18. oktobar
Bugarski politikolog Ivan Krastev je jedan od najpronicljivijih tumača modernog doba, posebno dinamika između „Zapadne“ i „Istočne“ Evrope. Njegova knjiga Utrnulo svetlo je i dalje jedna od najboljih studija razloga zašto je postkomunistička tranzicija u puna demokratska društva u Rusiji i dobrom delu „istočnije“ istočne Evrope podbacila.
U nedavnom tekstu za magazin Prospect, Krastev piše o novim revolucionarnim vremenima koja su doneli desni populisti i o nedostatku adekvatnog odgovora sa „leve“ strane (priznajući pri tome da su ovi termini postali prilično besmisleni).
Jedan ugao je posebno zanimljiv: to da su današnje globalne i lokalne politike oblikovane dvema „pobunama istrebljenja“ (extinction rebellions); dve imaginacije koje oblikuju naše viđenje sveta, šta na tu temu želimo da uradimo, šta je moguće i šta je poželjno.
Jedna je ekološka imaginacija koja nam, svom snagom naučnih dokaza, kaže da ako ne promenimo svoj globalni način života i ekonomskog organizovanja, ubićemo život na planeti, a pre svega nas same. Mi jednostavno jedemo sami sebe i planetu guramo u pakao u kolicima iz samoposluge.
Druga imaginacija je demografska, raspaljena smanjenjem priraštaja stanovništva u razvijenim zemljama, povećam globalne emi/imigracije i strahom da će „moj narod“ nestati, kao i „naš način života“.
Ekološka imaginacija je kosmopolitska – život na planeti može da se spase samo ako se čovečanstvo udruži jer je problem van domašaja čak i najvećih zemalja individualno – dok je demografska nativistička i suverenistička (suterenistička, rekao bih ja) – drugi hoće da nas zamene, a mi moramo da ih zaustavimo.
U oba slučaja, budućnost je nešto čega se treba plašiti. „Nije u pitanju projekat, nego projekcija“, kaže Krastev. Obe imaginacije su prepune apokaliptičke simbolike i uzavrele osećanjem hitnosti. Obe imaginacije osećaju da žive poslednje dane sveta koji nam je poznat…
Analiza u članku je dublja i šire od samo ovoga, ali mi je opet zaprepašćujuće da se obe ove imaginacije ne vezuju za osnovni problem koji je u korenu: neoliberalni kapitalizam, čija predatorska priroda beskrajnog rasta, nemilosrdne ekstrakcije prirodnih resursa i njihovo pretvaranje u razna ekološka zagađenja kroz zaštitu profita u proizvodnji i konzumerističko društvo u potrošnji kreiraju većinu dinamika koje uzrokuju naš slom.
Svi bi da imaju skandinavski životni stil, sa američkim porezima. Svi bi da se stvari promene, a da ostanu iste: građani po pitanju potrošnje, biznisi po pitanju eksploatacije resursa i građana
Prirodna katastrofa izaziva migracije, kao i naši ratovi za prirodne resurse. Nejednakosti su eksplodirale u svakom društvu koje je prihvatilo neoliberalne i neofeudalne modele organizovanja. Kapital se nesmetano kreće po planeti, gde god je jeftinije, devastirajući i svoje (Amerika) i globalne zajednice. Socijalni sistemi se brane od dogme „male države“, iako bez velike države nije moguće imati ikakav pristojan socijalni sistem. Svi jure niske poreze, sa istim posledicama.
Svi bi da imaju skandinavski životni stil, sa američkim porezima. Svi bi da se stvari promene, a da ostanu iste: građani po pitanju potrošnje, biznisi po pitanju eksploatacije resursa i građana.
