Sintagma „godina protesta“ se u medijskim napisima koristila za 2019. godinu kada su se tresle ulice Egipta, Hongkonga i Čilea, potom 2011, kad se u nekoliko država odvilo „arapsko proleće“ i kada se rodio pokret Okupiraj Volstrit, a ako bi neko s dobrim pamćenjem želeo da ide i dalje u prošlost, dospeo bi u 2008. godinu, tokom koje se, kako beleži internet, u različitim trenucima događalo tridesetak izliva javnog nezadovoljstva širom planete, od Južne Koreje i Jermenije, preko Rusije i Libana, do sveže razvedenih Srbije i Crne Gore, kao i Senegala, Irske… Ove dve reči sada se opisno pominju za godinu koja je na izmaku, uz jedan značenjski novitet – demonstracije se, naime, pripisuju generaciji Z, prvom digitalno potpuno pismenom naraštaju, koji se ugrubo rodio od 1997. do 2012. godine i koji za organizaciju i artikulaciju nezadovoljstva koristi sve prednosti širokopojasnog interneta.
„Verujem da su tekući protesti zapravo nastanak jedne nove protestne kulture i mislim da će ona biti sve više globalna. Mladi danas koriste one kanale komunikacije koje smatraju najintimnijim i najprepoznatljivijim kako bi poslali političke poruke, ali i kako bi se organizovali i demonstrirali“, rekla je Šana Mekdonald, direktorka Odeljenja za komunikologiju Univerziteta u Vaterlou u Kanadi, uz ocenu da je „arapsko proleće“ glavni obrazac bunta u političkoj imaginaciji savremene omladine.
Prednosti i izazovi
Nije nikakva tajna da nove generacije nasleđuju svet koji su u amanet ostavile prethodne, ali starijima do pameti još ne dopire činjenica da se protesti šire tolikom brzinom baš zato što su omladini sve (dez)informacije o njemu sada dostupne na klik ili dva udaljenosti, te da ih je moguće posredovati uz prigodnu memu, GIF ili kratki video na Instagramu.
Za Stivena Feldstina, politikologa i višeg saradnika pri Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir, ova tehnološka prednost ujedno može da predstavlja i ozbiljan izazov.
Verujem da su tekući protesti zapravo nastanak jedne nove protestne kulture i mislim da će ona biti sve više globalna
Šana Mekdonald
„Društvene mreže po sebi nisu dizajnirane za dugoročnu promenu, jer se njihovi korisnici oslanjaju na algoritme, heštegove i bes kako bi je sproveli. Promena od ljudi zahteva iznalaženje načina da se raspršeni pokret iz onlajn sfere prevede u grupu dalekovidih ljudi, sposobnih da smisle održive političke strategije“, izjavio je on.
Kako bilo, budu li mladi demonstranti dovoljno uporni, uvideće da se razvoj maltene svih lokalnospecifičnih problema, koliko god međusobno različitih, može ispratiti baš do 2008. godine i globalne finansijske krize i posledične recesije. Jer, ono što se u međuvremenu odvilo i odvija, od islamskog terorizma i rata u Ukrajini do uspona umivene ekstremne desnice i lošeg rukovođenja kovid-krizom, tek je kontrakcija sistema koji nikako da nestane i usput rodi nešto novo, po mogućstvu bolje.
Brojke su neumoljive. Prema MMF-u, globalni javni dug je 2007. iznosio 70, a u 2025. godini 235 odsto svetskog BDP-a. To u praksi znači da vlasti pojedinačnih država imaju manje sredstava na raspolaganju za povećanje javne potrošnje, a istorija nam štedro poručuje da teret krize pripadne onima koji su za nju najmanje odgovorni.
Konkretni problemi i apstraktno rešenje
Svet je još 2022. posmatrao kako mladi Šrilančani sedam meseci marširaju zbog lošeg rukovođenja državnom ekonomijom koja je rezultirala nestašicama struje i goriva, te razularenom inflacijom. Isposlovali su smenu režima, baš kao i mlađarija u Mongoliji. Dve godine kasnije, njihovi vršnjaci u Bangladešu i Keniji uspešno su se usprotivili korupciji, odnosno povećanju poreskih stopa, a studenti u Srbiji su u novembru iste godine poveli ulične zahteve za veću vladavinu prava i ukidanje autokratskih trendova.
