Pre nekoliko godina sam seriju Idol Sema Levinsona i Abela Tesfajea, koju su kritičari velikih američkih medija i za razmišljanje nedovoljno raspoloženi gledaoci smatrali potpunom katastrofom, proglasio sam najboljom serijom godine, a sličan razvoj događaja, ovaj put u Radaru, mogao bi se za dva meseca desiti i u slučaju treće sezone serijala Čudovišta. Mada, konkurencija nenadano postaje jaka, i Čudovište: Priča o Edu Ginu (Monster: The Ed Gein Story, Netfliks; autor Ijan Brenan), kako sada stoje stvari, u foto-finišu odmeriće se sa serijama Adolescencija i M: Sin veka; znakovito, sve tri povezuje tema odnosa lične patologije i društva koje ju je ili stvorilo ili hranilo đubrivom.
„Osećam se kao slagalica čiji se delovi ne uklapaju“, kaže bolničkom psihijatru naslovni junak serije Priča o Edu Ginu, već dve decenije zatvoren u mentalnoj ustanovi u kojoj zna da će i umreti. Proglašen je neuračunljivim i stoga neadekvatnim za sudski proces nakon što je godinama krao leševe sa groblja svoje viskonsinske varošice, te nezadovoljan upotrebnom vrednošću raspadajućih leševa na koncu ubio dve sredovečne žene da bi pribavio svežiju, kvalitetniju „robu“. Od delova tela stvarao je artefakte poput kaiša od ljudske kože sa prišivenim bradavicama, i nije iznenađujuće da je prilikom prvog ispitivanja lokalni šerif počeo da mu udara glavu o zid, verovatno vodeći se mišlju: „manijače bolesni, ja ću te lično odrobijati“. No, Ginove delatnosti – sa naglaskom na patološki odnos sa majkom i žensku kožu u koju se u samoći svoje skrajnute kuće oblačio – bile su u isto vreme nadrealno groteskne i uznemirujuće razumljive za mislioca sklonog poniranju u crnu rupu ljudskosti. Stoga, u globalno sve nesigurnijoj atmosferi (strah od nuklearne kataklizme; Vijetnamski rat kao budilnik svesti o lažljivosti vlastodržaca; senzacionalističko divljanje medija), Gin je više puta poslužio kao umetnički kanal za tumačenje društva.
Na tom mestu stižemo do autora serije Ijana Brenana (prezaposleni Rajan Marfi, koautor prve i druge sezone, ovaj je put logistička podrška) koji stvara sopstvenu ambicioznu slagalicu, nadajući se da će se delovi uklopiti u celinu – možda koherentnu, možda upravo sa haotičnošću koja tvori zaključnu katarzu. Priča počinje od jednostavnog psihologiziranja, sa Ginom (Čarli Hanam) kao žrtvom dominantne majke (Lori Metkaf) koja nema kapacitet – a i da ima ne bi joj bilo lako – da toleriše sinovljevo oblačenje u ženski donji veš i masturbiranje pojačano autoasfiksijom. Već religijski baždarena protiv telesnog greha, ona ispred Eda podiže zid koji ga odvaja od bilo kakve seksualne ili emotivne ostvarenosti. Dotle sve dramski „klizi“, da bi Brenan ubrzo počeo da eksperimentiše sa formom, šireći tematiku i postavljajući zadatke za gledaoca. Sledeća vremensko-događajna ravan period je stvaranja filma Psiho (scenario je pisan na osnovu romana Roberta Bloha, inspirisanog ličnošću Eda Gina), sa Hičkokovim (Tom Holander) prosvetljujućim shvatanjem da gotički monstrumi (koji su, usput, bili sasvim savremeni u trenutku nastajanja) više ne služe svrsi, i da čovek iz druge polovine 20. veka zahteva mnogo bliskiju stravu, onu iza komšijinih vrata, ili iza porozne ograde u sopstvenom mozgu koja deli dozvoljeno od zabranjenog, zdravo od bolesnog. Koliko god da je paralela o traumatizujućoj sputanosti nagona jasna, da li se ipak može smatrati viškom segment o kvazipsihoanalitičkim seansama na kojima je biseksualni Entoni Perkins pokušavao da suzbije homoseksualnu stranu svog identiteta? Brenan se definitivno ponaša solipsistički, zasnivajući punu razumljivost svog dela na iluziji da prosečni gledalac unapred zna sve podatke kojima ono barata. Skok do početka sedamdesetih i koncipiranja Teksaškog masakra motornom testerom u društvu u kom predsednik laže na televiziji, pre i posle izveštaja o spaljivanju vijetnamskih sela napalmom, više je nego sledstven. Gin u seriji nazvanoj po njemu ostaje tek polufiktivna klica, izvor inspiracije genijalnih umetnika namerenih da upru optužujući prst prema stvarnosti koja ih provocira na prestup. Pri tome i da zarade novac, što nas vraća do eksploatacijskih stripova o Ilzi, kučki iz Buhenvalda koje je Gin sladostrasno čitao.
Luksemburžanka Viki Krips, zvezda evropskog festivalskog filma, tumači nacističku zlikovicu Ilzu Koh na način na koji se ona i njen sadistički svet, propušteni kroz prizmu perverznog stripa, materijalizuju u Ginovom mozgu (dakle, bez dodirnih tačaka sa banalnom prevarantkinjom koja je nekim slučajem postala čuvarka u koncentracionom logoru, kakva je Koh u stvarnosti bila). Brenan je time stupio u „meta“ područje kojeg će se držati do kraja, pitajući se da li umetnost i mediji – tj. u njegovom slučaju žanr horora – čine ključni tegić na vagi koji oštećene osobe uverava da zamišljeno sme postati ostvareno. Bilo bi to odveć reakcionarno i samooptužujuće gledište, te Brenan stvara distinkciju – svaka bezumnost je pogubna, dolazila ona iz liberalno-kapitalističkih ili konzervativno-zadrtih pobuda.
Očigledno, Brenanova ambiciozna apstrakcija bila je preveliki zalogaj za kritičare velikih američkih medija, i zaista, valja se solidno potruditi da bi se shvatilo čemu služi veliki i – osim imena i svakakvih spekulacija – izmišljeni ženski lik Ginove provincijskim čemerom frustrirane komšinice. Inače, tumači je Suzana Son koja je igrala i u Idolu. Mala baš ume da odabere.