Slagalica našeg doba koju je moguće složiti samo i globalno i lokalno, ali je previše ruku koje je kvare i previše besnih i obesnih koji samo žele da je bace na pod i umesto nje kao rešenje za celu ponude samo svoje parče…
21. oktobar
Vikendom je Ljubljana ne samo prazna, već i mnogo radnji ne radi. To što radi, radi mnogo kraće. I sve to uprkos jatima turista, šokiranih da sem kafea i restorana – očigledno otvorenih specifično za njih – mnogo šta drugo je takođe na vikendu…
Kao žitelju Britanije kondicioniranom na anglosaksonsku opsesiju biznisom po svaku cenu, što često znači vrlo dugo radno vreme radnji i 24/7 kulturu, posebno vikendom, ova ljubljanska „provincijalnost“ je i zanimljiva i dobrodošla.
Nemam za nju jedno sigurno objašnjenje, ali mislim da postoji nekoliko mogućih.
Prvo, grad se isprazni za vikend jer Slovenci vole prirodu, mnogi imaju vikendice u planinama i jedva čekaju da u njih odu. Radnjama promet svakako pada.
Drugo je socijaldemokratska kultura, i dalje vrlo vidljivo suprotstavljena neoliberalnom i neofeudalnom ropstvu: svi zaslužuju odmor, uključujući i skromne profesije koje se u drugim zemljama tretiraju s prezirom – i kasirke, i pekari, i šalteraši u bankama, i vozači autobusa…
Treće je, nagađam, tradicija hrišćanskog socijalizma, prisutna još pre 2. Svetskog rata, kome odgovara ne samo da se radni ljudi tretiraju s dostojanstvom, već i da imaju vremena za crkvu vikendom. Ne samo da se u njoj mole, već i da za nju volontiraju.
Drugo je socijaldemokratska kultura, i dalje vrlo vidljivo suprotstavljena neoliberalnom i neofeudalnom ropstvu: svi zaslužuju odmor, uključujući i skromne profesije koje se u drugim zemljama tretiraju s prezirom – i kasirke, i pekari, i šalteraši u bankama, i vozači autobusa
Amerikancima i Britancima (a bogami i nama) zbog ovoga Ljubljana, uprkos svojoj lepoti, vikendom izgleda kao duboka švapska provincija čija praznina prija samo mizantropima ili dubokim introvertima (što je često isto), ali meni je to dobrodošli civilizacijski intermeco, momenat usporavanja koji mi šapuće da na nekim mestima na planeti normalnost još nije potpuno izgubila svoje čari.
22. oktobar
Predani student propagande, predsednik Srbije kao da sa sobom stalno nosi bukvar informacione manipulacije.
DDA mu je omiljeno sredstvo: Deny, Deflect, Attack – Negiraj, Skreni s teme, Napadaj…
„False flag“ operacije (nasilne akcije za koje se onda optužuje druga strana) mu sada – kako se smučio EU i od smrada očigledno ni oni nisu više mogli da se sklone – postaju omiljena strategija. Posebno, ako ovakve akcije mogu da posluže za treću najčešću taktiku, a to je sklanjanje pažnje sa neprijatnih događaja za režim.
Vatreni obračun kod Ćacikorala je trebalo da posluži za odvraćanje pažnje od rezolucije Evropskog parlamenta kojom je prvi put, masovno i oštro, srpski režim ogoljen u svoj svojoj laži, lopovluku, licemerju, hohštapleraju i brutalnosti.
Režim je očigledno znao šta će biti u rezoluciji i zato mu je trebalo da hitno uradi nešto spektakularno da odvrati pažnju. Jad i beda njegovog, sada sve očiglednijeg, nedostatka mašte i ljudstva, proizveo je samo jednog bivšeg službenika Službe čije psihičko stanje tek treba da se ustanovi.
Takođe, slike gorećeg Ćacikorala dočekane su s veseljem od strane građana, što je na mnoge načine negiralo predsednikov zapenušani sentiment „stravične terorističke akcije“. Šta je to u odnosu na Banjsku…
Režim je očigledno znao šta će biti u rezoluciji i zato mu je trebalo da hitno uradi nešto spektakularno da odvrati pažnju. Jad i beda njegovog, sada sve očiglednijeg, nedostatka mašte i ljudstva, proizveo je samo jednog bivšeg službenika Službe čije psihičko stanje tek treba da se ustanovi
Kao što pomenuh prošle nedelje, evropski reflektor istih vrednosti za koje se bore studenti i slobodni građani, počeo je mnogo jače da probija režimski mrak, a nadamo se da će uskoro i Laura Koveši imati šta da kaže na temu zloupotrebe EU para u Srbiji.