Ako su bogatiji sve bogatiji, a siromašni sve brojniji, ako afere ostaju bez političkih i krivičnopravnih posledica, rešenje bi trebalo da bude smanjenje korupcije i redistribucija sredstava
U međuvremenu su okončane demonstracije u siromašnom Istočnom Timoru, gde je za nezadovoljstvo dovoljno bilo predložiti trošenje četiri miliona dolara na 65 automobila za poslanike parlamenta. Bundžije su u Nepalu nasilno smenile sopstvenu vlast, prvobitno razgnevljene zbog skupih navika svojih vršnjaka koji su se, sticajem okolnosti, rodili u bogataškim porodicama bliskim vlastima. Nestašice struje i vode na Madagaskaru dovele su do prelaska vojske na stranu naroda. Jedini za sada neuspešno okončani masovni protesti zbili su se u Turskoj, gde je nakon hapšenja gradonačelnika Istanbula i kandidata na predsedničkim izborima Ekrema Imamoglua došlo do ograničenja korišćenja društvenih mreža.
Generacija Z se i dalje buni u Maroku (otvaranje luksuznih stadiona uprkos nezapamćenim zemljotresima i pripreme za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2030. godine), Francuskoj (oskudica i politička nestabilnost), Paragvaju, Peruu, Filipinima, Indoneziji… a zajednički uzroci mogli bi se ukratko podvesti pod klupko korupcije, mera štednje, političkih i privrednih skandala i policijske brutalnosti. Rečju, pod zagrljaj političkih elita i unezverenog kapitala. Situacija se donekle pojavno razlikuje u Italiji, gde se studenti masovno bude protiv genocida u Gazi, kao i SAD, gde se pored nezapamćenog masakra nad Palestincima kao razlog navode i deportacije migranata u izvedbi sve nepopularnije administracije Donalda Trampa.
Neprijatelj je u pojedinačnom političaru ili predloženoj meri koliko i u logici kapitala koji će se ili uvećati, ili uzrokovati ratove i havarije, ili oboje
Preklapanje predloženih rešenja u svim navedenim slučajevima takođe je veliko. Ako su bogatiji sve bogatiji, a siromašni sve brojniji i sve više uskraćeni za vertikalnu društvenu mobilnost, ako afere ostaju bez političkih i krivičnopravnih posledica, a dostupnost potrepština poput struje, vode i hrane se smanjuje, očito su krovno rešenje smanjenje korupcije, jačanje institucija i redistribucija sredstava.
I ovaj zaključak suštinski je tačan. Ali je pitanje koliko je sprovodiv bez omasovljenja drugačijih politika.
Uzrok ili simptom
Tvrdoglava semantika vraća se na mala vrata unutrašnje i spoljne politike, ali važno je posvetiti joj pažnju. Ako se korupcija i njoj srodni fenomeni tretiraju kao uzrok svekolikih problema, dovoljno bi bilo odstraniti je radom nezavisnih institucija, a građane obučiti do nivoa delatnih političkih subjekata. I ovo bi u glavama najmlađih generacija – naviknutih na brza rešenja, lako prelaženje nivoa u igricama, skakanje s linka na link i objave na društvenim mrežama – zvučalo savršeno logično i održivo. Ali ako se korupcija sagleda kao nerazdvojni deo sistema koji se i dalje koprca, usput se konkretno ispoljavajući u odnosu na lokalne specifičnosti, stvar postaje nešto složenija. Neprijatelj je u pojedinačnom političaru ili predloženoj meri koliko i u logici kapitala koji će se ili uvećati, ili uzrokovati ratove i havarije, ili oboje.
Uostalom, još je slovenački filozof Slavoj Žižek u raspletu protesta Okupiraj Volstrit primetio da je ključna prepreka njihovog uspeha bila nemogućnost prevođenja ogromne energije u političke vode. Ljudi bi došli, izrazili veliko zadovoljstvo što nisu sami u svom nezadovoljstvu, a potom otišli kućama u nadi da će se neko drugi pozabaviti nevoljama. Ili, slikovito – ako je smena režima ili rešenje kakvog komunalnog problema boss na kraju nivoa neke video-igre, to ne znači da je video-igra pređena. Naročito ako se zove „ekonomija permanentne krize“, kako je predložila Nikol Dželajnas, viša saradnica Menhetn instituta za politička istraživanja.
Pitanje hoće li „manje korupcije“, koja je urođeni defekt sistema u kojem su odrastali, zaista dovesti do više pravde i pravičnosti. Rešenje – teško, ali preduslov – svakako
Stara je maksima da se iza svake desničarske kontrarevolucije krije neostvarena levičarska revolucija. U Evropi i Americi, kao tadašnjim centrima globalnokapitalističkog sistema, u godinama nakon 2008. ređale su se propuštene prilike u vidu kraha Sirize pred međunarodnim kreditorima, Podemosa u Španiji, ili uzleta Džeremija Korbina u britanskim laburistima, odnosno Bernija Sandersa u američkoj Demokratskoj partiji. Ubedljiva pobeda široke levičarske koalicije na parlamentarnim izborima u Francuskoj 2024. bila je uvod u još jedno razočaranje, pošto je formiranje vlade bilo onemogućeno.
