanova, „trauma je vidljiva na svakom koraku“. Međutim, dve su stvari jasne kao dan: predsednik Srbije bi dolaskom sasvim sigurno isprovocirao brojne građane spremne na nasilje, koje Novosađani ne prizivaju niti najavljuju, već upozoravaju da bi u tom slučaju bilo teško garantovati mir i bezbednost. Poruka je nedvosmislena: predsednik nije dobrodošao do daljeg.
Drugi utisak je da većina politički mislećih Novosađana i građana Srbije ne želi da 1. novembra bude samo komemoracija ubijenima, već da se tog dana, simbolički nakon godinu dana, postavi platforma i jasni ciljevi za dalje političko delovanje svih onih kojima je SNS dozlogrdio.
Umesto zaključka, ponavljamo poslednju rečenicu iz prvog novosadskog izveštaja Radara nakon tragedije, objavljenog pre godinu dana:
„Novi Sad ovo nikada neće zaboraviti.“