Očekujmo poplavu „lažnih zastava“ kako se obruč oko režima sve više bude stezao ove zime.
23. oktobar
Ameriko, laku noć.
Sada ćeš videti kako je bilo nama.
Kako su tirani kreativni da prošire i zadrže svoju vlast.
Kako gaze sve i svakoga kako im se prohte.
Kako su ljudska prava luksuz pametnih društava.
Kako svi oni za koje smo mislili da će im se usprotiviti – opozicija, parlament, sudovi, tužilaštva, mediji, biznis – u strahu od finansijske ili krivične kazne, ili samo zbog nesloge, zaćuti, uštroji se ili čak i pređe na njihovu stranu da bi sačuvali svoje privilegije.
Shvatićete da je kukavičluka i mufljuštva uvek više od integriteta, ako im se da prilika.
Očajavaćete koliko sa glupošću nije moguće pregovarati.
Ježićete se od toga koliko je vaših sugrađana spremno da povredi, čak i ubije, onako… jer im je neko dao dozvolu i ideju za koju je pravedno (u njihovoj glavi) ubiti.
Shvatićete kako je biti Srbin ili Rus u inostranstvu, čak i kada si protiv svog tiranina, čak i kada si pobegao od njega u drugu zemlju, ali od njegove četke teško možeš da pobegneš jer te samo ime zemlje maže njihovim gnojem. Osuđivanje po asocijaciji. Unapred si sumnjiv. „Vi Srbi…“, „Vi Amerikanci…“
Gorko je, zar ne?
Shvatićete kako je biti Srbin ili Rus u inostranstvu, čak i kada si protiv svog tiranina, čak i kada si pobegao od njega u drugu zemlju, ali od njegove četke teško možeš da pobegneš jer te samo ime zemlje maže njihovim gnojem. Osuđivanje po asocijaciji. Unapred si sumnjiv. „Vi Srbi…“, „Vi Amerikanci…“
Mučno je gledati kako ti se zemlja para pred očima, a ništa ne možeš da uradiš jer ili ne znaš, ili se plašiš ili ne možeš sam. A niko da se organizuje…
Boli jako kada se večni mitovi i iluzije rasparaju, čini se, u nekoliko meseci, kada sve normalno postane nepoželjno, a sve nenormalno postane pravilo.
Užasnućete se kada shvatite koliko je krhka opna civilizacije i zašto je kanadski filozof Džozef Hit jednom rekao da nije slučajno da se civilizacije brzo skrše u varvarstvo – ali obrnuto je uvek mnogo duži proces koji se nikada ne završava.
Na neki način, ostvarila se podsvesna želja svih onih koji su vam bili neprijatelji, ali je nikada nisu izrekli: ne samo da propadnete, nego da na kraju postanete kao i oni. Što je samo drugo ime za propadanje…
Jednom je (tvrdi se) jedan od britanskih poslanika pokušao da uvredi Čerčila tako što mu je rekao: „Ti si pijanica, ti si jedna odvratna pijanica!“, na šta mu je Čerčil navodno odvratio: „Ti si glupak, ti si jedan notorni glupak. Ali znaš šta, ja ću sutra da budem trezan.“
Sve vreme Amerikanci su nam govorili „vi ste glupi, vi ste neverovatno glupi što trpite Miloševića„. Sada mi njima možemo da kažemo „vi ste glupi, vi ste neverovatno glupi što trpite Trampa„.
Ali, za razliku od Amerike, a i Britanije, mi sada makar imamo studente i proteste. Mi ćemo možda sutra da budemo trezni.
24. oktobar
Aleja nezaslužnih građana je danas punija nego ona druga.