Na prvi pogled je teško uspostaviti vezu između demonstracija zbog nestašice vode u Madagaskaru i stranačkih izbora za predsedničkog kandidata u SAD, ali dovoljno je zapitati se kako bi EU izgledala da je Britanija ostala u njenom sastavu, da je Španija odlučnije stupila u borbu s merama štednje ili da je Aleksis Cipras smogao snage da „trojci“ kaže „ne“ onako kako su mu građani Grčke na referendumu poručili da uradi. Na koncu, pitanje je i da li bi stvaranje desnopopulističke internacionale koje je u toku uopšte bilo na dnevnom redu da se Tramp 2016. nije okomio na nepopularnu Hilari Klinton.
Stvari bi možda izgledale isto. Svakako ne bi izgledale lošije.
Za paralele i protiv njih
U tom smislu, česte paralele s 1968. godinom održive su, ali samo donekle. Pobuna „šezdesetosmaša“ takođe se ispoljavala lokalnospecifično – ponegde zbog rasnih pitanja i rata u Vijetnamu, kao u Americi, ponegde zbog ustanovljenja „crvene buržoazije“, kao u SFRJ, ponegde zbog kraja privrednog buma nastalog posleratnom obnovom, kao u Francuskoj, a ponegde zbog sve veće represije, kao u Meksiku, Brazilu i Severnoj Irskoj – ali tadašnja energija uglavnom se brzo izduvala. Velike humanističke narative potkupile su generacijske i individualne slobode, a ima glasova koji tvrde da je propast te revolucije ujedno bila i rodno mesto neoliberalizma koji je zavladao osamdesetih. Mladi politički subjekti podmireni su popuštanjem društvenih stega i privremenim ustupcima donosilaca odluka, a zauzvrat su dobili slabljenje koncepta države blagostanja i mogućnost da se, u vihoru pretposlednjeg globalno uspešnog kapitalističkog ciklusa proizvodnje, profesionalno ostvare.
Poslednji je bio devedesetih i okončao se 2008. godine. U tom smislu, horizont (strašnih) očekivanja generacije Z mnogo je bliži i opipljiviji nego šezdesetosmašima. Ali je pitanje hoće li „manje korupcije“, koja je urođeni defekt sistema u kojem su odrastali, zaista dovesti do više pravde i pravičnosti. Rešenje – teško, ali preduslov – svakako.
Ipak, zamislivo je da rasplet bude upravo suprotan – šančevi između bogatih i siromašnih toliko su duboki da prvi nesmetano mogu da planiraju turističke letove na Mesec i Mars, a potonjima ostaje da, od plate do plate, na termometrima prate globalni rast temperature uzrokovan klimatskim promenama. Ako je 1968. moguće sagledati kao početak neoliberalnih identitetskih politika, proteste generacije Z možda ćemo u budućnosti tumačiti kao razdelnicu posle koje je svet ophrvao tehnofeudalizam – postavka u kojoj vlasnici big tech kompanija raspolažu građanima kao resursom, kako žele, uz uplive države toliko male da će biti moguće svesti je na rad sila represije u interesu poslovnih elita.
Prema istoričaru Alfredu Mekroju, tekuća godina možda više liči na svet iz Orvelove 1984. nego na 1968. godinu – „svet podeljen na tri velika kontinentalna bloka, čovečanstvo u raljama svemoćnih vođa poput Velikog brata i beskrajnih ratova“
Ili, prema rečima istoričara Alfreda Mekroja, tekuća godina možda više liči na realizaciju sveta iz 1984. Džorža Orvela nego na 1968. godinu – „svet podeljen na tri velika kontinentalna bloka, čovečanstvo u raljama svemoćnih vođa poput Velikog brata i beskrajnih ratova“.
Ovo je, naravno, najcrnji scenario i to što je zamisliv ne znači da je i izvestan. Uostalom, isto važi i za rasplet koji bi predviđao globalnu pobedu pravedničke, uvek malko idealizovane mladosti. Za početak je dovoljno što ona ne idealizuje svet i što u dovoljnoj meri nastoji da ga učini boljim mestom za život – lokalnim delanjem na globalnom nivou. I nije to pitanje navodne obojenosti tobože naručenih revolucija. Sad se već čini da je pobuna bila neminovna…
